Ruska kultura, njen uticaj na svet i Ukrajinu. Koje ruske klasike vredi znati? Koja je mera kulture? Koga bi ukrajinska kultura trebalo da rodi posle pobede u ratu? Najveći istorijski mit koji šteti Ukrajini i kako čitati rusku književnost posle Buhe i uopšte, od potpune invazije?
Danas je u „Bez bromina“ Irina Starovojt kandidat filoloških nauka, vanredna profesorka Katedri za kulturne studije Ukrajinskog katoličkog univerziteta. Istražuje istoriju i pamćenje kao fundamentalne koncepte književnog procesa.
Program „Bez bromina“ je zajednički projekat za nas i časopis „Lokalna istorija“, u kojoj se nedeljno govori o složenim istorijskim temama.
Gospođo Irino, dobar dan! Hvala vam što ste sa nama. Danas ćemo govoriti o kulturi – kulturi kao oružju, ali i o ratu kultura, uključujući i književnost. A možemo li da uporedimo kordocentričnost ukrajinske književnosti sa ruskom književnošću, sinhronom u vremenu? Zato što izgleda kao u ruskoj književnosti još od vremena Dostojevskog, glavna osovina je patnja. Patnja kao poseban način ruskog naroda.
Na kraju dana, odrastao sam u sovjetskoj љkoli i иitao mnogo ruskih klasika. Ali kada sada pomislim da sam pročitala ovaj klasik kao tinejdžerka, sada bih volela da ponovo pročitam mnogo pre nego što odgovorim na takve stvari. Da li se ovako zaista doživljavaju Dostojevski, Tolstoj, Čehov? Ali, s druge strane, mislim da imam samo jedan život, imam profesiju u svojim rukama i znam čime se tačno u ovoj profesiji sada želim baveti. Da li treba da posvetim slobodne sate svog života, kojih već postaje sve manje, da ponovo čitam ruske klasike? Иini mi se da je to besmislica.
Pored toga, čini mi se besmislenom idejom da ruske klasike treba učiti u programu ukrajinske škole, samo da Ukrajinci znaju šta su ti Rusi zapravo. Zar nije dovoljno da neko od nas, ili jedno odeljenje instituta, ili jedno odeljenje uradi tako sveobuhvatnu studiju? Zato što je očigledno da literaturu u svakoj deceniji, u svakom veku, treba ponovo protumačiti. Sada doživljavamo tako intenzivno iskustvo nasilja, patnje od Rusije, da nismo neutralna stranka – u mojoj generaciji i u generaciji moje dece, nećemo moći da budemo neutralna stranka. Stoga će naš odnos prema svemu ruskom biti bolan, ranjen i imaćemo mnogo vrednosnih presuda. I to s pravom.
Ali druga stvar je da su Rusi sami pokušali da urade, dok su sprovodili svoj kanon, uslovno. I to je vrlo pogrešno zaključeno u sovjetskoj školi i nasleđeno u postsovjetu – naš odnos prema književnosti uopšte, književnosti, koju smo nazvali svetom, ili u nekim programima – stranim. Ono što se meni lično nije svidelo je da ne proučavamo sve što je u inostranstvu Ukrajine. I ako je to nešto direktno izvan naših granica, onda ne vidimo Južnu Ameriku, Severnu, Australiju, Afriku ili Aziju. Samo ono љto nas okruћuje.
Zato je dobro govoriti o književnosti – što se tiče svetske književnosti, o knjigama koje su napisane desetinama hiljada kilometara od nas i na daljinu dugi niz decenija hronološki, ali nas dodiruju, govore nam nešto što ne možemo tek tako da isprobamo na sebi, već zbog čega možemo da kažemo da smo svi ljudi koje razumem na drugom kontinentu, u drugim okolnostima da mogu da se rukujem sa tobom, da te zagrlim, simbolično, da te razumem. I tako se saosećanje razvija, empatija.
Jednom sam rekao studentima da kada čitamo knjige, izgleda da živimo paralelne živote. I u tom pogledu, dobro je ukorenjeno u dobroj literaturi, kvalitetu, čini osobu ljudskom, ljudskom, što je najvažnije. Jer zašto čitati ove knjige? Hitler i Staljin su takođe čitali, ali kakve su zaključke izvukli i kako su koristili svoju erudiciju, svoje znanje? I zato je veoma važno da se književnost istopi, reciklira ljudska iskustva, ali nas čini manje golim, manje bespomoćnim kada nam dođu ekstremna iskustva.
Mnogi naši rođaci mogli bi da nas pripreme za ono što se dešava na liniji vatre i ono što se dešava u okupiranim gradovima, gradovima i gradovima Ukrajine. Ali razmišljam o svom okruženju, da li smo želeli da se uduimo u te priče početkom devedesetih? Zar nismo mislili da se okupacija Muravova već odigrala 1919-1920. Da se to desilo, ali neжe nestati. Znamo i sećamo se ovoga, ali Rusija se promenila i mi smo se promenili. A sada vidimo Bucha i Borodyanku… Samo, tehnologije rata su postale još brutalnije i čine ruševine još efektivnijim, uključujući i ljudski život.
Ali edifikacija, agresija, taj osećaj propustljivosti – izgleda daali ostaje. I nije ni čudo što kažemo da Rusija vodi rat bez pravila. Zato što je Rusija kao Sovjetski Savez, a potom i Rusija kao Ruska Federacija – kako je „naslednica Sovjetskog Saveza“ samoproglašena – ratifikovali Ženevsku konvenciju, ratifikovali Deklaraciju o ljudskim pravima, ratifikovali Su Helsinški sporazum. To jest, postoji mnogo međunarodnih dokumenata prema kojima eruditska i obrazovana osoba može da predvidi kako će se ponašati suprotna strana – neprijatelj. Ali Rusija se ne ponaљa tako.
I tako imam pitanje: da li su sami Rusi čitali te svoje klasične knjige? Jesu li dobro razmislili o tome? Da li su uzmu u obzir ozbiljnu diskusiju o sredini devetnaestog veka od decembrista i šire o tome kakva bi Rusija trebalo da bude? Ne ono љto jeste, veж kako bi trebalo da se razvija, i da je Evropa bila magnet za nju. Piter, sanjao sam o Rusiji kao evropskoj sili. Ali pod tim sredstvima i kako su uradili tu njihovu evropeizaciju – i koliko brzo i brutalno su je ograničili! Kako su se ugurali u psihijatrijske klinike, izbacili ili na razne načine proglasili ljude reputaciono pogrešnim! Oni koji su bili politički i kulturni protivnici ruskog izolacionizma i „posebnog puta“ Rusije. Kao što znamo, u Hitlerovoj Nemačkoj, ideja o „posebnom putu“ dovela je do veoma užasnih stvari. A sada, pod Putinom, ponovo su imali ideju o tom „posebnom putu“.
