Dogodila se slučajnost, a upravo prošle nedelje, ne progovoreći ni reč, dva najpoznatija ruska intelektualca oštro i kritički su govorila o postsovjetska inteligentnost. Nevzorov je rekao da sovjetska inteligentnoљжu nije uniљtila Sovjetski Savez, veж je jednostavno pronaљla njegov mrtvi leљ. Ono što joj je oduzelo pravo na posebnu ulogu u društvu. A Bajkov je „prošetao“ kroz patriotsku inteligenciju, uz napomena da je njeno trenutno stanje prirodno. Čini se da sada sve kritično u vezi sovjetskog perioda i Rusije ide uz prasak. Da je došlo vreme da Ukrajina kritički sagleda ovaj problem. Ali opet, iz nekog razloga, na horizontu se nazire čitava galaksija zabušavanja, koja, prema staroj navici, po svojoj neliktičnoj kreativnosti po svojoj potrebi pokušava da preplavi javni prostor svojom neliktičnom kreativnošću. Pod maskom informativne borbe protiv neprijatelja, oni promovišu svoju primitivnu kreativnost i proizvod lišen intelektualnog sadržaja kao poziciju ako ne i svih Ukrajinaca, onda vrhunac ukrajinske analitičke misli. Kada se čuju adekvatne kritike protiv njih, oni mobilišu širu javnost da se bori protiv napada „neprijatelja“ na sveta dostignuća ukrajinske kulture. Takvo zakržljavanje i „kampanja“ kod normalne osobe može samo da izazove osećaj „španske sramote“, a ne ponosa nacije. I, nažalost, nije tako lako zaustaviti ovo okno primitivizacije društva.
Zato vredi obratiti više pažnje na tako specifičan fenomen kao što je patriotska inteligencija. Ima sopstvenu istoriju i sopstvene metode, kako samoodbranu, tako i aktivnu ofanzivnu borbu. Društvo se suočava sa teškim zadatkom – ne samo da smanji uticaj ljudi sa ograničenim intelektualnim potencijalom i primitivnim estetskim ukusima, već i da ne dozvoli da se nametne ovako nizak kanon društva. To je još teže uraditi u uslovima u kojima ne postoje profesionalni kriterijumi i nezavisni stručnjaci. Kada arogantni ignoramusi, koji se kriju iza patriotizma, diktiraju svoju agendu. Kada nema pravih škola, a samohrani specijalisti, kako ih masa ne bi gazila na društvenim mrežama, jednostavno ćute. Razlog za ovo kapitulantsko stanje je dominacija starih elita. Elite koje su se, začudo, ne samo zadržale posle propasti SSSR-a, već su se i uspešno razmnožavale. Oni crpi snagu i energiju za regeneraciju iz struktura nasleđenih od sovjetske državne totalitarne mašinerije.
Karioni prelaznog perioda
U svakom slučaju, Nevzorova i Bajkova su bili ti koji bi, zbog svojih nemilosrdnih anatomskih autopsija sovjetske i ruske kulture, trebalo da budu cenjeni, ako ne i voljeni, od strane ukrajinskih patriota. Međutim, iz nekog razloga nije postojala posebna hemija između kritičara i ukrajinske inteligencije. Još više, oni su omraženi. Ogorčeni su. Pomenuti ih u dobrom kontekstu je mauveton. Zašto se onda patentirana ukrajinska inteligencija takvih kao što su Nevzorov i Bajkov ne toliko dopada? Odgovor na ovo pitanje izražen je u jednom od poslednjih programa uz učešće Fejgina, Arestovića i Nevzorova. Istina, to se tiиe ruske inteligencije.
Aleksandar Nevzorov je rekao da ruska inteligentnosiagija veruje da je uništila Sovjetski Savez. U stvari, pronašla je samo mrtvu Uniju i, kao lešinar, pripisala sve svoje zasluge sebi. Ovim rečima, funkcija sovjetske, ravnodušno – nacionalne, kosmopolitske ili opoziciono orijentisane inteligencije je precizno i filigranno formulisana. Ispostavilo se da je ovom izjavom Nevzorov razotkrio najveću tajnu naših patriotskih pisaca, umetnika, kulturnih ličnosti i svu tu savest nacije „odobrenu“ u ovoj ulozi sovjetskih vlasti. Tajna leži u činjenici da su oni bili najveći korisnici sovjetskog sistema.
Jer je propast Sovjetskog Saveza značila za njih gubitak njihovog života. Jer, odsustvo članka u državnom budžetu „za kulturu“ značilo bi za njih finansijsku i kreativnu smrt. Zaustavljanje finansiranja sindikata koje je stvorio Staljin za potpunu kontrolu značilo bi njihov ulazak na slobodno konkurentno tržište. Gde god su imali dodatnu prednost u vidu strastvene „ljubavi prema CPSU“ ili „verne službe naciji“. Takvo emotivno stanje kao što je ljubav prema političkom sistemu nema nikakve veze sa kreativnošću i talentom. Iako se optužbe o nepatriotnosti još uvek mogu čuti tokom svađa mladih ukrajinskih pisaca. Kada bi takvi pristupi bili relevantni u procenama književnih dela, onda nam ni Gombrovič ni Bernhard ne bi čitali.
