Rusija, gradeći svoju antiukrajinu propagandu, koristi mnoge takozvane neurolingvističke elemente vezivanja koji su već postali tradicionalni. To su, naročito: „Veliki patriota“ i „Maj Pavtarit“, borba protiv „nacista“, pravoslavlje, strah od NATO-a. Međutim, hajde sada da govorimo o još jednom – „dobrovoljnom pristupanju okupiranim teritorijama“.
Cela istorija Rusije je izgrađena na ovom mitu. Kažu da Rusija nikada nije vodila ratove osvajanja, teritorije su se same pridružile i bile su „ikonični Ruskimi“. Vladimir Putin je nedavno ponovo govorio o tome kada je, u svom sledećem sve-istorijskom govoru, pokrenuo temu Severnog rata sa Švedskom. Ako most predamo „ukrajinskom pitanju“, možemo se setiti da su nam udžbenici iz sovjetske istorije govorili o dobrovoljnom pristupanju Ukrajine Muscovyju kao rezultatu Perejaslava Rada. Ovo je jedan od vodećih elemenata mita o „bratskim narodima“.
Na tezi „dobrovoljnog pristupanja“ Rusija je izgradila informativnu kampanju o okupaciji Krima 2014. godine. To je fokus koji ona sada pokušava da uradi sa „LPR“ i „DPR“. Istovremeno, Kremlj takođe pokušava da ugrabi regione Zaporizhia i Kerson, koji bi, prema njenim planovima, trebalo da obnove „Takovricheskuye Gubernia“. I na ruskom propagandnom polju ponovo se čuju te o „dobrovoljnom pristupanju“ Ruskoj Federaciji.
Jedino što uništava ove planove Kremlja je ukrajinski otpor. Njene razmere na jugu dovele su do toga da su Rusi prinuđeni da svaki put odlože datum referenduma o ulasku okupiranih teritorija u Rusiju. Okupacione vlasti organizuju direktnu represiju nad ukrajinskim stanovništvom. Istovremeno, oni pokušavaju da makar nacrtaju sliku podrške, ne samo da je pruže. Međutim, u gradovima još uvek postoje letci-pretnje za okupatore, a neprijatelji eksplodiraju u svojim automobilima.
Na slobodnim teritorijama nemamo pravo da ignorišemo aktivnosti ukrajinskog podzemlja, moramo da ga podržimo svim našim snagama i sredstvima. Ako je zadatak Oružanih snaga Ukrajine da oslobode te teritorije, onda je zadatak ukrajinskih medija, lidera mišljenja da stalno govore o tome. U suprotnom, Rusija će ponovo upotrebiti mit o „dobrovoljnom pristupanju“, kao što je to bio bio 2014. u vezi sa Krimom. Iako su, prema raznim izvorima, Rusi ubili oko 60 aktivista na poluostrvu, više od 20 ih je nestalo. Tokom same aneksije poginula su dva ukrajinska vojnika i dva civila.
Često možete da čitate postove na društvenim mrežama od nekih ukrajinskih ultra-patriota da je poluostrvo, kažu, i samo želelo da ode u Rusiju, pa će stoga „biti najviše“. Iako su u stvarnosti Rusi očistili Krim i istočnu Ukrajinu od svega proukrajinog, pribegli ubistvima i mučenju, a onda u tišini izdali prećutnu saglasnost za dobrovoljno pridruživanje.
Trenutno je u toku informativni rat, gde Rusi pokušavaju da igraju na „ratni zamor“, kako u samoj Ukrajini, tako i u partnerskim zemljama koje nas podržavaju u borbi protiv ruske agresije. U samoj Rusiji, propaganda Kremlja je već ozbiljno očistila informativno polje. Tamo niko javno ne pominje ono što je rečeno u Kremlju pre i na početku ofanzive velikih razmera. Naročito, tada proklamovani uzroci rata.
Rusija se nada da su ljudi umorni od negativnosti i žele da se ovaj užas što pre završi. Stoga, on ponovo izvlači svoju buđavu priču o „dobrovoljnom pristupanju“ u svet Boga. Kremlj pokušava da ubedi ostatak sveta da je aktuelni rusko-ukrajinski rat „svađa dvoje bliskih ljudi“, gde je bolje ne zaglaviti se.
U okvirima takvog narativa, sve se stavlja naglavačke. I već je Kijev predstavljen kao agresor koji navodno nasilno drži preci ruske teritorije. Dakle, okupator ovde je Ukrajina. Zašto pomažeš okupatoru? Postoji jednostavno rešenje: Ukrajina će jednostavno odustati od teritorija koje ne žele da budu deo nje i to je sve – rat će se završiti. I, koliko god tužno bilo priznati, neki vodeći zapadni lideri su skloni takvom rešenju sukoba. Štaviše, na taj način žele da posreduju i čak dobiju međunarodne lovorike kao mirovne snage i bonus preferencije od svog biračkog tela.
Zato je neophodno izbaciti ovaj narativ iz kandži Rusije. To rade ukrajinski partizani, koji ne samo da vrše pritisak na okupatore i fizički i mentalno, oni uništavaju njegove propagandne planove. Skoro svaki poznati svetski medij već je pisao o svojim aktivnostima: od Njujork Tajms Pre Indija Ekspres. Na sajtu Centar za nacionalni otpor postoji čitava antologija ukrajinskog podzemlja.
Svaki put moramo da se setimo aktivnosti ukrajinskih podzemnih radnika. Da o tome razgovaramo sa poznatim strancima, da razgovaramo između sebe, da ne zaboravimo da su to naše teritorije, naši ljudi su tu. Rusija treba da ostane osvajač za svet, a ne „branilac“om svojih građana.“
