Od početka ruske potpune invazije na Ukrajinu skraćenica IPSO, koja označava manipulativne i lažne poruke, sve je vidljivija u medijskom prostoru. IPSO – to su informacije i psihološke operacije usmerene na utiču na emocije, ponašanje ljudi, kao i na ponašanje vlasti, organizacija, grupa itd. IPSO se po svojoj suštini razlikuje od dezinformacija, ali je po svrsi sličan.
Medijski stručnjak Dmytro Zolotukhin rekao nam je u jednom intervjuu zašto obični Ukrajinci ne moraju da znaju šta je IPSO, već umesto toga treba da budu u stanju da razlikuju istinu i lažnu i zašto Ukrajina treba da reguliše vladinu komunikaciju.
***
Šta je IPSO i zašto je sada postao toliko u medijskom prostoru?
Obična osoba ne mora da razmišlja o tome šta je IPSO i sa čime se jede. Po mom mišljenju, ukrajinska medicinska zajednica je izabrala pogrešnu strategiju – da nauči ljude šta su dezinformacije sedam godina, a onda se iznenada prebaci i počne da objašnjava šta je IPSO. To nije korektno, pa čak ni štetno za razvoj ukrajinskog društva, medijsku pismenost i kritičko razmišljanje. Upravo smo videli slatke bombone i pokuљali da usisamo sve.
IPSO je visoko specijalizovana profesionalna delatnost posebno određenog broja lica koja uglavnom služe u Glavnoj direkciji za obaveštajne poslove (DIU), Ministarstvu odbrane, Generalštabu i drugim specijalnim službama. Oni često koriste ovu i druge definicije, na primer, „specijalne informativne operacije, (SIO), „specijalne radnje za dezinformacije“, „obmanu“ itd.
Gotovo sve ove definicije sadrže reč „operacija“, to jest skup mera koje imaju početak i kraj, određeno ograničenje vremena, resursa, ljudi, dostignuća. Ako uporedimo IPSO sa konceptom dezinformacija, onda lažni nema ni početak ni kraj, nije jasno ko ga stvara i raspršuje. A još je gore.
Međutim, prosečan Ukrajinac ne mora da zna kako se zove, IPSO ili dezinformacije, kako bi shvatio da laže. Kada gledamo TV, ne moramo da znamo kako kamera radi sa operaterom. Stoga, molimo vas da ovaj termin ne koristite tamo gde je to neophodno i gde nije neophodan. To neće objasniti širu javnost šta se dešava, već samo zbuniti.
Možete li da imenujete primere takvih psiholoških operacija?
Opet, moramo da imenujemo primere manipulacije, bez obzira na to kako ih nauka zove, ali da bi ljudi razumeli da je to manipulacija i da se ne sprovodi na njemu.
Primer bi bio hipe na početku rata, koji se odvijao oko obeležavanja puteva i zgrada. Tada su svi zabrinuti građani pozvani da ih preslikaju. Nisam imao priliku da istražim poreklo ovog fenomena i nemam dokaza da je to učinjeno namerno. Međutim, istražitelji su tada rekli da su to bila tako posebna sredstva da su navodno pomogli da se rakete usmeravaju preko satelita.
Po fotografijama ovih oznaka može se razumeti da su primenjene posebnom reflektujuće bojom, koja se koristi u geodetičnom pucanju. To su isključivo visoko specijalizovane stvari i nemaju direktne veze sa vojnim operacijama.
Ali onda su svi poиeli da ih se plaљe. Jedna od hipoteza zbog kojih je sve ovo urađeno može biti da je na taj način neko pokušao da paniči u ukrajinskom društvu, da natera ljude da se plaše da će obratiti pažnju na sve, kako bi imali klimave živce – da veliki broj ljudi uvuku u neugodnu psihičku situaciju.
Tada ljudi počnu da prave greške i lako se njima može upravljati. I da bismo otkrili takve manipulacije, mi, opet, ne moramo da posedujemo naučne pojmove.