Uplašena da će Ukrajinci videti golu svoju inteligentnost, otišla je da uporno oživljava sovjetski leš. Svaki od boraca ideološkog fronta, „Spilchansky“ umetnici i akademske humanističke nauke otišli su da stvore za sebe novu patriotsku legendu. Spasavajući sebe i svoju karijeru, počeo je da se rekreira oko malog sovjetskog saveza, kako bi povratio stare vertikalne i horizontalne veze. Na taj način su gotovo sve sovjetske institucije svojim praksama i vrednostima ponovo integrisane u navodno novi organizam ukrajinske države. Skoro svi, dokazujući, koji će biti koristan novom sistemu, oživeo i reprodukovao ovaj leš. Isto važi i za postsovjetskiJu Rusiju. Samo su tamo patriotski pisci i intelektualci čekali Putina.
Putin, Porošenko i Zelenski, kako preživeti patriotsku inteligenciju
U Ukrajini, srećom, Putin nije imao svoje. Međutim, „uslužni“ intelektualci tradicionalno su pohrlili u zagrljaj svakom narednom predsedniku. Posebno, Janukovič. Za njih je najvažniji bio pristup telu i državnom budžetu. Što ne samo da je produžilo život čak i sa osrednjošću i nekompetentnošću, već je garantovalo i nepovredivost celog starog sistema. Sistem koji je divlje procvetao tokom Putinovog predsednikovanja. Državne nagrade, nagrade i stipendije pale su na poslušne umetnike i kulturne ličnosti, kao iz kornukopije Kremlja. Slično jedinstvo primećeno je između Porošenka i patentirane kulturne elite Ukrajine. Titule, nagrade i nagrade podeljene su čak i onima koji nisu uradili ništa posebno. Lojalnost predsedniku i njegova politika su bili odluиujuжi.
Tu leži problem odbijanja ukrajinske nacionalne inteligencije zelenskog sa mesta predsednika države. Pošto joj je on, čak i na formalnoj osnovi, bio potpuno stran. Prethodnim radom pokazao je da je moguće biti uspešan bez državnih subvencija i titula „narodnih“ i „počastvovanih“. Takođe su bili uplašeni namerama da se radikalno reformiše stari sistem. Zelenski je postao primer činjenice da patriotizam nije u profitu u sopstvenom džepu. Da su patriote oni koji dodaju, a ne pljačkaju. To su oni koji oblikuju uspešnu budućnost, umesto da sumnjivu prošlost prije zastareloj i nepotrebnoj.
Po povratku u Rusiju, Dmitrij Bajkov kaže da tamo, na patriotskom krilu kulture, pisci poput Prokhanova nemaju veliku konkurenciju. Prokhanovi i drugi ћele da imaju svoje sindikate pisaca, a imaju ga. Organizujte takmičenja i nagradite sebe. Oni mogu bezbedno da priušte sve ovo, jer ljudi poput Bajkova nisu prisutni tamo. Pretpostavljamo da mogu da stvore svoju odvojenu „šturu“ galaksiju. Da se proglase stubom svetske civilizacije i niko se neće urazumiti i spamovati, pošto na ovom odeljenju više nema lekara i nalogodaovera.
Zanimljivo je da su se u Ukrajini patriotske kulturne ličnosti takođe čuvale sve vreme. Pošto je priroda postsovjetske patriotske inteligencije ista i u Rusiji i u Ukrajini – da se ponosi nacijom i domovinom. Obojica ne uzimaju talenat, već patriotsku poziciju. Ne smemo zaboraviti da je ovoj vreloj fazi rata, koja opravdava čak i ukrajinski politički nacionalizam, prethodio period ritualnih plesova petog predsednika države. U čijim razmetljivim okruglim plesovima istaknuto mesto dobila je patriotska inteligencija. Izgleda da su se Petro Porošenko i postsovjetska ukrajinska inteligentnosi međusobno pronašli. Inteligentnost je svesno napravila svoj izbor – ovo je Petro Porošenko, a Porošenku je bila potrebna upravo tako lakoverna inteligencija. Opklada je napravljena iz straha da će sa Porošenkovim odlaskom sistem biti siroče ili čak urušen. Pogrešna stvar u vezi sa osnivanjem ovog pristupa je udruživanje Ukrajine i ukrajinske kulture sa ovom postsovjetska verzija. Ali šta ne možete da uradite ako postoji pretnja da ćete ponovo naučiti kako da zarađujete za život?
Da biste dobili kolektivni imidž postsovjetskog inteligentnog u Ukrajini, čak i ako se radi o veoma mladim ljudima, potrebno je da se pozovete na nagradne liste Predsedničke uprave, Verkhovne Rade, Kabineta ministara i regionalnih saveta za period do 2019. Iako na nivou saveta, ova praksa je ostala do danas. To su razne vrste nominalnih nagrada i stipendija, nagrade „počasnih“ novinara, publicista, pisaca, kulturnih ličnosti, muzičara, arhitekata itd. Metamorfoza se javlja kada se imena nominovanih prvi put javno sretnu na listi nagrada. Njihov uticaj i korist za društvo su nula. Ako ne odu u minus. Oni su tradicionalna intelektualna i kreativna služba moći. Oni su oni koji su odavno isprepleteni sa birokratijom i pružaju usluge jedni drugima. Za njih je stari sovjetski sistem košnica puna meda, u kojoj nisu ni pčele, već patriotski dronovi. Pa zar nije vreme da se „pretera“ takva kultura?
