U februaru 1994. imao sam srećnu priliku kao deo delegacije „Studentskog bratstva“ da posetim belgijski Leuven. Ovo je fenomenalan univerzitetski kampus u blizini Brisela. Tamo su nas pozvali aktivisti studentske organizacije Katoličkog univerziteta u Leuvenu. Među događajima koji su za nas organizovani bio je i panel za diskusiju, na kojem smo bili glavni diskutatoni, a pitanja su nam postavljali i studenti i nastavnici univerziteta, kao i gosti koji su prisustvovali ovom događaju.
Vredi napomenuti da se tada interesovanje sveta za Ukrajinu još jednom povećalo. To je posledica našeg nuklearnog oružja, koje smo se dogovorili da damo dobrovoljno i zapravo glupo. Tada zloglasni Memorandum iz Budimpešte još uvek nije potpisan. Međutim, još sramniji Masandra sporazumi su već postali činjenica, a pored potpuno nepravedne podele Crnomoske flote, postojala je i klauzula o „uklanjanju nuklearnih bojevih glava strateških nuklearnih snaga stacioniranih u Ukrajini“. I u to vreme održano je nekoliko rundi ukrajinsko-američkih razgovora, na kojima je Leonid Kravčuk već fundamentalno obećao Belom Klintonu da se Ukrajina odriče i nuklearnog oružja i nuklearnog statusa.
Ove poruke u zapadnom svetu su primljene sa velikim divljenjem. I to je razumljivo: neka blatnjava nova država, sklona nacionalizmu (jer želja za nacionalnim suverenitetom nije ništa drugo do jedan od oblika nacionalizma), odbija takav faktor globalne opasnosti kao što je atomsko oružje. Štaviše, i od strateškog i iz taktičkog, a takođe i od – od bombardera sposobnih da nose takvo oružje.
Dakle, na pomenutoj panel diskusiji, postavljeno nam je „retoričko“ pitanje: da li nas teši odluka naše vlade da se odrekne atomskog oružja? Kako je bilo sjajno iznenađenje dvorane kada smo odgovorili negativno. Kao najstariji predstavnik delegacije, pokušao sam da objasnim glupim Belgijancima da smo, kažu, generalno, još uvek protiv nuklearnog oružja, uključujući i u našim nevinim rukama, ali… Ali gubimo prilično snažno odvraćanje od pozadine agresivnih namera Rusije, koja nam je upravo oduzela većinu Crnomorodne flote, baze u Sevastopolju. Jedan od najpopularnijih ruskih političara Vladimir Žirinovski preti Ukrajini ratom, želi da Rusija okupira veći deo naše zemlje, a nešto prepusti svojim zapadnim susedima. Sećate li se njegovog čuvenog: „A lviv mi smo atdadim palyakam!“?
„Ћirinovski? Haha, ali ko je on? Kakav je njegov uticaj na politiku Kremlja? To je prazno mesto, niko ga uopšte ne sluša“, zamerili su mi belgijski debateri. Situaciju u Rusiji je, po njihovom mišljenju, u potpunosti kontrolisao predsednik Boris Jeljcin – demokrata, iako nesavršen, ne bez čudnih i loših navika. Ali ipak – njegova ličnost.
U tom kontekstu, kako se ne sećati reči Gerharda Šredera. Kada se, kao kancelar Nemačke, prvi put sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, nazvao ga je „kristalno jasnim demokratom“. To sam ja na činjenicu da kada zapadni političari nekoga u Rusiji nazivaju demokratom, to treba tretirati sa određenom dozom skepse. Иak i priliиno veliki deo.
Tako onda, u februaru 1994, gotovo niko na Zapadu nije doživljavao Rusiju kao pretnju. Euforija miroljubivosti, koja je počela padom Berlinskog zida, još nije prošla. Naravno, postojale su neke sumnje da se ratovi u Pridnjestrovljiji, Abhaziji, Južnoj Oseciji itd. vode po naređenju iz Kremlja preko raznih „proksija“. Ali zarad univerzalno dobre ideje mira na celom svetu, takve drangulije se mogu gledati kroz prste. Čak i da se ruski parlament upuca tenkovima u jesen 1993. i da se promeni ustav Ruske Federacije sa značajnim povećanjem ovlašćenja predsednika.
Jeljcin nije uspeo ili nije imao vremena da iskoristi tu spoznaju Zapada. Zar nije hteo? Nesumnjivo je, jer je u jesen 1994.
Međutim, Putin je uspeo da u potpunosti iskoristi sve te bonuse. Štaviše, dodat im je još jedan, pa čak i koji je nagli porast cena nafte i gasa.
