Ovde imamo „praznik“: radna grupa za ažuriranje sadržaja nastavnog plana i programa u stranoj književnosti odlučila je da izbaci dela ruskih i beloruskih pisaca, uključujući Vasilija Bajkova, iz školskog programa. Zaљto? Jer Beloruskinja. Ne Ruski, Beloruski!
Znate, ako sam do ovog trenutka imao bilo kakve nedoumice (i uvek preispitujem svoje mišljenje – za svaki slučaj) o ispravnosti progona davno mrtvih pisaca za postupke savremenih političara – sada su nestali. Pa, zato što su mi protivnici rekli: vidi, možda je Leo Tolstoj i sam bio dobar momak, ali on i dalje nosi otisak ruskog imperijalizma i militarizma, a samim tim i štetan. Nisam se sloћio sa tim, ali sam ipak sumnjao u to. A ovde – Vasilij Bajkov! Šta on tu može da ima: Beloruski imperijalizam? Radna grupa kaže da „ne postoji prijemčiv kontekst u okviru vanrednog stanja za proučavanje dela ruskih i beloruskih pisaca“, izvinjavam se, ali da li postoji prijemčiv kontekst za proučavanje dela ruskog carskog borbenog oficira koji nosi red po imenu Kotliarevsky? Ili možda vatreni boljševički po imenu Khvylyovy? Oba ova lika nisu imala državljanstvo slobodne Ukrajine, ali su imali državljanstvo Ruske imperije i crvene Rusije/SSSR-a, borili su se za te državne formacije. Možda sam nešto pogrešno razumeo, ali ipak… Recite otvoreno: možete se boriti za Rusiju, ali mi ćemo vas proučavati jer ste pisali na ukrajinskom. Ali nećemo proučavati Bajkova, jer je pisao na beloruskoj. Ovaj beloruski jezik napao je Ukrajinu! A duhovi boljševica koji govore ukrajinski ga štite.
Ne preterujem. U gradu Lvivu nalazi se Skrypnyk Street – aktivni učesnik boljševičkog puča, čekista, borac protiv Ukrajinske Narodne Republike, saveznik Lenjina, na kraju svega. Ali ništa mu ne preti, jer je Ukrajinac, pa čak i Ukrajinac! Međutim, Beloruskinja Bajkov, koja govori beloruskinja, odgovorna je za svaki korak uzurpatora Lukašenka koji govori ruski jezik. Logika? Ali nema logike.
Da ponovim još jednom: ako sam sumnjao u svoje odbacivanje progona svih Rusa, mrtvih, živih i nerođenih, onda su posle Beloruskih – najneimperijalnijih i ne-militarističkih ljudi – dodati u ovaj „paket“, te sumnje su nestale. Kolektivna odgovornost je zlo. Štaviše, sami Ukrajinci ne vole kolektivnu odgovornost: ni za jevrejske pogrome, ni za „Akciju istrebljenja Poljaka“, niti za poslušno učešće u imperijalističkim ratovima Rusije.
Belorusi su optuženi da nisu zaustavili napad sa svoje teritorije na susednu državu. Izvinite, ali zašto Ukrajinci nisu dali primer? Da li je bilo moguće 1956. Ili 1968– u Čehoslovački. Iznenađujuće, istorija nije zabeležila takve manifestacije pomoći susedima: Ukrajinci su poslušno okupirali nezavisne države, jasno po naređenju „očeva-komandanata“. A u Avganistanu su se borili protiv pobunjenika tamo, boraca za slobodu. A spomenici njihovim okupacionim vojnicima podignuti su u svim velikim i mnogim malim gradovima nezavisne Ukrajine.