Umesto toga, treba da se zapitate zašto se osećam ovako, zašto želim da uradim ovaj repost, zašto mi je rečeno, šta mediji žele da uradim, da li je to podsticaj da reagujem, da li je nametnut, ili želim to sama da uradim. Ako je on sam, iz kojih razloga. Sva ova pitanja za nas жe nas zaљtititi od manipulacije.
Možemo sebi da postavimo ova pitanja, ali kako da radimo sa rodbinom, posebno starijom generacijom? Kako mogu da objasne da, na primer, zastrašujuće poruke na društvenim mrežama mogu biti lažne?
Neophodno je da koristite argumente i emocije. Imao sam situacije kada sam morao da ubedim starije da se evakuišu iz zone aktivnih neprijateljstava. Odbili su. Da bih bio ubeđen, moram da se prisetim posebnih predavanja kojima sam prisustvovao u SBU, a koja su, između ostalog, govorila o tome kako ubediti ljude, ohrabriti ih da reaguju.
Ali, nažalost, ako je osoba ubeđena da je u pravu, onda druga osoba koja nema posebna sredstva da ubedi sebe neće učiniti ništa po tom pitanju.
Kako onda da se nosimo sa dezinformacijama ako ne možemo da ubedimo čak ni naše rođake u nešto?
Ne trda se bori protiv dezinformacija na državnom nivou, da se postavi veliki i sistematski mehanizam vladinih komunikacija koji bi bio što ubedljiviji i konkurentniji u poređenju sa drugim izvorima informacija.
Ako osoba primi poruku u Viber četu da će danas biti uslovno bombardovana, onda bi u drugom izvoru trebalo da dobije razuman podatak od, na primer, vrhovnog komandanta. Tada će osoba imati dva relevantna izvora i moći će da bira. Ako izabere informacije od vrhovnog komandanta, ovo je veж pobeda.
Sada je, po mom mišljenju, glavna opasnost u ukrajinskom društvu lišavanje informacija – nedostatak izvora informacija koje nose alternativne poruke. S jedne strane, ovo je najveća opasnost od državne propagande u uslovima nedeid demokratskih procesa, ali u demokratskim zemljama to je zdrav medijski prostor.
To je sada slučaj na okupiranim teritorijama. Na primer, na početku rata, okupatori su rekli stanovnicima Marijupolja da Ukrajine više nema, a Kijev je bio pod ruskom kontrolom. Ovo je takođe neka vrsta psihološke operacije, jer ti ljudi nisu imali pristup alternativnim informacijama, jer je ukrajinska televizija bila isključena.
To se dogodilo zato što su ljudi dovedeni u situaciju nedostatka informacija. Stvarno nisu imali izvore osim onih koje su im obezbedili osvajaиi. To se može smatrati ratnim zločinom i dokumentovanim.
Prema međunarodnim normama, osoba ima pravo da prima nezavisne i objektivne informacije i zato psihološke uticaje treba smatrati ratnim zločinom, jer nanose štetu ljudima.
O ovim zločinima ne treba raspravljati samo u medijima, već bi zakon trebalo da bude razvijen na takav način da se ti zločini mogu dokumentovati i kazniti od strane počinilaca.
Krivični zakon Ukrajine ima članak koji obezbeđuje odgovornost za lažne izveštaje o rudarstvu [ст. 259]. Moguće je kazniti i one koji razmere namerno lažne informacije koje ugrožavaju bezbednost građana.
Kako ukrajinski mediji reaguju na takve navode?
Nažalost, mnogi mediji se i dalje upuštaju u hype i raspršuje takve manipulativne poruke. Još jedan primer je jedan od poslednjih Poruke o navodnim pozivima ruskog generala da digne u vazduh Zaporizhia NPP. A mediji su je razdvojili i nisu razmišljali o tome kako bi ova poruka mogla da utiče na građane.
Nažalost, ne postoji kategorija autocenzure u ukrajinskom medijskom prostoru. Sloboda govora leži u činjenici da, posebno u uslovima rata, svaki novinar mora sam da odluči da li će nešto objaviti ili ne. On bi trebalo da predvidi da li te informacije neće negativno uticati na njegovu publiku.
Materijal je nastao uz asistenciju nevladine organizacije „Lviv Media Forum“ u okviru projekta „LMF podrška mreži novinara“.