Zabeležili ste veoma važnu stvar oko koje možete da lomite koplja. Postoje ruski neljudi koji su počinili zločine u Buči, Borodjanki i počinili ih na okupiranim teritorijama. I malo je verovatno da su svi ti neljudi čitali Dostojevskog, Puškina, možda su čitali, nisu pročitali nešto dublje. I onda se postavlja pitanje: zašto ukinuti rusku kulturu, ako ruska kultura nije svojstvena tim vojnicima, ako oni to ne znaju? Oni, u najboljem slučaju, slušaju Morgenstern i razne nesreće.
Naš divni diplomata, australijski ambasador Aleksandar Ščerba sredinom marta napisao je članak pod naslovom „Ruska kultura je umrla na raskrsnici Puškina i Lermontova u Buči“. Ako analiziramo topografiju ukrajinskih gradova kijevski konglomerat, videćemo da je čak i u poređenju sa ukrajinskim imenima u njihovim lokalnim nominativima, svaka sekunda ili svaka treća ulica, trg, spomenik, škola bila povezana sa nekim ruskim kulturnim ličnostima. I to im nije moglo pomoжi.
I u tome vidim postkolonijalni aspekt: posle 1991. godine, nije bilo duboke samorevizije – koliko je kultura koja nas je ugnjetavali želela da imitira, imitira, imitira kulturu koja nas veliči, čini nas punim sebe i koja je jedna velika kultura, možda od nekolicine u svetu, koja ne samo da treba da se zna, već koja je merilo svega ostalog… Kao da ne možemo direktno da razgovaramo sa svetom – sa Indijom, sa Kanadom, sa Argentinom, ali svakako nam je potreban posrednik u vidu „velike ruske kulture“. Želeo bih da vas pitam: da li ste često čuli do 2022. da Ukrajinci pričaju o sebi – mi smo velika ukrajinska kultura, mi smo veliki ukrajinski narod?!
Nisam иuo.
Mislim da je odliиno. I ne bih želeo da nas ovaj rat nauči maniji veličine. Jer svako treba da ima svoje razmere. Norveška ne kaže da je velika Norveška. I mislim da Velika Britanija, koja ostaje Velika Britanija na našem jeziku, govori o sebi od strane Ujedinjenog Kraljevstva – Ujedinjenog Kraljevstva. I, možda, posledica ovog rata će biti to što ćemo naučiti njihovo samoimenom na ukrajinskom jeziku, novije i već uvežbano. Oni više ne govore sebi da su carstvo, i da su carstvo u koje sunce ne zalazi, jer su 24 vremenske zone pod njihovom kontrolom i kada noć padne u jednom delu, sunce izlazi negde u drugom delu. Tako, kažu, kraljica Britanije ili kralj dominiraju celim svetom, gde sunce nikada ne zalazi… Sve te zablude o grandioznosti, maniji grandioznosti nikada nisu dovele ni do čega dobrog ni u kulturi ni u politici.
A šta, u principu, može da bude merilo kulture? Zato što ste pričali o velikoj ukrajinskoj kulturi, da nismo koristili takvu definiciju. A Aleksej Arestovič je nedavno govorio na veoma zanimljiv način – da treba da uzmemo „dobru rusku kulturu“ za sebe. Zato što mi, kažu, ne možemo da budemo velika sila sa malom kulturom. Mali – na ukrajinskom. Kako da izmerimo kulturu? Koje su cifre, tomovi knjiga?
Ovo je duga diskusija. To sada nije poиelo i neжe se zavrљiti. Ali želeo bih da nas pošaljem u pouzdane izvore hrišćanske civilizacije koja je Ukrajina. Recimo da mislim da je Biblija važan izvor naše kulture i našeg pogleda na svet. U Starom zavetu, kada ga pitaju ko je Bog, kako se zove, Bog odgovara: Ja sam ono što jesam, i ovo je jedna od najboljih i najpričnijih formula identiteta za čoveka kao slika i sličnost Boga. Be who you are, try to get better or better, but don’t impersonate what you are not. We know how in an ancient Indian fairy tale a frog that wanted to appear big as a sloughn, otečen – i pukne. I čini mi se da se nešto slično desilo Ruskoj imperiji više puta, pa čak i sada se dešava.
Ne postoji linija koja meri kulturu. U toku je diskusija o tome koja kultura u sadašnjoj fazi je najinteresantnija, najuticajnija, najuticajnija, najdinamičnija, koja pravi pomake, kulturna otkrića. U ukrajinskoj kulturnoj situaciji, nekoliko puta u našoj istoriji bilo je slučajeva kada smo bili na čelu svetske kulture.
Setimo se princa Rusa Vladimira i Jaroslava Mudraca. Kada je Kijev bio prestonica izmeрu Istoka i Zapada, izmeрu Severa i Juga. Kada je to bio centar znanja jezika, prevoda, pisanja knjiga (tada nije bilo tipografije), kada su crkve izgrađene. Crkva Tite pokazuje da su poglavica prinčevi bili spremni da daju tithing kako bi prepustili svoje zavete budućnosti, kako bi mogli da prenesu tradiciju i nasledstvo. Ali i kakav prostor za duh!
Naša kultura je, mislim, takođe posebna jer smo mnogo puta u istoriji bili materijalno uništeni. Ali na čudan način (i to se mora istražiti i o tome se mora pričati) neke takve duhovne stvari, kao da su na simboličnoj barki, prešle ova mračna vremena i dale novi život – a ovo seme je klijalo ne u generaciji ili dve, već ponekad vekovima kasnije.
Ako evropske kulture mislite kao meru, mogli bismo reći sledeće: italijanski je morao ponovo da se izmisli u određeno vreme, jer je latinski gravitirao nad njim i latinski, već mrtav, bio je jezik velike kulture. I tako su Italijani, da bi postali potpuno Italijani, morali malo da se udalje od nasleđa Rimskog carstva, čak i kada bi onda mogli da ga prilagode, ironično ga transformišu, klasično shvate i integrišu u novu formulu identiteta.
Ako razmišljamo o Vikinškom carstvu – bilo je veliko, takođe je bilo užasno agresivno, pa čak i pre kraja devetnaestog veka. određene teritorijalne, kulturne protivrečnosti u njemu nisu rešene. Na primer, Danska je bila imperija u odnosu na Norvešku i Švedsku. Druga poenta je da je Švedska bila imperija u odnosu na Norvešku. I Norvežani su imali velikih problema sa tim. Zato što su postojale kulturne prestonice, navodno bliske istoriji, pa čak i jeziku, ko je rekao: možda nisi tamo? Ti si mi, samo malo razmaћena. Vaš jezik je iskrivljen, vaša kultura je neka vrsta ćorsokaka civilizacije. Ali ljudi, zajednice to nisu štitile.
Bjernstierne Bjernson je 1905. I to je bila neka vrsta postolja ne samo za jednog jedinog pisca, ne samo za norvešku književnost, već i za norvešku kulturu, civilizaciju, identitet uopšte. Jer ako smo u stanju da proizvedemo genija koji će dobiti jednu od prvih najvećih počasti na polju duhovne umetnosti, onda, dakle, nešto vredimo, svi zajedno možemo nešto da uradimo. Svesni ste da monarhija često zavisi od naslednika posebne krvi. Bjernson nije bio aristokrata po rođenju, ali Norvežani su, kada su dobili nezavisnost, bili spremni da ga proglase svojim monarhom. Odbio je ovu иast. Ali kada je umro, prirиana mu je kraljevska sahrana. I postao je autor norveške himne, koja je onda dovela ovu zemlju do nezavisnosti.
