Mlada majka Darija je iz regiona Karkiva. Kada je počeo rat punih razmera, njena novorođena ćerka imala je samo dve nedelje. U početku porodica nije planirala da ode: nadali su se da će se sve završiti, ali kasnije nije bilo izbora – odlučili su da se spasu.
Darija ima 23 godine. Pre porodiljskog odsustva, devojčica je radila kao poslastičar. Ona i njen suprug su kupili kuću u Zoločivu, napravili popravke, a onda se pojavila beba. Ipak, rat je sve promenio. Darija je ispričala priču o spasenju Kanalu 24 u sklopu projekta „Svoi“. uz dozvolu urednika, ponovo štampamo ovu priču.
***
Uprkos činjenici da se ranije razgovaralo o pretnji regionu Karkiva, nije bilo razmišljanja o odlasku. Darija priznaje da niko nije mogao ni da pomisli da bi moglo da dođe do rata u XXI veku, takođe tako okrutnog.
Život pre rata (fotografija iz Darijine lične arhive)
„Panika, šok i strah“: Što se tiče sedam‘Da je rat počeo
U noći 23-24. Kako je sve poиelo za tebe?
U 5:00 sam se probudila da nahranim bebu. Trebalo je da je registrujemo, da napravimo krštenicu. Bio je poziv od tate. Kaže da danas nigde ne ideš. Tada nisam znao, nisam pročitao vesti. U početku nisam verovala.
Kada su bili prvi dolasci, mislili smo da жe pogoditi samo vojne objekte. Rekli su da neжe biti za civile.
Darija se priseća svojih prvih emocija: panike, šoka i straha. Priznaje da je mnogo plakala. Pre svega, bila je zabrinuta za svoje dete. Čovek je otrčao u supermarket da kupi namirnice. Niko nije znao šta će se sledeće desiti.
Jeste li иuli eksplozije?
Eksplozije su se čule u Zoločivu oko 9.00 ujutru. Moj muž je otišao u supermarket. Usledile su tri glasne eksplozije. Pozvala sam ga, vičući: „Beži kući, plašim se.“ I sve je bacio – pobegao je. Imao sam paniku i mnogo straha. Иak i tada, shvatio sam da je poиelo, da se sve stvarno dogaрa.
„Proizvodi su istrčali, humanitarac satima stajao na hladnoći“: Prvi dani rata
Koji su bili prvi dani rata? Zar nisi odmah izaљao?
U prodavnicama nije bilo žitarica ni mleka – ništa. Prvih dana rata, ljudi su veж sve kupili, i nisu doneli niљta drugo. Dve nedelje smo tako sedeli. Otišli smo po humanitarnu pomoć, ali smo morali da čekamo 2-3 sata, da stanemo u red na hladnoći da damo malo litara brašna ili šećera. Bilo je veoma teško. Izgubila sam mleko. Bila sam veoma zabrinuta jer nije bilo ni formule za bebe. Nije bilo gde da je odvedem.
Devojčica kaže da im je prvog dana invazije došla porodica iz Karkiva – Darijina majka, brat i očuh. U početku smo se pitali gde će biti bezbednije. Odluиili smo da жe verovatno biti mirnije u Zoloиivu.
Kada su otišli kod mene, moja majka je stajala u redu sat i po vremena da kupi bebi mešavinu. Nisu znali šta će se sledeće desiti. Tokom prve nedelje rata više nisam jeo mleko, a onda je mešavina bila gotova.
Redovi za humanitarnu pomoć (fotografija iz Darijine lične arhive)
„Plašila sam se da ću se sutra probuditi, i da neću imati šta da hranim dete“
Šta si radio kada je ponestalo mešavine?
Mnogo sam plakala i brinula. Plašila sam se da ću se sutra probuditi, i da neću imati šta da hranim dete. Onda nam je rečeno da možete razblažiti kravlje mleko vodom, dodati šećer. Imala sam takvu paniku – ne zbog sebe, već zbog svog deteta.
Pored toga, PoklonSjećaš seBio je uћasan pevuљenje aviona. Bilo je toliko glasno da se cela kuća zatresla. U blizini Zoločeva nalazi se selo Kozača Lopan, koje je okupirano od prvih dana. Verovatno su odleteli odatle i krenuli prema Karkivu – tamo su bacili bombe.
Odluиili smo da odemo kada je ponestalo smese. Otišli smo 8. marta, a 9. marta smo stigli u Lviv. Onda je moje dete imalo tačno mesec dana.
Kako ste uspeli da odete?
Imamo auto, ali tada nigde nije bilo benzina. Postoje tri benzinske pumpe u Zoločivu: jedna je već bila razbijena, druga je odmah zatvorena, a treća je radila. Pina kraju policijskog časa, bilo je neophodno braniti red od 6 ujutru. Red je oko 200 automobila. Svima je nedostajao benzin.
U početku su punili vojnu opremu. Ispostavilo se da je benzin dobio tek trećeg dana. Odlazak se odigrao veoma brzo. Nisam uzeo ništa za sebe, stvari, odeću. Ono u иemu je bila, zato je i htela. Spakovala sam dečiji kofer i otišla. Sve je ostalo. Kada su napuštali Zoločiv, već su videli uništene tenkove osvajača na putu.
Porodica DarIma još dva kućna ljubimca – po dva psa od po 35 kilograma. Zbog toga su muž, brat i očuh išli kolima sa njima, a devojčica i njena majka su išle vozom za evakuaciju.
Darijina majka sa unukom (fotografija iz Darijine lične arhive)
Na putu, voz se našao na udaru
Kakav je bio put?
