Petro T. (ime promenjeno iz bezbednosnih razloga) je iz Stakhanova, Luhansk regiona. Grad je 2014. bio pod okupacijom, iste godine kada je Petro diplomirao na Nacionalnoj akademiji Državne granične garde Ukrajine i otišao da se bori u ATO zoni. Piter je tada imao samo 21 godinu.
„Nismo bili dodeljeni ATO zoni, iako smo tražili više puta, neko vreme je služio u operativno-pretresnim jedinicama Državne granične službe u regionu Sumi. Nakon izvesnog vremena, moji izveštaji su uzeti u razmatranje, a u septembru 2014. sam otišao u jednu od konsolidovanih jedinica Službe državne granične garde, koja je obavljala zadatke u oblasti tadašnjeg ATO-a“, kaže Petro.
Tokom službe u oblasti graničnog odreda Luhansk dobio je pozivni znak „Avganistanac“. On objašnjava da su u to vreme u ATO borci zvali luhanska regija Avganistan, i region Donetsk – Dagestan.
„Moje kolege su mislile da imam avganistanske korene, iako sam zapravo imao parče kavkaske krvi, pa sam dobio pozivni znak“, kaže Piter.
Posle rotacije, on je nastavio da služi u jedinicama za operativnu pretragu odreda granice Sumy, a takođe je služio u jedinicama na zapadnoj granici. Godine 2021, na kraju ugovora, Petar se penzionisao.
O invaziji Rusije u punom obimu
Nakon oslobađanja, Petro je planirao da ode da radi u inostranstvo – u Finsku, a tokom februara je samo pravio neophodna dokumenta za to. Međutim, rat je intervenisao u tim planovima i u 29. godini Petar je ponovo uzeo oružje.
„23. februara sam još uvek bio na službenom poslu u Černihivu, gde sam proveo noć sa prijateljem sa kojim sam služio zajedno. U to vreme svi tamo su već pričali o pripremi sa beloruske strane za moguću rusku invaziju, a vozači kamiona su rekli da su na strani Belorusije bile vojne kolone“, kaže Petro.
Odmah je pozvao vojnu kancelariju za registraciju i upis, a potom zamolio sestru, koja je živela u Irpenu, da pokupi njegove stvari i vojnu opremu i iz Černihiva otišao u drugi regionalni centar, gde je počeo rat na ulazu u grad ujutru.
„Na ulazu u grad počeo je rat. Svi putnici u vozu su pročitali vest i pogledali snimak, a sam voz je tog dana kasnio tri sata. Odmah iz stanice, ponovo sam pozvao vojnu kancelariju za registraciju i upis u Sumy, gde sam bio na vojnoj registraciji, ali se više nisu javljali. Shvativši da ne mogu da dođem do Kijeva, okrenuo sam se najbližoj graničnoj jedinici, gde su rekli da stignem 25. februara ujutru na mobilizaciju. Naravno, više mi ne preostoje misli da odem u Finsku“, priseća se Petro svog prvog dana rata.
U vojnoj jedinici upoznao je svoje prijatelje, koji su takođe stigli na obavezni vojni rok. U roku od dva dana, data mu je oprema i oruћje, naloћeno. Piterovu jedinicu su činili uglavnom oficiri koji su već imali iskustvo službe u ATO ili JFO zoni.
„27. februara sam otišao u Kijev, gde sam nedelju dana čuvao jedan od vojnih objekata zajedno sa Nacionalnom gardom. Takođe, u sklopu odvojenih grupa, oni su patrolirali gradom, tražili sabotažne grupe, od kojih je mnogo toga već otišlo“, kaže vojska.
Početkom marta, Petar i njegovi drugovi su otišli u odbranu Hostomela. Njegova jedinica je stavljena na raspolaganje jednoj od brigada Oružanih snaga Ukrajine u tom pravcu i morala je da obavlja zadatke na kontrolnim punktovima. Međutim, do tada su već vođene žestoke bitke u Gostomelu.
„Pošto su se pridružile braniocima Hostomela, odvojene grupe su izvršile zadatak pokrivanja tenkova – posmatrali su i suprotstavljali se neprijateljskim grupama koje su bile kilometar od nas. Prema leševima Rašista, kroz koje je most bio prepun, kroz koji su se kretali približavajući se pozicijama, shvatili su da se protivimo Rosgvardiji i padobrancima. Jedan od njih, poreklom iz Ulijanovska, uhvaćen je tog dana“, priseća se graničar.
Sledećeg dana, njegovoj jedinici je naređeno da ode u prvi plan i pripremi se za bitku u gradu. Vatrene pozicije su bile raspoređene direktno u cvetnim posteljama Hostomela. Zajedno sa bratom Sašom sa pozivom „Zamenik“, našli su se na udaru kritika i povređeni su.
„Nakon što sam prevaziљao oko 40 metara i rov, onesvestio sam se. Zatim još jedno masivno granatiranje, fragmenti sećam se evakuacije, bola, pocepanog ramena, još jednog padajućih kamikaza drona, skloništa, civila i prve pomoći. Momci koji su nas izveli kasnije su pričali o zabludama i bolovima“, kaže Petar.
O rehabilitaciji
Nakon što je ranjen, prvo je lečen u bolnici u Kijevu, a kasnije je lečen u Nemačkoj, gde je podvrgnut nekoliko operacija.
Piterovi rođaci u početku nisu znali gde tačno služi, a majku je o povredama ispričao tek posle nekoliko operacija koje su dale nadu za oporavak.
„Pre rata, moja sestra je živela i radila u Irpenu, i 9. marta, zajedno sa ostalim stanovnicima grada, gospodine.Ishki se povukao iz ratne zone. O svemu je saznala i kasnije, kada sam već bio u bolnici Službe državne granične garde“, saopštila je vojska.
Posle bolnice imaće dugu rehabilitaciju na klinici u Nemačkoj. Nakon što se oporavi, kaže Piter, vratiće se u službu.
„Mogu da budem nešto korisno u ratu – naravno da ću otići, biće prilike – voleo bih da se vratim na granicu. Razumem da više neću biti aktivan kao ranije, ali sam uvek spreman da pozajmim zdravo rame“, zaključuje on.
* Publikacija je pripremljena u saradnji sa pres centrom Državne granične službe Ukrajine