U svom govoru, Bjernstierne Bjernson (koga je potom pažljivo pročitao Les Kurbas i rečenica iz pesme koju je uzeo za titulu svog pozorišta „Berezil“) govorio je o građanskom razvodu između Švedske i Norveške, da smo mi, kažu, već dovoljno stari da izaberemo svoj put. Da ovaj brak nije funkcionalan, ne funkcioniše dobro… I pročitao sam da je pre toga deset godina kasnije Bjernstierne Bjernson putovao po provincijama svoje zemlje, koje u to vreme još nisu bili na političkoj mapi, i držao predavanja u kantri klubovima i malim mestima o štetnosti i sramoti porodičnog nasilja i da žena ima pravo da bira, i da razvod u nekim slučajevima može biti veoma koristan, jer brak je neefikasan, ljudi pate i to mora odmah da se zaustavi jer je u suprotnosti sa ljudskom prirodom. Nasilje je u suprotnosti sa ljudskom prirodom.
To je tako, vidimo kako se ovi slojevi mogu isprepletati, i u tom pogledu je zaista neprikladno govoriti o velikim i malim. Zato što je takođe važno koliko su ljudi spremni da se razvijaju na ovaj ili onaj način, koliko obrazovanje odraslih funkcioniše u određenoj kulturi, koliko i dobro ljudi čitaju (čitaju bez pomeranja ekrana), a nakon čitanja knjige razmislite o tome, razgovarajte o tome sa prijateljima ili u posebnim klubovima. Koliko joj daju mogućnost da bude upisana u određenu sliku sveta, i ako ova knjiga uništi ovu sliku sveta čak i u pozitivnom smislu, koliko su ljudi spremni da se zaista menjaju i razvijaju kako se savremeni svet menja i razvija.
Stoga je ukrajinska kultura, donekle, neuhvatljiva, poput Skovorode, – nekoliko puta menjala jezik svog izražavanja i često je imala više jezika na kojima je sprovedena. Ako pričamo o ukrajinskom barokno, pa zar naši autori ne pišu na deset različitih jezika u to vreme? Posebno, veoma važan sloj je polemiиna literatura. Polemiиka literatura se vodi ne samo o pravoj teologiji, veж i, kako sada razumemo, o politiиkom izboru i kulturnoj buduжnosti ove zajednice, koja u ovom trenutku joљ uvek nema drћavnost, veж ima sve svoje pred-detalje.
I ako, recimo, govorimo o situaciji krajem devetnaestog veka, onda Hruševski ovde u Lvivu (rođen u regionu Kholm, ali odrastao u Ruskoj imperiji), čini ovaj ogroman projekat, koji se može smatrati književnim projektom – „Istorija Ukrajine-Rusa“. Hruševski postaje prvi čovek koji je prvi napisao istoriju nacije, a potom postao prvi predsednik nezavisne zemlje ove nacije. A tu je i naša ogorčenost prema istoriji dvadesetog veka, o kojoj je Timoti Snajder svojevremeno znatiželjno rekao – da Ukrajinci nisu ništa manje hrabri, prolili su ništa manje krvi od Čeha od Poljaka nego Mađari, ali nisu mogli da konsoliduju svoju nezavisnost… I taj interregnum, ovaj međuratni period, umnogome je doprineo baltičkim zemljama.
Postao je temelj.
Razumemo da je njihova nezavisnost ispravljena veoma brzo i da je krenula naopako. Verovatno ni ti ni ja ne bismo voleli da živimo u zemljama koje su bile Estonija ili Letonija 1936. Zapravo, malo ostrvo demokratije koje je ostalo na ovoj mapi bila je Čehoslovačka. Čehoslovačka Masaryk, koja je bila dopisnik Ivana Franka, sa kojim su razgovarali o političkim idejama. Franko je bio nekoliko godina mlađi, verovatno bi i politički otelotvorio, kao što su to učinile njegove nešto mlađe kolege. A Masaryk je bio pola Slovaka porekla, a činjenica da su to bila Češka Republika i Slovačka pod istom kupolom možda im nije dala ni konačnu korekciju.
Međutim, došlo je vreme da Vaclav Havel postane predsednik Čehoslovačke Republike, i dozvolio je civilizovan razvod. Verovatno je imao gorčinu, jer mu se činilo da su učinili sve da Česi žive sa Slovacima u zajedničkom domu. Međutim, evropski okvir, okvir EU na koji su se obojica tada primenjivali, postao je mesto gde su se ponovo sastali. I Česi, koji su malo odozgo gledali Slovake, i Slovaci koji su rizikovali 1968. godinu, što će vam Česi reći sa gorčinom – jer kada su Česi smenjeni sa svih pozicija, Slovaci su došli na te funkcije i zbog toga gledali u oči češke saradnike sa sovjetskim represivnim režimom. Dakle, ove dve zajednice su se razišle, ali sada nema otvorene rane ili konfrontacije između njih. Odnosi između Mađara i Slovaka su drevniji nego između Čeha i Slovaka.
Dakle, ako razmišljamo o fundamentalnoj mogućnosti takvog gesta, onda je to moguće. Ali za ovo morate mnogo da radite. I dalje mislim da to nije zadatak ukrajinskog društva, koje sada krvari i koje je donator toliko projekata – da bude donator „haroši Rusa“ ili „dobrih Belorusa“. Moraju sami da brinu o svojoj zemlji, niko ne može da uradi ovaj zadatak za njih. Kao što niko nije mogao da uradi ukrajinski zadatak za nas.
A ako kažemo da su kultura, država i politika integralne stvari? Opet, kada govorimo o svetu – na kraju, svet čita Dostojevski, Tolstoj, divi se ruskoj kulturi. Koji je razlog za ovo? S jedne strane, govorimo o putu izolacionizma koji su ruske kulturne ličnosti propovedale, a sa druge strane, u Americi se čita Dostojevski. Šta je to – novac imperije ili neka vrsta slepila sveta?
Ovde ima mnogo faktora. Mislim da je ovo, u velikoj meri, veliki eksperiment koji se dešava već mnogo decenija. I želeo bih da vas podsetim da su odeljenja za slovenske studije (često u formi odeljenja za rasisticu) osnovana u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi ne tako davno.
Interesovanje za istočnu Evropu se manje-više podudara sa erom romantizma, ovo je vreme kada zapadna civilizacija počinje da otkriva svoje drugo. I u tom pogledu, postoje egzotičnije zemlje – poput Persije (modernog Irana), a postoje i one srednje udaljenosti, poput Kavkaa, a čini se da nema mnogo onih sa kojima se graničite sa granicom, već o kojima vrlo malo znate i razumete.