I nije samo Šreder, koji je sada postao lojalan sledbenik Kremlja, koji je Putina smatrao „kristalno jasnim demokratom“. Ovo mišljenje imala je većina lidera vodećih zemalja sveta. Ili iskreno verovati, ili samo-hipnoza takvog mišljenja. Zaista, sa takvim viđenjom ruskih vlasti, zapadni političari su živeli udobnije.
Tokom predsedničkih izbora 2000. godine, od kojih je Putin postao punopravni majstor Rusije (a tako je ostao i 22 godine), čak je smatran izvesnom „prozapadnom alternativom“ retrogradnom bivšem premijeru Jevgeniju Primakovu. Zbog toga je Zapad zapravo dao Putinu neku vrstu karte blanša da sprovede svoju viziju ponovnog uređenja Rusije.
Brisel i Vašington su bili ubeđeni da rusija može biti kontrolisana, vezivaš to za sebe ekonomski. U tu svrhu, do sada su razmešteni neviđeni megaprojekti saradnje. To uključuje Nord Stream, pokretanje fabrika za proizvodnju zapadnih automobila u Rusiji, pa čak i saradnju u oblasti odbrambene industrije. Rusija je pozvana u klub najrazvijenijih i najuticajnijih država, pa G7 Pretvorio G8.
I dugo se činilo svetu da ova šema funkcioniše. Zapadni političari tvrdoglavo su ignorisali takve napade iz Kremlja kao Putinov govor u Minhenu 2007. Oni su to doživljavali samo kao nestašluke ruskog lidera, iza kojih ne postoje ozbiljne namere.
Dalje, da ne bi napustili zonu komfora, zapadni političari su izuzetno bezubi reagovali na bombardovanje tepiha u Čečeniji, invaziju Rusije u Gruziji i ograničavanje demokratskih sloboda u samoj Rusiji. Zapadni „pipl“ je lako „zgrabio“ Putinovu tezu o „kontrolisanoj demokratiji“. Kremlj je, s druge strane, preuzeo pod strogu kontrolu praktično sve manje ili više uticajne medije u zemlji, zaustavio aktivnosti uticajnih javnih organizacija i neutralisao opozicione stranke. Istovremeno, ekonomska saradnja Rusije sa Zapadom samo je rasla. Pragmatični političari zapadnog sveta čak su se radovali jačanju autoritarizma u Rusiji, s obzirom da je ova situacija samo doprinela ekonomskim vezama, koje su obezbeđuju sve više profita i Rusiji i kolegama.
Zapad je glupo propustio trenutak kada je, tokom nagomilavanja ekonomskih veza, njena zavisnost od Rusije postala pretnja bezbednosti. Čak i sada, u kontekstu rata u Ukrajini punih razmera, uvođenja sedam paketa antiruskih sankcija, Kremlj se ne samo ne oseća ugroženim, već ismeva Rusiju. Kao što se posebno može videti, na primeru turbine za Nord strim, koju je Moskva primorala Berlin da odnese u Kanadu. I što Moskva ne želi da prihvati, iako Berlin to traži, već „traži bez poštovanja“.
Tako su sankcije uvedene posle 24. februara svakako bolne za Rusiju, iako ne toliko teške da je nateraju da odmah padne na kolena. Vremenom će raditi svoj posao tako što će završiti rusku ekonomiju, ako, naravno, na Zapadu i dalje postoji konsenzus da se te kazne očuvaju i ojačaju, a ne da ih oslabe.
Rizik od gubitka konsenzusa postoji i prilično je veliki. Pre svega zato što nisu svi zapadni političari bili rešeni da se bore kao, na primer, Boris Džonson. Ili Mario Draghi. Ali ta, ta druga – već „iskrivljene patke“. Zar Putin nije pokušao da ih izbaci iz kaveza ovde? Što se tiče Draghija, ovo čak nije ni verzija, to je dokazana činjenica. Kremlj je pritisnuo „prijateljske“ italijanske stranke, poput Pokreta 5 zvezdica i Lige, da unište vladinu koaliciju. Gotovo sam ubeđen da slučaj Džonsonove ostavke nije bio bez „ruke Kremlja“. Na primer, ruski agenti bi mogli da bace kompromitujući materijal koji su iskopali kako bi kompromituju britanskog premijera. Nadam se da ćemo vremenom saznati za ovo, kao što smo saznali o uticaju Kremlja na referendum o Brexit.
Zato Kijev mora da bude veoma oprezan i da spreči negativan razvoj događaja u zapadnom svetu, od vojne i finansijske podrške od kojih ne zavisi ni mnogo ni manje – postojanje ukrajinske države. Naše diplomate moraju intenzivno da rade sa evropskim i američkim partnerima kako bi sprečile agente Kremlja da daju bilo kakvu šansu.