Istoričar Aleksandar Zinčenko napisao je besan post o tome koji su Beloruskinje gubitnici. „Belorusija nije kao država, ako je verovati samim Belorusima. Ali, da li to uklanja odgovornost Belorusa, da su izgubili državnost i pretvorili se u saučesnika u ubistvima Ukrajinaca? Ne. Saučesnik je takođe gubitnik koji nije bio u stanju da odbrani sopstvenu subjektivnost.“ Iz nekog razloga, gospodin istoričar nikada nije pozvao Ukrajince da se pokaju Mađari ili Avganistanci. I takođe – pred Gruzinima. Štaviše, Ukrajinci su se pretvorili u saučesnika ubica Gruzijaca – po logici gospodina Istoričara – baš kada smo imali subjektivnost u potpunosti…
Nedavno, 2008, tokom ruskog napada na Gruziju, ruski brodovi su zaratili sa ukrajinskog Krima. Evo kako to opisuje jedan od ruskih vojnih sajtova:
„Što se tiče flotnih snaga koje se nalaze na teritoriji Ukrajine, prema najkonzervativnijim procenama, ne uzimajući u obzir brodove koji su na popravci, 57,5 odsto od ukupnog broja borbenih jedinica BSF učestvovalo je u operaciji protiv Tbilisija. Tako, u vreme dolaska broda sa zastavom i pratnjom do granice gruzijske teritorijalne vode, već su postojali veliki brodovi za sletanje „Jamal“, „Cezar Kunikov“, „Saratov“, mali protiv-podmornički brodovi „Suzdalets“, „Aleksandrovets“, „Muromets“, „Povarino“, „Kasimov“, morski minožnici „Vitsa-Admiral Žukov“, „Turbinist“, „Poručnik Iljin“, mali raketni brod „Miraž“, raketni brodovi RK-953. „Ivanovets“, RK-955, RK-952, izviđački brod „Ekvator“, spasilački brod „Epron“, more transport „General Ryabykov“, tegljači „Orion“ i MB-31, morski tankeri „Iman“ i „Koida“. Pod raznim izgovorima, većina ovih čamaca je stigla ovde izdalekavodič, što znači da je bez skrivanja iluzija o budućim vojnim sukobima sa Tbilisijem, ruska strana unapred razvila scenario otvaranja drugog fronta u Abhaziji.
Sećate li se masovnih protesta Ukrajinaca protiv korišćenja ukrajinske teritorije za napad na Gruziju? Tako da se ne sećam. Nakon toga, demokratski izabrani ukrajinski parlament odbio je da osudi napad Rusije na Gruziju. Brodovi ubice su se tiho vratili u ukrajinske luke. Niko nije išao da zbaci vladu. Godinu dana kasnije, Ukrajinci su u drugi krug doveli dvojicu Putinovih partnera, Timošenka i Janukoviča. Prilično demokratski. Želeo bih da naglasim da u slobodnoj, demokratskoj Ukrajini, gde je moguće ići na proteste bez ikakve dozvole, Ukrajinci uopšte nisu protestovali protiv upotrebe Ukrajine za napad na svog suseda. A sada su optuženi za nedelovanje talaca Lukashenka lutkarske diktature.
Od prvih nedelja rata, upoznao sam izveštaje o ponižavanju beloruskih državljana od strane ukrajinskih graničara, policajaca i zvaničnika. A govorimo o onim mladim Beloruskinjama koji su pobegli u bratsku Ukrajinu upravo od istog Lukašenka koji je dozvolio Putinu da nas napadne sa teritorije države pod njegovom kontrolom. Ponižavajuća ispitivanja, maltretiranje. Jedan Beloruskinja, koja je tog dana imala važnu medicinsku operaciju, namerno je zadržana u policijskoj stanici kako ne bi imao vremena. Zaљto? Da, jer ti moћeљ. Niko se neće zaloћiti za Beloruse. Niko neće ni prihvatiti pritužbu od njih, jer su to Belorusi. Savršena žrtva za sadiste u uniformama.
I ovde treba govoriti o ulozi koju Belorusi igraju u glavama prosečnog Ukrajinca. Ovo je „mlaрi brat“. Da, da, tačno onako kako nas ruski šovinisti tretiraju. Priznajmo samo sebi: sve ovo vreme smo se povlađujućem odnosuli prema Belorusima, smatrajući ih korakom nižim od nas u razvoju. Nervirali su nas istovremeno i to što su imali nesmetane, visokokvalitetne puteve, uredno uređenje prostora, veće zarade, posebno u pokrajini. „Batska svaka čast, ako bi i on branio beloruski jezik, to bi uopšte bilo super“, prvi put sam čuo ovu ideju u kijevskoj kancelariji omladinske nacionalističke organizacije negde slično 2003. Zavist beloruskog „reda“ ujedinila je Ukrajince od regiona Luhansk do Transkarpatije. Ali istovremeno, nacionalno svesni deo ukrajinskog društva očekivao je Maidan od Beloruskinja. Jesu li ovo „mlaрa braжa“? Dakle, moraju da urade isto љto i mi!