Dok smo se vozili vozom, bilo je toliko ljudi – prosto ne mogu da prenesem…. Vikali su nešto, popeli su se negde. Ljudi su takođe imali paniku jer su svi želeli da odu. Putovanje međugradski vozom trajalo je 14 sati. Nije bilo gde da se ode do toaleta. Ljudi su ležali na prolazu, deca su sedela. Mame i mala deca su spavali blizu toaleta.
Našli smo se na udaru. Zaustavili smo se blizu regiona Kijeva. Čuli su se pucnji. Stajali smo tu oko 20 minuta, a onda smo se pomerili – vozili smo veoma sporo.
Darija naglašava da nije znala šta da radi i gde da ide. Uspaničila se dok je bila odgovorna za malo dete. Priznaje da joj je čak teško da opiše šta je tada osećala.
„Tata, hoćemo li više da spavamo u podrumu?“: Priča o dvogodišnjem dečaku iz voza
I kako je dete uopšte prešlo takav put?
Hvala Bogu, dete je spavalo. Bilo je mnogo dece 2-3 godine. Već su razumeli da su napustili svoj dom, da odlaze…
Sećam se jednog trenutka. Bili su otac i dečak, imao je dve godine. A on pita: „Tata, zar danas neжemo spavati u podrumu?“ Kada čujete takve reči od malog deteta, srce vam se stegne.
Da li ste odmah znali gde idete, gde ćete odsesti?
Ne, odluиili smo da idemo u Lviv. Pročitao sam na internetu da volonteri tamo pomažu, ali šta i kako – nisu znali, nisu otišli nikuda. Stigli smo, prvo su volonteri rekli da nema mesta za nas. Na stanici je takođe bilo mnogo ljudi, žena sa decom koje su spavale na koferima, na kočijama.
Onda nas je pozvala devojka volonterka u vezi smeštaja, sredila nam je. Živeli smo u kompleksu sa druge tri porodice. Smestili smo se tamo, dali smo malu sobu.
Darijina ćerka (fotografija iz lične arhive)
Kako su ljudi doљli tamo? Odvojeno su se vozili automobilom.
Čovek, brat i očuh su vozili auto tri dana. Rekli su da je i put bio težak. Svuda su bili znaci, „Čuvajte se, rudnici.“ Ne znaš ni da li ćeš ići tamo ili ne da dođeš tamo danas… Takođe i sa psima.
Prenoćili su u Kropyvnytskyi. Tamo su ih ljudi hranili, davali im posteljinu, stavljali ih u krevet. Ovo su stranci, stranci. Samo su ih našli na internetu, zvali – i prihvatili su ih.
Pobegli su iz rata u Lviv – a bilo je i eksplozija
Kada ste se smestili u Lviv, da li ste osetili olakšanje?
Kada poklonDoљao sam u Lviv, eksplozije su se oglasile u gradu. Ovo je prvi put od početka invazije.
Kada smo se majka i ja probudili, eksplozija je grmela u Lvivu u 5 ujutru. Probudili smo se iz tog zvuka, tiho zgrabili dete, sišli na prvi sprat. Seli su, priljubljeni i nečujno zure jedno u drugo. Nisu razumeli šta se dešava. Pobegli su iz rata, doљli u Lviv, a bilo je i eksplozija.
Onda je stigao vlasnik kompleksa, bio je u teritorijalnoj odbrani. Počeo je da nas uverava da više neće biti takvih eksplozija. Moћda je rekao da nam je postalo malo lakљe, da se ne plaљimo. Zato što smo moja majka i ja sedeli na tom kauču i nismo znali šta da radimo, gde da trčimo ponovo.
„Hranu su doneli stranci“: kao sedamPomoć na zapadu
U kompleksu su nas dobro tretirali. Detetu je odmah doneta kupka kako bih mogla da je okupam, a nekoliko dana kasnije – cev. Pomogao. Bili smo u Lvivu Mesec. Naši momci su iznajmili stan, ali to je bilo veoma skupo. Dali smo oko 30 hiljada za stanovanje mesec dana.
Nakon toga, PoklonMoja porodica i ja smo se preselili u Ivano-Frankivsk region sa roрacima. Nisu komunicirali ranije, ali rat menja sve.
Kada smo stigli u Kaluљ, stranci su nam donosili hranu. Za Uskrs su doneli uskršnje kolače, žitarice, puter. Imamo mali krevet, onda su nam ljudi dali krompir i zasadili sve to. Dete je takođe dovedeno. Na terenu su i mame, komuniciramo sa njima. Ali mnogo mi nedostaju moji porodični prijatelji i Kharkiv region.
Stranci doneli stvari za dete (fotografija iz Darijine lične arhive)
Uzgred, blizak prijatelj DarSada je u privremeno okupiranom Vovchansku. Ona priča užas: osvajači sve izduavaju i kradu, muče neke ljude. Postoji mesto odakle Darijina prijateljica stalno čuje vriske: oni koji su ranije bili u ATO-u su odvedeni tamo.
Kako se osećate kada je čujete, čitate vesti, vidite fotografije razbijenog regiona Karkiva?
Hoću da vrištim i plačem. Ћelim da se zavrљi. Nemoguće je gledati kako mala deca pate, stariji ljudi koji ne mogu biti odgovorni za sebe.
Spisak planova posle osvajanja Poklona‘Ti mali. Najvažnije je da stvarno želim da se vratim kući. Devojka priznaje da se i sada takve misli pojavljuju. Uprkos tome, ona takođe naziva ivano-frankivsku oblast drugom kućom. PoklonZahvalan sam ljudima na pomoжi i nezi. Međutim, dom je poseban. Tamo – svoj, i teško ga je zameniti.
