Nije tajna da Rusi aktivno izmišljaju i iskorišćavaju razne mitove. Posebno o sebi. Pre svega, ovo je priča o „bratskim narodima“ sa kojima se rat „normalizuje“ do nivoa „porodičnog spora“. To je takođe mit o specijalnoj misiji, koja izgleda stiče Rusiju u kontekst zapadne civilizacije, ali je istovremeno u suprotnosti sa „raspadnutim / liberalnim Zapadom“.
To je nešto sa čim živimo godinama i koji smo naučili da ili previdimo ili automatski ekranizovani kao opsesivna pozadina. Umesto toga, manje pažnje posvećujemo mitovima koji prate rusku politiku u dalekim zemljama – u Aziji, Africi i Južnoj Americi. I tamo je sve mnogo komplikovanije nego što bismo želeli.
Francuski predsednik Emanuel Makron nedavno je prilično uspešno i, što je važno, sažeto objasnio afričkim novinarima svoj odnos prema Rusiji. Koji, prema njegovom mišljenju, vodi klasičan kolonijalni rat protiv Ukrajine i poslednji je klasični kolonijalni carstvo iz prošlosti. Takve reči su primer ispravne informacione politike, kada sa sagovornikom razgovaraju jasnim rečima i terminima.
Ali običaj je da ismevamo francuskog predsednika na dugim telefonskim razgovorima sa Putinom, tako da su njegovi ovi nekako prošli pored ušiju Ukrajinaca. Ali uzalud, jer „stara borba protiv Moscovitesa“ nije nešto što interesuje Afriku. Afrika, što se toga tiče, uopšte nije zainteresovana za ratove unutar Evrope. Ali kolonijalizam, eksploatacija lokalnog stanovništva, predatorska eksploatacija prirodnih resursa ne može samo da zabrine Afrikance. Kao i Ukrajinci. Pričati o žitu i bezbednosti hrane je tačno, ali ne i samo hleb. Na kraju svega, Ukrajinci se bore za slobodu, a ne za žito.
Međutim, Afrika je i dalje „pola nevolje“. Pravo iznenađenje je došlo tamo gde nisu očekivali, to je, kao i uvek. Latinska Amerika, odakle potiče papa Franja, odakle se ispostavilo da su snažni uticaji Katoličke crkve uglavnom „proruski“.
Možete plakati zbog nečije gluposti, cinizma, ruskih laži i masovne propagande, ali to neće promeniti činjenicu da Ukrajina u Južnoj Americi uglavnom nije podržana. I nije poenta u tome da Rusi ulažu u informacije, već u Ukrajini one ne postoje. Problemi su dublji, a o njima bi prvo vredelo pričati i realizuti. Neophodno je secirao mitove, analizirati njihov uticaj, smisliti kontraargumente.
Latinska Amerika je katoličanstvo, kul odnos prema SJEDINJENIM Državama, popularnost levičarske ideologije. To su objektivne okolnosti koje je prouzrokovala ekonomija. Umesto toga, Rusija za narod Južne Amerike je tradicionalno hrišćanstvo, mada donekle drugačije. Ovo je naslednica SSSR-a sa svim „prijateljstvom naroda“, borbom protiv „američke hegemonije“, „pomoći prijateljskim narodima“ i tako dalje. To je mit i deluje.
Koliko je to istina, znamo. Ali nismo učinili dovoljno da podelimo ovo znanje sa svetom. Jer da jesu, onda bi u Latinskoj Americi bili svesni da moderno rusko pravoslavlje ima isti odnos prema hrišćanstvu kao što to imaju i novinari Medvedčuka sa slobodom govora. Da SSSR nije „socijalistički raj“, a Putinova Rusija je izgradila sistem eksploatacije nivoa pre kojeg su čak i stare karikature „kapitalista-eksploatatora“ blede.
U Latinskoj Americi ne znaju da je najlakši način za regrutovanje ruskih vojnika hipoteka, kredit i dugovi. Nešto što se ne može zamisliti „pod socijalizmom“.
Ukrajinci vole da se prisećaju koliko je spomenika Tarasu Ševčenku podignuto u svetu. Ali, da li svet zna da Ševčenko nije samo „nacionalni prorok“, već i društveni? Šta je ovaj čovek iskupljen od ropstva? Da ruska imperija tretira ukrajinske aboridžine ništa bolje od Španaca prema aboridžinima modernog Perua?
Da li u Latinskoj Americi znaju da ukrajinski katolici (posebno milioni istočnih katolika) pate od agresije Moskve? Moskva, koja je podigla sopstveni, specifičan model na transparent pravoslavlja. Zar to nije razlog za razgovor? Zar nije argument da se oseća solidarnost sa Ukrajinom?
Ukrajina bi mogla da postane „bliža“ stanovnicima Latinske Amerike ako bi se o njemu pričalo kao o zemlji čiji se prirodni resursi, zemlje, šume godinama nazivaju kolonijalistima.
Ukratko, ako govorimo o socijalizmu i antikonijalizmu, definitivno se više radi o Ukrajini nego o Rusiji. Moglo bi se govoriti i o katoličanstvu, ali sada se, izgleda, dobro predalo u borbi protiv marksizma.
Ali ne o vekovnom borbi ukrajinskog naroda sa Rusima. Jednostavno zato što niko nije zainteresovan za to ni u Africi ni u Latinskoj Americi. To ne govori strancima da se ne zagrcne.