Talas mržnje iznedrile su izjave beloruskih opozicionih političara 2020. godine o tome „ne treba nam Maidan“. Savršeno dobro razumem zašto su pričali o tome: velika većina Belorusa je u to vreme doživljavala Maidan u kontekstu stotina ubijenih ljudi, spaljenog centra prestonice, kao i rata protiv Rusije koji je usledio. Ali nas nije interesovala nikakva domaća politička logika! Trebao nam je poslušni „mlađi brat“ koji će slepo slediti naša uputstva: napraviš šatorski kamp, flaširaš benzin, bacaš na „mente“ – op! Uzurper je pobegla. Tako je jednostavno! I ništa da u Ukrajini nije bilo diktature 2014. godine, da je u parlamentu postojala moćna opozicija, da trećina zemlje zapravo ima opoziciono orijentisanu lokalnu vlast… Bili smo ogorčeni čizmama koje je Beloruski momak skinuo da ne bi isflekao klupu. Te uklonjene čizme i dalje izazivaju običnu glupost među ukrajinskim korisnicima društvenih mreža, iako je to onaj momak koji se sada bori za Ukrajinu, a komentatori sede na toplim sofama.
Priča o progonu Belorusa otkriva veoma nesrećan aspekt ukrajinskog nacionalnog karaktera. Da, mi, Ukrajinci, moћemo biti љovinisti. Čim osetimo da smo u poziciji snažnog (i uspešnog otpora ruskim okupatorima značajno povećalo ukrajinsko samopoštovanje), naši društveno-psihološki kompleksi nas primoravaju da postanemo „Rusi“ i odmah potražimo „mlađeg brata“ preko koga možemo da se istaknemo. Ovo radimo automatski, jer smo navikli na ovaj model ponašanja. I ovo je najgora stvar koja moћe da nam se desi, po mom miљljenju.
Ispričaću ti jednu priču iz mog života. Nekada davno, kao tinejdžerka, išla sam u letnji kamp. Postojala je standardna situacija kada se rukovodstvo sklonilo, a tinejdžeri formirali sopstvenu hijerarhiju. Da, bilo je mnogo alkohola, droge (pa, kasnih devedesetih) i, naravno, maltretiranja slabijih. Bio sam slabiji. Ali ne i najslabiji: odmah ispod mene je bio drugi momak. Jednom je sakrio flašu Živčika koju su mu predali roditelji, drugi „pioniri“ su je pronašli i razblažili piće sopstvenim urinom. Veoma duhovito! Obavestili su me o ovome i dali mi važan zadatak: da obavestim kada će taj tip popiti Živčika. Kasnije, čitajući članke o psihologiji, naučio sam da je ovo standardna praksa: niži u hijerarhiji su prinuđeni da se rugaju najnižima, kako ne bi bili na njihovom mestu. U ponašanju veoma brojnih (nažalost) ukrajinskih „aktivista“, upravo takvu motivaciju vidim. U društvu je stvorena atmosfera mržnje prema Beloruskinjama, koji ne mogu da se oslone na pomoć – jer to neće spasiti ni sopstvena država (ona zapravo ne postoji, postoji marionetski režim), ni ukrajinska država (zvaničnici i snage bezbednosti osetili su nekažnjivost zbog ismevanja Beloruskinja).
Onda, u letnjem kampu, samo sam sipala sadržaj flaše u WC šolju, i uspostavila prijateljski odnos sa ugroženim tipom. Nije da je to bio neki herojski čin, samo nisam želeo da igram glupe igre koje su nametnuli drugi. Nažalost, veoma mali broj ukrajinskih lidera mišljenja usuđuje se da zaustavi šovinistički zanos kojim su Beloruskinje Ukrajinci maltretirani. A žrtva ovog šovinizma možda i nije toliko ukrajinsko-beloruski odnosi, ne toliko situacija Beloruskih koji su trajno živeli u Ukrajini, kao budućnost Ukrajine u celini. Već smo videli do čega mogu da dovedu prokelj neadekvatnosti u društvu, kako može da se završi za državu. Kako će se završiti u našem slučaju nije poznato. Samo upozoravam na opasnost.