I negde u generaciji Tarasa Ševčenka u Zapadnoj akademiji postoji galaksija folklorista, istraživača koji vide da je folklor u njihovim prestonicama, zemlje kulturnog establišmenta ispeglane, iskasađene, a što dalje istok zanimljiviji i zanimljiviji. I pričaju više bajki, i pevaju posebne pesme, i čitavu paletu kalendarsko-ritualne godine, koja se može istražiti u pravim ritualima, živim obredima.
Pored toga, tu su, na primer, istorijske dume, koje je Mihail Maksimovič, prvi rektor Kijev univerziteta, sakupio celog života i objavio prvih nekoliko tomova. Ambiciozno pišući na naslovnoj strani da će to biti „Sobrani“ od 5.000 pesama. Ovih 5 hiljada nikada nije potvrđeno, ali ih je ipak bilo mnogo. I što je najvažnije, to je bila priča u oralnoj dimenziji.
Na selu, ja.ne postoji koi, od ljudi od kojih je oduzet nivo njegovog obrazovanja, pisanja i prosvetljenja. Jer sa kmetom u Ruskoj Imperiji, sa uništavanjem kozačkih prava i sloboda, svaka naredna generacija je bila manje dinamična, bila je primorana da prihvati sudbinu, i da ne donosi odluke o sebi i svojoj budućnosti. Ipak, ove pesme su prenete, a Ševčenko je, u velikoj meri, proizvod takvog obrazovanja. Zato što govori o svom dedi, koji se još uvek seća Kozaka i koji je pevao te misli njemu i ovom ukrajinskom epu. I u ovim pesmama je bilo jasno da smo sposobni za podvig, da se dobro konsolidujemo, da jurimo neprijatelja. I to generalno ukrajinska civilizacija je veoma moćna stvar. Možda je sada porobljena, porobljena, ali nije uvek bilo tako i, možda, neće uvek biti tako.
Generalno gledano, istraživači folklora bili su fascinirani činjenicom da se političke mape ne poklapaju sa etničkim i kulturnim mapama Evrope, da postoji mozaik i da je veoma interesantan. Govorili su o kontaktu, kontrastu i sukobu kultura. Kontakt vodi ka onome što upoređujete, vi razumete onog drugog bolje i bolje razumete sebe. Vidite kontrast – u onome što smo različiti, ali vidite i mogućnosti za saradnju, za međusobno pojačanje. Najgore od svega, kada to onda dovodi do polarizacije i sukoba. Međutim, čak se i konflikt može produktivno rešiti. Jer ideja dijaloga je proizvedena u kulturi. Odnosno, ne govore svi u isto vreme, i niko nikoga ne razume niti čuje. Ti kaћi svoje, a sada sluљaj љta ti kaћem. Sada prilagodite ono što ste mislili ranije, na moje reči i moje iskustvo. A sada жu ti odgovoriti ponovo. I sve to u običnim okolnostima trajalo je vekovima.
Niko se nije svađao oko, recimo, ako je kraljica Bona donela neko lekovito bilje iz Italije, onda je poljsko posuđe postalo još gore. Ne, osuрi se. I vrlo često prihvatamo strane elemente. Ako se zapitate, tradicionalni ukrajinski vez – kakav je to vez? Ovo je vez sa krstom ili glatkim svilenim koncem. Odakle je ta svila doљla? Iz Irana. Odakle je ta tkanina često doneta? Iz Turske. Krst kao tehnika veznjaka gde je izmišljen? Na teritoriji moderne Nemačke. Ali sve to zajedno čini osnovu našeg kulturnog kodeksa.
A šta je ruska kultura pozitivno dala ukrajinskom? Ako je tako u istorijskoj retrospektivi, hajde da pogledamo?
Znate, postoji tema o kojoj, očigledno, već postoji mnogo istraživanja, ali će zahtevati da sveže pogledamo čak i stare, arhivske izvore.
Kada se Ruska imperija reformisao iz same moskovske kraljevine i postao imperija, istina je da su ukrajinske elite pozvane na ko-stvaranje. I tačno je da su ukrajinski profesori iz Kijeva i ne samo izvađeni (ponekad pod pritiskom, a ponekad svojom voljom) i to se dešavalo u nekoliko generacija. I u to vreme, očigledno, očigledno su verovali, da imaju tu viziju, da pomažući u izgradnji ove nove Ruske Imperije, istovremeno pomažu da se ona reformiše, njihov severni sused. A pošto je odnos Male i Velike Grčke – ovaj manji deo pravoslavne civilizacije Rutenijan uticaće na onu veću – i zajedno će im sve koristiti.
U principu, u Kotliarevsky’s Aeneid, imate odjeke svega ovoga, jer govori o temelju nove države nakon što je Troj uništen. Ukrajina je uništena kao Troja, a ovaj neobični kulturni mit išao je sa generacije na generaciju ukrajinskih elita.
Zbog toga se ispostavilo da je Ruska imperija dala određene šanse Ukrajincima da se formiraju u velikim ambicijama. Sada se postavlja pitanje: da li svi treba da imaju takve ambicije i da li su metode po kojima su te ambicije ostvarene pogodne za Ukrajince? Sama činjenica da je Ivan Mazepa odlučio da se suprotstavi Petru u bici kod Poltava i preuzme novog saveznika Čarlsa XII sugeriše da su geopolitički, civilizacijski, kulturno ukrajinske i ruske kulture potom ušle u ogroman nerešeni sukob. Vrlo je slično tome kako su ušli u sukob, ušli i otišli dublje nakon formiranja Sovjetskog Saveza, dajući Ukrajini šansu u svojim tadašnjim granicama (Galiciji tada nije bilo mesto tamo) da formira ukrajinski SSR.
Ukrainizacija, 1920-te.
Možemo da kažemo: nije bilo ničega, izgubili smo nacionalno takmičenje. Izgubili smo ih, istina je. Ali dobili smo šansu da izgradimo novi kapital – Karkiv, nove državne strukture, novu birokratiju, nove nastavnike, prosvetne radnike. Konačno – da eliminišemo nepismenost.
Ovo je užasna priča, uvek pričam o tome sa dousingom svog srca. Da je Aleksandar Dovženko prvi pismen nakon što su njegovi roditelji bili nepismeni. Ali njegov deda, bar jedan od četvorice, bio je pismen. Međutim, majka je postepeno spaljivala knjige koje je njen deda čitao. Zapalila je šporet sa njima, nije razumela zašto uopšte držati te knjige u kući, ako ih nema, iako se činilo da su veoma skupe, ali koja od njihx benefit…
I to je veoma kompleksno, ali važno pitanje, da se sva ukrajinska renesansa, koju sada znamo kao izvršeni preporod dvadesetih godina prošlog veka, odigrala na račun otvorenih kapija, društvenih liftova, koji su dali rat, revoluciju, još jednu revoluciju i nekoliko godina Ukrainizacije, ili navijanja, kako se tada zvalo. To je da ti ljudi ne bi dobili tako dobro obrazovanje, nikada ne bi imali pristup tako dobrim resursima. Wave je upravljao velikim budžetima. Pilipenko, šef PLUH- a, vodio je velike budžete. Ne znam kako to da objasnim, ali ljudi koji često nisu imali šta da obuku, šta da obuku, objavili su svoje prve knjige u izdanjima od 10.000 primeraka, zatim 20.000 primeraka. U Karkivu su objavili multivolume Vynnychenko, Lesya Ukrainka.
