Sa 14 godina, Nastja Aleksikova je bila primorana da napusti svoj dom i potraži novu u potpunoj opskurnosti. Ona je jedna od one ukrajinske dece čiji su se životi ruski napad zauvek promenili i ispunili užasima rata.
U okviru projekta „Svoi“ Kanal 24 priča priču o Nastiji, koja je zajedno sa ranjenom majkom evakuisana iz Severodoneca u Lviv. Njegov otac je ostao u bolnici. Devojka još uvek ne zna šta nije u redu sa njim.
Uz dozvolu urednika, ponovo štampamo intervju.
***
U Severodonecu, od početka rata, svaki dan je postajao pakleno „vreo“ od neprijateljskog granatiranja. Ona i ostala deca nisu imali izbora. U tako mladom dobu, jedina misija je bila da preživimo i pobegnemo.
Među opisima ovog ovozemaljskog pakla, Nastja se priseća srećnog i bezbrižnog života pre rata. Prva slika grada u njenoj glavi su prijatelji i srećne šetnje sa njima. Najstino omiljeno mesto u Severodonecu je centralni trg i sportska škola koju je pohađala.
Nažalost, za nju su to samo sećanja i snovi o povratku. Srećom, uspela je da se evakuiše sa majkom i pronađe drugu kuću u bezbednijem delu.
„24. februara sam se probudio i krenuo u školu“: Kako je počeo rat za Nastju
Kako je počeo rat za vas 24. februara? Šta se tada desilo u Severodonecu – ljudi su se uspaničili, pomislili šta će uraditi?
Sećam se svog poslednjeg dana pre rata: došao sam iz škole, sve je bilo u redu, niko nije imao predznanja. Mislio sam da je sve to posao budale, da жe rat biti dve nedelje i da жe se zavrљiti. I nastavlja se do danas.
U samom gradu pre rata nije bilo panike, a na dan napada nije bilo sirene. Ni ja nisam paničio, nisam znao skoro ništa o ratu uopšte.
A 24. februar je za mene bio tipično jutro: kao i uvek, probudio sam se i krenuo u školu. Sledećeg dana, panika se malo pojavila, jer su svi oko njih govorili da rat, moramo da skupljamo stvari, da napustimo grad.
Sada je devojka bezbedna / Fotografiju obezbedila Nastja Aleksikova
Šta se desilo u gradu dok si ti bio tamo, kakva su bila tvoja osećanja?
Pre nego što sam otišao, sve je bilo relativno normalno, sve je funkcionisalo. Mama i tata su otiљli u prodavnicu, bilo je sve љto ti je trebalo. Živeli smo blizu centra, ali i dalje veoma glasne eksplozije nisu stigle do nas. U prvim danima bilo je neko granatiranje, već smo čuli pucnjavu, ali smo sedeli u kući. Bili smo relativno tihi, pa nismo paničili. Kada se to već čulo, sakrili su se u toaletu.
„Roditelji su bili u prodavnici kada je raketa odletela tamo“: Nastja još uvek ne zna gde joj je tata i da li je živ
Šta se desilo 21. Mogu li da zamislim kako je nekada bilo?
U 9 sati ujutru roditelji su ponovo otišli u prodavnicu, koja je daleko od nas. Samo su nestali. Иekala sam ih do 18:00, ali nisam иekala. Ispostavilo se da je raketa upravo stigla tamo. Roditelji su bili u radnji u ovom trenutku. Mama je ranjena šrapnelom, lagala je i zvala tatu. Čuo je njene krike, ali je bio toliko povređen da nije mogao ništa da kaže. Takođe je ranjen.
Svi su potom prebačeni u bolnicu u Severodonecu. Tata je tada na odeljenju intenzivne nege već počeo nešto da govori. Sada ne znam ništa o njemu, nije mi rečeno gde je, da li je živ, ili je možda umro. Ali sam izvadio majku i spasao je.
Kada ste shvatili da više ne morate da ostajete u gradu jer je tamo opasno?
Mama je ostala u bolnici dve nedelje. Živeo sam sa komšijom sve ovo vreme. Bolnica nije imala svetla, vode i svi pacijenti su otpušteni. Tada su poиeli da priиaju o tome da napuštamo grad. Dok je tata bio sa nama, nismo želeli da odemo. Iako je moj ujak insistirao na tome i ja sam ubeđio roditelje, ali oni to nisu želeli. Međutim, posle ove situacije odlučili su da napuste Severodonetsk. Nije bilo sumnje. Išli smo sa mojom majkom do autobusa da stignemo do Dnjepera.
