Ove nedelje u svetu su se odigrala dva zanimljiva događaja koji su direktno povezani sa ruskim ratom protiv Ukrajine i koji na neki način mogu da utiču na njen tok. Govorimo o poseti ruskog predsednika Vladimira Putina Iranu i četvrtom sastanku zemalja članica uslovne anti-Putinove koalicije u ramštajnovom formatu, to je, Odbrambena kontakt grupa Ukrajine.
Prvo, o iranskom putovanju šefa Kremlja. Za njega je to, između ostalog (a verovatno i prvenstveno), bio još jedan pokušaj da se probije prsten međunarodne izolacije stvoren oko njega. Uprkos svemu, u Teheranu, Putin se sastao ne samo sa iranskim predsednikom Ibrahimom Raisijem, već i sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom.
Sastanci još nisu počeli, a mnogi novinari koji su izveštavali o Putinovoj poseti Teheranu skrenuli su pažnju na njegove zdravstvene probleme. Pre svega, bilo je jasno kako je Putin umalo pao, sišajući iz aviona, a potom šepao, hodajući od avionskih merdevina do automobila ambasade. Drugo, novinari su konstatovali da Putin ne pomera desnu ruku. Tako da nije ni na pravi način čestitao ljudima koji su ga sreli na aerodromu. Ali da ne padamo u preterani optimizam, jer već dugo kruže glasine da je Putin jednom nogom u grobu, a on, kao vampir, svaki put zaživoti.
Poznato je da su glavna tema pregovora ruskog gosta i iranskog rukovodstva bili bespilotne letelice. Čudno ili ne, do sada su se Rusi svuda hvalili svojim vojnim bespilotnim letelicama, raznim „orlovima“, „orionima“, „ispostavama“, „ispostavama“ itd. Tvrdili su da su najbolji u njima, „analagavnet“, i što je najvažnije – nedostižni za ukrajinsko oružje.
Ispostavilo se da ovo, blago rečeno, nije sasvim tačno. Gubici ruskih bespilotnih letelica na frontu su toliko kritični da je sam Putin morao da ode sa „čelobajtom“ u Teheran da moli za bespilotne letelice lokalne proizvodnje. Očigledno govorimo o bespilotnim letelicama kao što je „Šahid“. Međutim, da li će ih Kremlj dobiti je veliko pitanje. Iran, bez obzira na sve, nastoji da koriguje svoju poziciju parijske zemlje na međunarodnoj sceni i zato se ne žuri sa saradnjom sa državom, koja je nedavno postala rekorderka po broju uvedenih sankcija. Najmanje iranski ministar inostranih poslova Hosein-Amir Abdollahian pružio je uveravanja da njegova zemlja neće snabdevati Rusiju oružjem.
Dakle, Teheranu se ne žuri da postane saveznik Moskve. Štaviše, američki Stejt department je nedvosmisleno upozorio iranske vlasti da će se, ako obezbede bespilotne letelice Rusima, suočiti sa dodatnim sankcijama.
Ne baš uspešan za Putina bio je njegov sastanak u Teheranu sa Erdoganom. Počelo je činjenicom da je ruski lider morao da čeka svog turskog kolegu, nervozno se njišući i pomerajući se sa noge na nogu. Podsetite se da je do sada Putin bio taj koji je dozvolio sebi da zakasni na sastanak, i to je uradio prilično namerno kako bi demonstrirao svoju nadmoć. Međutim, ni pokazano strpljenje nije pomoglo Putinu da ubedi Erdogana na svoju stranu ni po pitanju Sirije, gde su se zemlje dijametralno suprotstavile interesima, ili po ukrajinskom pitanju, gde Ankara umereno rešava problem snabdevanja ukrajinskim žitom. Erdogan je jasno stavio do znanja svom kolegi da namerava da reši sirijsko pitanje na svoj način, ne posebno uzimajući u obzir interese Rusije u regionu. A što se tiče ukrajinskog žita, opet, turski lider je preporučio Putinu da popusti i prestane da blokira morske puteve.