Vidimo da ne samo klasici devetnaestog veka, već i ovaj nedavni klasik, koji još uvek nije u potpunosti prepoznat kao klasik, kanonizuje se u prvim godinama sovjetske moći. Ne po prvi put, vlasti počinju da izdvajaju specifične budžete za kulturu. I nisu imali svoj UCF. Ali smatram Khvylyovya čovekom dostojnim da vodi tadašnji UCF. Ili tadašnji Ukrajinski institut. Jer, pitanja koja su sebi postavili, a ta ambicija je izgradnja države, a kultura duhovna – imali su je. I morate to da vidite!
Ako se setimo ukrajinskog futurizma – ništa slično se nije desilo našim susedima, ovo je onaj neverovatan trenutak adhezije sela i grada. Ovde imate Aleksandru Exter i Lysytsky, i Malevich sa njegovim hipereksperimentima. Ali oni dolaze na artel, koji je u selu, a tu je i umetnica Ana Dogko, o kojoj se sada malo ko seća i zna. I onda bi malo ljudi znalo njeno ime, verovatno su njeni dedovi i bake bili kmetovi.
Ali ona je izvezena, veoma talentovana, donose joj skice potpuno ne-standardnog uzorka – nijedan od tih tradicionalnih elemenata i obrazaca koje je naučila da izveze još od detinjstva. I ona gleda kako se to radi – aha, oni izvlače boju, aha, zanimaju ih geometrijski oblici. Иista boja. Asimetrija je moguća. I ona počinje da eksperimentiše – ne samo da šije ono što joj je donelo, već i dodaje tu novu viziju, ovaj novi eksperiment tradicionalnijim stvarima koje radi. A 1926-1929, njen ručno rađen rad izložen je u najboljim salonima u Parizu, Berlinu, Londonu i tako dalje.
Ali posle toga – sav taj futurizam je uništen, ljudi koji su bili njegovi nosioci su upucani ili na neki drugi način potisnuti. Ana Dogko je prognana na zabaиak Rusije, radila je tamo u nekom artelu, ali viљe ne znamo niљta o njoj. I to pokazuje da nisu potrebne samo pojedinačne jedinice autora u kulturi, već je potrebno njihovo umrežavanje, njihove diskusije i pozitivna konkurencija. I neophodno je da postoji otvorenost, poroznost kulture. Ovo radimo bez gledanja sebe u pupak, pokazujemo svetu – vidi, imamo ovo, još uvek imamo ovo, da li si zainteresovan? I još uvek imamo ovo, i onda se sinhronizujemo sa svetom, i sinhronizovanjem sa svetom, možemo da mu ponudimo nešto.
A šta da radimo sa onim kulturnim ličnostima iz sovjetskog perioda koje su preživele pogubljeni preporod? Kako se ophoditi prema Semenku, Khvylovyju ili Kurbasu, razumemo. A kako se ophoditi prema Bazanu ili Rajlski? Ovo kažem pre ovog talasa preimena u Kijevu, gde su se čuli glasovi da se Bažan i Rajski uzmu iz javnog prostora – kažu, sarađivali su sa sovjetskim vlastima. Ali vidimo svet crno na belo. Koliko je to tačno?
Postavljate pitanja na koja se ne može odgovoriti jednom rečju ili jednom rečenicom. Veoma složena pitanja. Ali ne moћe postojati nije jedan tačan odgovor u svakom trenutku. Govorio bih o našem sadašnjem vremenu. Љta жemo da radimo sa ljudima koji su ostali na okupiranim teritorijama Kersona, Sumija i dalekih Kharkiv sela?
To je teško pitanje jer smo svi videli snimak iz Lisihanska.
Mnogo toga je pomešano. Ali jedna stvar koju želim da kažem veoma čvrsto: činjenica da su Bažan ili Tajčina preživeli represiju nije značila da su oni najveći saradnici. Bilo je i drugih – onih koji su nekoliko puta oponašali, koji su se veoma trudili da udovoe Staljinu, a ipak su upali u nesklad sa njim.
Sećamo se da je neobičnost staljinističke represivne mašine bila u tome što su neki pucali u drugu neželjenu, a oni prvi su upucani od strane drugih, a oni još uvek su bili zabrinuti, videvši šta se desilo sa prvim i drugim, da će biti sledeći. Zvala se „jelenat u yezhovyh rukavicama.“ Postojao je čak i izvesni narodni komesar Ježov, koji je bio angažovan na tim represijama.
Čak i u Staljinovi najužim krugovima, čak i u visokim ešalonima komunističke moći, postojali su stalni talasi nasilja, spirala nasilja koja je zabrinula ljude navodno lojalne sistemu. Koji se takmičio, ko je od njih odaniji. A kada razmišljamo o talentu Tychyne, ili Bazhana, Rylskyja, moramo reći da u ukrajinskoj kulturi oni nešto znače i znače da postoje tekstovi i projekti za koje bi trebalo da budemo Zahvalan.
Poželjno, na primer, zahvaljujem na ukrajinskoj sovjetskoj enciklopediji. Da, ovo je sovjetska enciklopedija, ali ukrajinska. Pre Gugla, pre interneta, ovo je bio prvi izvor gde je bilo moguće steći bar neka saznanja o tome koliko je velika ta ukrajinska civilizacija u mnogim vekovima, da ima i udeo u emigraciji i kopneni deo. I da je ova čestica sa kopna uništena, vidi se bar po tome koje su godine života u biografijama ovih ljudi. I ponekad su ove godine života falsifikovane. Na primer, Agathangel Krymsky ima falsifikovan datum smrti. Ili drugi ljudi… Trudili su se da ne pokažu da su svi upucani 1937. Iako se u vreme pucnjave verovalo da je to bilo pre 20. godišnjice Oktobarske revolucije. Ali onda je ova linija poиela da bude zamagljena da ljudi ne bi postavljali dobra pitanja.
I ako razmislimo šta Bažan radi jeziku, to je jedan od najtanjih, najfinijih, najdubljih ukrajinskih pesnika. Ako pomislimo na Domontoviča, koji je najverovatnije bio agent dvoje dece, a možda i tri specijalne službe, onda, opet, pročitajte njegovu prozu, njegove eseje – i videćete da je takav mislilac – tako sintetički, tako provokativan, tako nadahnut već duže vreme.
Imam pitanje: ako bi apsolutno svi bili uništeni između 1929. Zato što znamo, u Uniji pisaca, oni koji su preživeli, uključujući i invertebrat Tychyna, prikrili su one koji su došli. Postoji takva oralna legenda, nisam video njenu potvrdu u pisanoj formi, ali sam je čuo od jednog čoveka koji se ubraja među šezdesete: da je Tičina na jednom od susreta Unije pisaca, gde su želeli da rašire ovu novu generaciju u ukrajinskoj kulturi, rekao – slomili smo kičmu, ali im nećemo dati.