Ljudi su bili spremni da daju sve što imaju: Nastja voli život
Kako se 14-godišnjak oseća kada ode u nepoznato?
Prvi put smo stigli do Dnjepera, sedeli smo na stanici oko sat vremena. Mnogo sam plakala jer sam bila uplašena. Plašila sam se da neću moći da odem, osećaj užasa je zahvatio. Setio sam se kako je u Severodonecu, dok smo sedeli u podrumu, projektil odleteo do nas za 30-40 metara, bilo je veoma glasno. Zvala sam ujaka da me bar neko razuveri. Imao sam mnogo nervoze u duљi. U Dniprou smo mogli duže da sedimo, ali smo rekli da je moja majka ozbiljno povređena. Dozvoljeno nam je da uрemo u voz bez reda i otiљli smo u Lviv.
Kakvi su bili vaši prvi utisci i emocije u Lvivu? Da li je to grad i ispostavilo se da su ljudi onako kako ste zamišljali i čuli za njih?
Nisam bio u Lvivu do tog trenutka. Ja Audrazu je prihvaćena jednoglasno. Pogodilo me je to što su mi svi ovde rekli da im je drago što me vide, to jest potpuno nepoznatu osobu. Svuda su bili pozvani i spremni da daju sve љto su imali. Osećao sam se izuzetno brižno i podržano. Volim da gledam neke komedije, a neke su snimljene na ulicama Lviva. A onda sam video drevni grad u stvarnosti, malo uronjen u istoriju. Ljudi ovde su veoma ljubazni. I svi kažu da u Lvivu ima dobrih ljudi, ovde nema zlih.
Ko je pomogao tebi i tvojoj majci da se skrasite?
Moj ujak je naљao dobrovoljca u Lvivu unapred, dao mi je svoje kontakte. Zvali smo i on i moja majka su nas upoznali. Onda smo otiљli u selo blizu Lviva. Dobrovoljac nas je smestio. Ima veliku kuжu i ima posla sa izbeglicama kao љto smo mi.
Nisu hteli da idu u sam grad, jer je veoma prijatno u ovom selu. Čini mi se da ovde ima istih ljudi kao i u našem Severodonecu. Veoma smo dobro primljeni. Našao sam deo mog grada ovde blizu Lviva.
Selo za Nastju postalo je udobnije tokom života u gradu / Fotografije koje je obezbedio Kanal 24
Imam prijatelje koji su pozvani da se igraju u dečijem pozorištu. Idem i na časove klavira, šetam sa prijateljima i čak malo komuniciram sa drugovima iz Severodoneca. Sanjam da жu se uskoro vratiti tamo. Mada u isto vreme, i dalje mi se više sviđa ovde.
„Ljudi u Lvivu su mi sada rodom, a grad je postao drugi dom“
Mislite li da je „druga kuжa“ sada postala istinski dom? A ljudi u blizini, koji su do nedavno izgledali potpuno vanzemaljski, postali su rođaci?
Ljudi koje sam ovde upoznao i koji su mi bliski sada su mi postali veoma dragi. Osećam se kao da su mi neki od njih kao braća i sestre. Ovo mesto je postalo moja druga kuća i delimično je zamenilo moj grad. Mama se osećala bolje ovde nakon što je povređena. Иak trиi okolo i naрe posao.
Nastja zajedno sa svojom majkom / Fotografije koje je obezbedio Kanal 24
Šta reći ljudima koji se plaše da napuste svoje domove i presele se na bezbednija mesta? Koji savet bi im dao?
Mogu da savetujem samo jedno – da hitno napustite Severodonetsk ili druge okupirane ili opasne regione. Znam da sada nema borbe u mom gradu, zarobljena je, nema nervoze. Ali niko ne zna kako жe se sve vratiti. Odluka o odsustvu je pravovremena i uspešna, naročito dok ponovo ne bude tuča. Moramo bezbedno da odemo, jer ljudi koji ostaju rizikuju svoje živote. Trebalo bi da misle na sebe, svoju porodicu, pa čak i tada na svoj dom.
„Posle pobede želim da organizujem koncert o Oružanim snagama u centru Severodoneca“
Šta ćete uraditi odmah posle pobede?
Imam jednu ideju. Na trgu mog rodnog grada želim da organizujem koncert o Oružanim snagama Ukrajine. O našim ratnicima koji rizikuju svoje živote za nas tako da mi pobedimo. Zato ћelim da sakupim novac za njih.