Generalno gledano, diskusija o izvozu ukrajinskog žita iznenada otkriva sve zanimljivije detalje. Na primer, jedan od uslova koje je iznela Rusija je prekid vatre na jugu Ukrajine. Šta to ukazuje? Pre svega, ruska vojna maљina je bila iscrpljena. Rusija nije sposobna ne samo za ofanzivne akcije u regionima Kerson i Zaporožje, ona se zaista plaši za svoje odbrambene sposobnosti. Naročito protiv pozadine kako je vojska Ukrajinka uz pomoć američkog MLRS-a HIMARS metodično, jedan za drugim, uništava ruska skladišta municije, komandna mesta, vazdušne baze, sisteme protivraketne odbrane itd. Sve više snimaka uplašenih ruskih vojnika pojavljuje se na internetu žaleći se na trenutnu izuzetno nesrećnu situaciju.
Ali, da li je Ukrajina sposobna za snažnu protiv-ofanzivnu operaciju? Ne još – postoji nedostatak ofanzivne vatrene moći. Ovakvo stanje stvari može da ispravi aktivniju i sistematskiju nabavku naše vojske odgovarajućom zapadnom vojnom opremom. O ovom pitanju bilo je reči u Ramštajnu-4 20. Da li je ovaj problem rešen?
Ministar odbrane Oleksij Reznikov nagoveštava da da, mada ne otkriva sve detalje postignutog sporazuma. „Dogovorom sa kolegama zaintrigirani smo lavovskim udelom postojećih i novih paketa pomoći, koji uključuju nabavku oružja, municije, obuku naših vojnika i još mnogo toga. Prvo će ih osetiti neprijatelj na terenu Bitku. Pozitivan signal sastanka su nove obaveze partnera. Koji važe za kopno, more i nebo,“ – Napisao on je na svojoj stranici u Facebook.
Pa, nagoveštaj je ohrabrujući, pogotovo što je Reznikov otkrio jedan detalj: „U sledećem paketu pomoći sjedinjenih Država, koji je planiran da bude saopšten ove nedelje, između ostalog, postojaće 4 sistema M142 HIMARS, koji već utiču na tok neprijateljstava.“
„Ramštajn-4“ je posebno bio interesantan, jer je ukrajinska strana izveštavala o korišćenju zapadne vojne opreme koja joj je obezbeđena. Prema rečima našeg ministra, zapadni partneri ne samo da su bili zadovoljni načinom na koji ukrajinski vojnici koriste svoje oružje, već su „izrazili divljenje veštini naših vojnika“. Pre svega, govorimo o upotrebi artiljerijskih sistema u borbama i granatiranju strateških objekata u zadnjem delu neprijatelja uz pomoć HIMARS.
Glavna stvar koja je proglašena na sastanku, gde se okupilo 50 partnerskih zemalja sa svih kontinenata (osim, naravno, Antarktika), jeste da nema „umora“ od rata u Ukrajini. „Postoji razumevanje da nije Ukrajina u pitanju, nego bezbednost cele Evrope“, uverava Reznikov.
Postoji i razumevanje Zapada da je nemoguće odložiti de-okupaciju ukrajinskih zemlju, jer Rusija aktivno priprema njihovu aneksiju. I to ne krije.
„Sada je geografija drugačija. Ovo nije samo „DPR“ i „LPR“, već i region Kerson, region Zaporizhia i niz drugih teritorija. I ovaj proces se nastavlja. I nastavlja se dosledno i uporno. Kako zapad, u takvom, rekao bih, nemoćnom besu ili u želji da što više pogorša situaciju, napumpava Ukrajinu sve dalekometnijim oružjem, ovim HIMARS, kao da je Reznikov već tamo ili se neko u njima hvali da je već dobio municiju od 300 kilometara, pa, što znači da će se geografski zadaci pomeriti još dalje od trenutne linije“, rekao je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov u intervjuu ruskim propagandnim medijima. I tim rečima, šef ruskog ministarstva spoljnih poslova samo je izdao strahove Kremlja, koji se intenziviraju svakog dana.