Ne znam o čemu još želimo da razgovaramo. Jasno je da svako ima tekstove kojih bi se odričao. I niko nas ne prisiljava da ih stavimo u љkolu ili univerzitetski program. Oni su tu, i to je nažalost veliki kompromis sa savešću, i to nažalost pokazuje neko drugi. Kada sam pročitao biografiju Vasila Stusa, koji je napisao prelepu malu knjigu o Tychyni „Penjanje na Kalvariju slave“, pomislio sam u sebi na sledeće: poznavanje Tychyne do detalja i lično kao ličnost, jer ga je ipak pronašao, znajući za njegove pogrešne izbore, Stus je uspeo da donese prave zaključke. I da je to uopšte zatvorena stranica, da Stus uopšte ništa ne zna o tome, nisam siguran da li bi stekao tu moć, tu moć (jer je tada Stus bio veoma mlad, diplomirani student) da da odlaganje sovjetskoj represivnu mašinu.
Često na silu pokušavamo ne samo da otkinemo nečiji vez, već i nasilno obučemo, naročito, na tako kulturne ličnosti kao što su Čehov, Čajkovski. Spisak se nastavlja. Ovo se često čudno raspravlja – rod Čajka i slično. Koliko nam treba da se takmičimo sa carstvom za ove cifre? Ne govorim o Gogolju, to je druga priиa. Ali ovde je Čehov, Čajkovski, koji se nije identifikovao kao Ukrajinac?
Vidite, podela imovine između imperije i bivših kolonija je veoma složena, posebno kulturna imovina. Pogotovo što je mnogo toga ukradeno i prikladno. Umetnički kritičari će vam reći ovo o likovni, a muzičari o muzici, posebno o crkvenoj muzici, stručnjaci za teologiju – o teologiji, stručnjaci za formiranje ukrajinske škole – o školovanju itd.
Ali ako razmišljate o 2072, za 50 godina, mislim da neće biti problema da vidite elemente zajedničkog nasleđa u Čajkovskom ili Čehovu. Zaљto? Objasniću ti sada. Mnogo inspiracije Čajkovskog povezano je sa ukrajinskim folklorom, čak i sa ukrajinskom zemljom, jer je njegova porodica imala mesto u centralnom ili centralno-istočnom delu Ukrajine. Dakle, videćemo iz njegovih pisama, iz svedočenja njegovih savremenika, koliko je bio inspirisan iz Ukrajine, koju je tada nazvao Malom Rusijom, koliko je doživeo, razmišljao, stvorio tokom svog kratkog povlačenja, uglavnom leta, na jugu, kako se tada verovalo, Ruske imperije.
Određene elemente osetljivosti, osetljivosti, o kojima smo počeli da pričamo na samom početku, videćemo u Čajkovskom. Kordocentričnost. Videćemo da ga je zanimalo nasleđe Skovorode, takve teme koje sada nazivamo ekološkim – o suglasnosti čoveka i prirode, o potrazi za harmonijom. Zato što je dobra muzika u potrazi za harmonijom, čak i kada je napravljena od disharmonija ili tamo pesme izrastu iz đubreta.
U tom kontekstu, voleo bih da verujem da je Čajkovski toliko povezan sa ukrajinskom kulturom, sa ukrajinskim mentalitetom. Međutim, to se neće tek tako dokazati, to su složene stvari, ali to ne mora biti oštro demantovano. Ako u njemu nađemo njegova sopstvena svedočenja ili svedočenja njegovih dobrih prijatelja da je povezan sa Ukrajinom, onda to ne moramo da poričemo.
Ali, u isto vreme, ChaikovDa li je to jasan carski simbol?
Razmislimo o tome šta smo uradili Čajkovskom posle njegove smrti, pa čak i posle uslovne smrti Ruske Imperije, i mislili smo da je umrla, i ona se veoma dobro reinkarnirali.
Čajkovski je korišćen ne samo kao meka moć, već čak i kao takvo potpuno čvrsto oružje. Zaљto? Zato što su ta takmičenja Čajkovskog, oni čajkovski baleti koji su bili postavljeni na najboljim baletskim i operskim pozornicama na svetu, svi oni stvorili auru neverovatnog genija oko kanona ruske kulture devetnaestog veka. „Zlatno doba“! Imali su i Srebrno doba posle toga.
Ali ako pogledate kako se računa ruska kultura, onda posle zlatnog doba – srebra, posle srebrnog doba – ne kažu bakar, već je nešto prošlo pre toga. A onda ista represija kao i naša – rusku kulturu je takođe upucao Staljin i takođe uništio skoro do temelja i otišao sa efektom spržene zemlje.
Oni sami osećaju tu regresiju i zato samo treba da pomognemo Rusima da mirno, kritički, ponekad čak i ironično ponovo pročitaju, ponovo slušaju sopstvene klasike – i shvate da ne postoji ništa klasičnije i izdržljivije nego u drugim kulturnim epohama. Ako su prošli vekovi i posle toga su se desile takve stvari koje, nažalost, ne možemo oprostiti (a niko nam nije ni tražio oproštaj), onda nije iznenađujuće da su pojedini nemački kompozitori prestali da nastupaju posle Drugog svetskog rata, jer su indirektno, po efektu analogije, imali beleg.
Ista stvar se desila mnogim piscima. I to nije lako pitanje – ko će ostati tražen, ko će ostati manje-više čist u tom ruskom kanonu. I kada glasno i u svim pravcima kažu da nije sva ruska kultura carska, nije sve zasićeno takvim osećanjima kao što je ona nobelovca Brodskog u njegovoj pesmi „O nezavisnosti Ukrajine“… Da, tačno je. Ali, da li su čitali te pisce i da li su ih prepoznali kao centralne i najvažnije i najpoželjnije, ko je govorio o najstrašnijim povredama i najvećoj opomeni ruskoj kulturi? Pa, mnogi od njih su bili sa jevrejskim prezimenima. Kako ruska kultura sada odbrojavanje sa nasleđem tih ljudi?
Zapravo, Oksana Zabuzhko je ovo lepo iznela u naslovu svog eseja „Kako čitati rusku književnost posle Bucha“. Očigledno je da sada ne moramo da objašnjavamo kako se čita i uopšte čita ruska književnost. Ali ovaj esej je bio usmeren prvenstveno na Zapad. Sada govorimo o otkazivanju ruske kulture, književnosti, veoma bismo voleli da ona bude potpuna. Ali, da li je uopšte moguće ukinuti kulturu?
Zašto postoji kultura? Da ljudi ne bi izgubili svoj ljudski oblik. Ispostavilo se da može da se izgubi, da je koža čovečanstva veoma tanka. Sa druge strane, sada vidimo kako životinje pomažu jedna drugoj u ovim užasnim okolnostima totalnog rata. Dva psa pokrivaju mačku koja je upravo rodila mačiće. Neko je odvukao ranjenu pticu na mesto za zalivanje. To jest, u prirodi, vrsta pomaže vrsti, čak i ako su konkurentne u drugim okolnostima. I ljudi sada rade tako nešto za druge ljude!
Zapravo, Rusija nije u ratu sa našom vojskom, već se bori pre svega sa našim civilima. Ovo joj je ipak ispalo najbolje. Setimo se Holodomora – ljudi su bili nenaoružani. Kada su uspeli da se odupru vilama, sa sekirama, skoro kao u Koliyivshchyni, bilo je očigledno da je vojska došla sa oružjem i pucala u njih. Znamo da je zabeleženo više od 5000 takvih nereda.
Isto se govori i o Jevrejima da su oni patili i da su i sami zarobljeni. Ne. U početku su verovali da će ih odneti na bolja mesta, da će to prokleto pitanje koje stalno iskamče – da ih je ovde previše ili da su stranci, konačno preminuti. I znamo da su ljudi nosili zimsku odeću sa sobom u Babyn Yar jer su mislili: da, premešteni smo u centralni Sibir, tako da nam je potrebno, čak i sada početkom jeseni, da imamo toplu odeću. To je bila izvesna zabluda, iluzija.
Mislim da je ruska televizija napravila sličnu iluziju mnogim našim zemljacima. I veoma je teško kriviti ljude, naročito kada razmišljamo o generacijskim podelama. Kada su ljudi navikli da gledaju na ovaj način, navikli su da tako žive. Kada im se tokom života ništa loše nije desilo iz ruske kulture ili su želeli da veruju da se ništa nije dogodilo.
A sada vidimo da Vilkul uvodi besplatne kurseve ukrajinskog jezika u Kryvyi Rih! Da će takvi gradonačelnici kao što su gradonačelnik Karkiva ili gradonačelnik Odese uvesti preimenujući ulice i konačno ukloniti strašne spomenike kojih nismo mogli da se rešimo, i prestati da optužuju Ševelova za kolaboracionizam! Ali stvarno?! Izvini što sam ironičan je gorka ironija.
Bilo nam je potrebno takvo suludo nasilje, bila nam je potrebna takva reinkarnacija apsolutnog zla sa ruske strane, da bismo mogli da vidimo da su kulturne granice važne, da kulturni front postoji. I postojao je pre ovog velikog rata, i postojaće posle njega.
I ovde je za mene važan naglasak koji bih želeo da stavim. Moji učenici su rekli: na sportskim takmičenjima, ako se protivnik ne pojavi, zaslužan je za tehnički poraz. I zato mislim da na ovim velikim svetskim pozornicama, Ukrajinci ne moraju samo da budu, mora da jeste. Moramo dati naše tumačenje, naše poruke. Moramo da razgovaramo o bogatstvu, dubini naљe kulture. Moramo pokazati nova svedočenja, naša nova dostignuća. Zato što jesu i biće ponovo. Ali imamo pravo, kao ljudi pogođeni i kao ljudi koji trenutno krvare, da kažemo da ne možemo da sedimo za istim stolom i budemo na istoj pozornici sa predstavnicima ove kulture. Uvolte.
A u ovom sluиaju, moћemo li da priиamo o ratu kultura? Dijalog je možda kasnije, da, ali to je rat kultura – ukrajinski i ruski ili evropski i još neki koji Ruski personifikuje?
Ne bih to nazvao ratom jer kultura nije stvorena da ubija, nasilje, zapleni. Pa, to nije ono za љta je stvoreno, nije da jeste.
I u tom kontekstu, neću zaboraviti da je Stus napisao „i u smrti ću se okrenuti životu svojim naruženim i neukrotivim licem.“ Imao je sve razloge da bude veoma ogorčen, imao je sve razloge da viče kletve i patio je do poslednjeg kao malo Ukrajinaca čak i u ovom ratu. I njegovi mučitelji, kažnjeni ubeđeni: niko ne zna za vas, neće biti ni traga od vas, sve vaše knjige će biti uništene, ni jedan vaš rukopis neće biti objavljen… Čak i bez sigurnosti, jer Stus nije imao sigurnost da će se nešto čuti o njegovom životu, njegovom mučeništvu i stvaralaštvo negde, živeo je ovaj život onako kako je živeo. Za mene je ovo verovatno samo nedostižan primer.
Ali uvek sam govorio svojim učenicima: ne želim da imate takav test, ne želim da Stusov primer postane vaša rutina, vaša stvarnost.
Ali znam jednu stvar: tokom evropskih integracija u XXI veku, mnogo smo pričali o evropskim vrednostima. Ali verovatno niste čuli ništa o evropskim vrlinama. A kada me pitaju šta Ukrajina može dati svetu, šta naš ukrajinski narativ može da bude tako kul, da svi razumeju: bez Ukrajine, Evropa će biti nepotpuna. Bez Ukrajine, zapadne civilizacije, zapadna demokratija neće u potpunosti opstati.
Ovo je takav test XXI veka, gde Ukrajinci igraju lidersku ulogu. Da, igramo lidersku ulogu. Nismo tražili tu lidersku ulogu i nismo želeli da postanemo heroji. Pogotovo što će Habermas ili drugi napisati da živimo u post-herojskom vremenu. Ispostavilo se ovako: ova priča, koja se odvija pred našim očima, pokazuje nam da određena era, zbog udobnosti, zbog civilizacijskih i informativnih dostignuća, može sebe smatrati post-herojskim. I onda postoji tako očigledan problem koji se ne može rešiti ni tehnologijom, ni visokotehnološkim oružjem, ni ekonomskim polugama, ni kulturnim, ni bilo kojim drugim.
A sve je manje heroja.
A onda sledi jedno veoma važno pitanje: na čemu se zasnivaju vrednosti? Ono što je dragoceno je da ste spremni da platite cenu. Ali ova cena nije uvek račun za novčanik ili brojčanik sa vašeg elektronskog računa. A ako govorimo o vašem zdravlju, bezbednosti, ako govorimo o vašim iscrpljujućim naporima, ako govorimo o vašem životu, o životima vaše dece, šta ste onda spremni da pokažete?
A ovo su pitali naši klasici. Sećam se ovog pitanja mnogih ukrajinskih pisaca. Taras Ševčenko već kaže za ovo: „Šta si ti? Vičete li da vas Bog nije naterao da se pokorite neistinama? I ustukneš dok trepneš.“ Ove reči sada nisu upućene braći, slepim Grcima Ukrajinaca. Usmereni su prema braći slepih izvan naših zapadnih granica. A viđeni su oni koji su imali vakcinu protiv tako brutalnog i rasprostranjenog nasilja. Česi, Slovaci, Poljaci, Litvanci, Letonci, Estonci. Već su bili tamo, i znaju da nas, ne daj Bože, prate i da neće odoleti.
Stoga, ispostavilo se da je to veoma važna stvar – sada negujemo vrline. A ove vrline nisu nešto što leti u vazduhu. Vrline su sve. Ako malo bolje razmislimo – to ima veze i sa hrišćanskim pogledom na svet, ali i u Aristotelu, u njegovoj „Nikomahijskoj etici“, odličan razgovor je o vrlinama. Zove ih devet puta, prema drugim tumačenjima – 12. Ali ono što on kaže je da je vrlina ono što leži u sredini. Ovo je najvažnije da se ne naginjete ni u jedan ili drugi ambis. Recimo da je hrabrost vrlina. Ali razmetanje i preuzimanje ludog rizika bez razloga nije vrlina. Kao i kukavičluk.
A Ukrajinci sada… Mi smo na veoma težak način, ali smo došli do tog crnogorskog grebena vrlina. I mi ih otelotvorimo. Možda ne konkretno ja u ovom trenutku, ali mnogi moji poznanici. Divim se svojim prijateljima, divim se strancima – onima čija imena možda ranije nisam čuo. I sada razmišljam: um… Ljudi u blizini mogu, a ja mogu љta da uradim? Šta si ti? I čini mi se da je umesto spirale nasilja kod nas, spirala hrabrosti, spirala nove neustrašivosti, bila neosnovana. Uključujući, možda, i zato što želimo da naši unuci i praunuci dugo traju u našoj zemlji.
I znamo da ako moraš da patiš zbog toga sada, ovo je cena koju vredi platiti. I ako budemo morali da umremo zbog toga, mnogi od nas možda nisu spremni za to, ali će umreti. I veжi test se ne moћe dati. Zato što predsednici sveta sada gledaju Zelenskog sa takvim divljenjem, ne zato što su ga iznenada zasmeli, već zato što su se zapitala: šta ako bi se ovo desilo meni, mojoj zemlji, šta bih ja uradio? Ali najvažnije je šta bi moji ljudi uradili? I zamišljam to sada…
Jednom sam ovo napisao u pesmi da smo mi ljudi nosioci energije. Možete imati odlične rezerve zlata, nafte (crnog zlata), gasa, nešto drugo, ali ako nemate ljude koji prevoze energiju, onda ćete uraditi nešto po tom pitanju.
U stvari, šta se desilo i šta se desilo: naši susedi su unavorili svoju zemlju. Morali su da rizikuju u određenim trenucima, morali su da se žrtvuju. I odluиili su da nije vredno toga. A evropske vrednosti su im govorile da nije vredno toga. I u prvim godinama rata, koji je počeo za nas 2014. godine (konfrontacija, naravno, ranije, ali oružani sukob 2014), mnogi moji nemački poznanici su rekli – pa, zašto im nećete dati ove zemlje?
Još uvek se čulo.
To su veoma važne tačke i objasnili smo im. Takođe moramo da steknemo strpljenje. Uzgred, strpljenje je vrlina. Moramo da razgovaramo i odgovorimo na pitanja, da objasnimo detaljno. A kada nije sasvim jasno – da se ponovo prevede. Pošto se napori prevođenja ne prevode samo sa jezika na drugi jezik, već se radi o prevodu sa iskustva na iskustvo. I moja prelepa studentkinja druge godine mi je pisala iz Drezdena: gđice Irino, nećete verovati da je bilo najlakše pomoći našim izbeglicama da konsoliduju bake koje su u svojim 80-im. Zato što su bili deca, kada je sovjetska vojska ušla u Nemačku, oni sve razumeju.
Sada se mnogo priča o tome ko bi trebalo da rodi ukrajinsku književnost posle rata, kako ćemo razumeti rat. Često daju primer Remarquea. Ali da li je Remarque onaj koji će nam trebati posle pobede u ovom ratu?
Znaš, što je veća povreda, manje znamo koliko će zona ćutanja trajati. Na primer, posle Holodomora, dobre knjige o gladi nisu odmah usledile. Čak i tamo gde navodno nije bilo spoljne cenzure i gde više nije bilo represije. I treba da damo vremena i mira, naročito posle rata neće biti vremena i mira.
I ne bih želeo da imamo takvu ambiciju da ćemo napisati najbolje knjige o ovom ratu. A šta ako najbolje knjige o ovom ratu pišu strani novinari koji, zajedno sa našim novinarima, sede u rovovima, ako ne na nuli, onda u prvoj liniji? A šta ako su to napisali ljudi koji su stajali na strani poljske ili moldavske granice i prihvatali ešalone naših izbeglica sa decom u vreme kada ništa nije bilo jasno i kada je katastrofa bila potpuna?!
Činilo se da je katastrofa takvih razmera sa kojima niko nije mogao da se izbori. I oni su se izborili sa tim, jer su ljudi sa druge strane granice uspeli da otvore ne samo svoje novčanike, ne samo svoja srca, već i vrata svojih domova, da nasele potpune strance. I, kao što je jedan od mojih poljskih poznanika rekao zanimljivo, u prethodnih 10-20 godina, izraz na poljskom „moj ukrajinski“ značio je „dame da počiste“, a sada mnogi moji vršnjaci, ili mlađi od mene, takođe imaju „moje Ukrajinke“ – i ovo je potpuno drugačije. Za njih je to prijatelj. Ovo je osoba kojoj se divim, ovo je osoba kojoj sada pomažem jer mi njegova zemlja pomaže. Imam dom jer nema dom privremeno. Imam posao jer ga ona privremeno nema.
I bilo je veoma zanimljivo gledati predsednika Dudu, koji ne samo da je došao u Ukrajinu u ovim trenucima, i dalje veoma opasan, ne samo da je održao neverovatan govor u Verkhovna Radu, već je rekao da je Poljska obezbedila Ukrajini duboku pozadinu. I to je istina. Zajedno smo uspeli da prevaziđemo ovo, jer da su granice zatvorene 24.
Da li bi naši ratnici i ratnici mogli da se bore tamo kada bi znali da su ovde njihovi rođaci iznad svega, da nikoga nije briga za njih, da nijedan resurs neće biti dovoljan za ovo i evropa nas je izdala?! A Andrzej Duda je rekao: mi ne zovemo Ukrajince izbeglicama, onda naše komšije, pa naši prijatelji, pa naša porodica. Toliko su me učili da su „ljudi braća, neke sestre“. I ako razmislimo o tome, ispostavilo se da izvozimo vrline.
Uspeli smo da uspemo tako da društva koja nas graniče na zapadu odrade su ispitBlaženstvo, pokušavaju da daju pre nego što svi pokušaju da uzmu. Čak je i EU pucala po šavovima jer neke zemlje nisu želele da upravljaju zajedničkim dobrom i verovale su da se odluke donose pogrešno i nesamostalno.
Verujem da imamo ulogu u ovom ratu. I verujem da se značaj Ukrajine neće smanjiti, već će se povećati tek kada se ovaj rat završi. Sile našeg neprijatelja se tope, znamo da 65 odsto svetske ekonomije sada stoji iza Ukrajine, to su naši saveznici. Rusija predstavlja 1,5 odsto svetske ekonomije. Na svetu još uvek nije bilo takvih stvari da bi se takva proporcija mogla završiti u korist tako manjeg igrača, koji se, štaviše, takođe ponaša prilično kao ludi terorista. Za 77 dana ofenzyva u Donbasu napredovali su na takav način da su zarobili 0,3 odsto ukrajinske teritorije. Ovim tempom, osvojiće nas 22 godine. Nadam se da ćemo to brže rešiti.
Gospođice Irina, hvala vam puno na zanimljivom – ne samo književnom, već i kulturnom razgovoru, konceptualnom i punom raznih primera i analogija.
Hvala na pozivu.
