„Ponaikhaly“, „lying“, „zaydy“, „Skhidnyaki“, „Zapadentsi“, „raguli“, „lumpens“ su sitnica iz rečnika ukrajinskog ksenofobičnog. Ovo je oblik vulgarnog prepuštanja strancima i istovremeno pokušaj da se očuva i obezbedi izuzetan status u društvu. Za pouzdanost, ovaj status treba konsolidovati etničkim „argumentima“, to jest besmislicama o „tlu i krvi“, kao i autohtonosti i titularnosti gotovo od Adama i Eve. Tada je neophodno izgraditi ekskluzivnu istorijsku tradiciju, gde bi postojala večna upravo borba „naših“ protiv „stranaca“ njihovih. I na osnovu toga, da se ostvari status lokalnog demiurge – tvorca svih značenja, koji je standard i mera autentičnosti i primer koji treba slediti za sve ostale. Obrazovanje, specijalnost, veštine, akcije ovde nisu važne. Važan je početni strah od stranaca. Strah od konkurencije i strahova od neizbežnosti promena.
Istorija
Istorijski gledano, postoje najmanje dve Ukrajine u percepciji ukrajinske zajednice. Stvarno i ne toliko. I onda se postavlja pitanje ko je definisao i izabrao ove standarde? Koji kriterijumi su korišćeni u ovom slučaju: zajednička kultura, jezik, vera ili možda istorija? Ili možda zajedničko iskustvo? Nažalost, odgovori na ova retoriиka pitanja ne mogu biti nedvosmisleni. I ako tome dodamo da su dugo vremena regionalne razlike i pokušaji širenja na različite potiske negovani, onda se može razumeti zašto su političari tako lako uspeli da instrumentalizuju istoriju, jezik, kulturu i veru za svoje utilitarističke probleme. Svako od njih je želeo da oblikuje svoju „Ukrajinu“ i obavezuje sve ostale da je vole i poštuju.
Štaviše, bilo je dovoljno ljudi spremnih da profitiraju od nametanja politički pristrasnog istorijskog, kulturnog ili jezičkog kanona sa obe strane. Tako je bilo i u sovjetsko vreme, a donedavno. Sovjetska ideološka mašinerija i propaganda pokušali su da formiraju standardnu sliku pravog sovjetskog Ukrajinca. Zašto su uopšte pristali na hibridizaciju ukrajinske kulture: ovde Kozaci u crvenim šarovacima plešu „Hopak“, ovde devojke u venci kruže pegicama, a ovde hutsul trembitari i mišićavi železara sa Istoka zaledili su se u vajarskoj grupi. Ako bolje pogledate, takva „hibridizacija“ formirala je sovjetsku kulturnu čauru, ali nije poremetila regionalna sećanja.
Kulturna komunikacija između Istoka i Zapada je zapravo bila minimalna. Njihove ideje jedna o drugoj zabeležene su uglavnom na nivou negativnih stereotipa. Štaviše, ti stereotipi su bili spretno negovani i rašireni. U glavama nekih, pravi Ukrajinac je onaj koji je rođen u SSSR-u, naporno radio, gradio „svetlu budućnost“, borio se protiv fašizma, gradio industrijske gigante po cenu neverovatnih napora i žrtvovao svoj život i zdravlje na njima. Vrlo često se takav identitet formirao kao antiteza „pogrešnim“ Ukrajincima. Oni koji su konstantno komunicirali sa Zapadom nisu voleli sovjetski sistem i gotovo uvek su sarađivali sa neprijateljima Rusije i Sovjetskog Saveza.
U zapadnoj Ukrajini, uprkos čestoj komunikaciji sa drugim regionima kroz sezonske radnike ili distribuciju posle univerziteta, akumulirano je i negativno iskustvo. Zbog odbacivanja razlika u svakodnevnoj kulturi, različitih prioriteta i praksi ponašanja. Negativna uzajamna percepcija obe strane bila je olakšana masovnim represijama sovjetskih vlasti protiv nacionalne podzemne i diskriminatorne kadrovske politike. Dugo su čak i brakovi između „Istočnjaka“ i „zapadnjaka“ bili retki u Lvivu, jer je bilo moguće suočiti se sa sumnjama specijalnih službi zbog činjenice da je osoba bila na okupiranoj teritoriji, potiče iz porodice potisnutih ili je imala bliske rođake u inostranstvu. Vremenom su te razlike izbrisane, ali su ostale na nivou ogovaranja i šala. Na primer, da momak iz Podvolohiska nikada neжe uzeti devojku iz Voloиiska za ћenu. Iako su ova dva grada odvojena samo rekom Zbruč. Ali priča u njima je veoma drugačija.
Pored toga, priča napisana ukrajinskom, blago rečeno, nije se uvek poklapala sa onom oralnom i srodnom. Pripadnost različitim državama i imperijama značajno je uticala na razlike na mestima sećanja, tako da su važne cigle u temelju istorijskog identiteta. Desilo se da su mesta sećanja u različitim istorijskim regionima ispala ne samo različita, već i antagonistička. Na vrhu je neophodno dodati tragičnu istoriju ukrajinske Grčke katoličke crkve, brutalno potisnutu i zabranjenu u sovjetsko vreme. Poteškoće u periodu njegove legalizacije i neka vrsta „verskog rata“ između pravoslavnih i grčkih katolika u tranziciji. Isto važi i za jezičke smernice, upotrebu dijalekata i razlikovanje uobičajenih praksi.
Uz sve to, formiranje novog zajedničkog kulturnog prostora, bilo je neophodno intenzivno raditi od 1991. Kada su na sveukrajinskom referendumu građani ukrajinskog SSR-a masovno podržavali državepa, nezavisnost Ukrajine. Nažalost, tada su Ukrajinci istoka bili osvetljeni nacionalnim pitanjima, a Zapadom – socijalno-ekonomskim. I opet, nisu imali zajednički jezik. Stari sovjetski partijski odbor i birokratija, kao i prefarbavanje aktivista, pobrinuli su se da se ovaj jezik nikada ne pojavi. Ispostavilo se da je „misionarska“ uloga „zapadnjaka“, koji su odlučili da na svoj način ukrase pogrešne „Istočnjake“, šaljući „vozove prijateljstva“ na Krim, pogrešna. Sve to je u velikoj meri olakšalo rad regionalnih prinčeva i feudalnih lordova, kao i ruske antiukrajinske propagande. I to je oduzelo priliku da se dugo razvija iz Ukrajine.
Nedostatak međuregionalnog dijaloga u vidu široke društvene komunikacije, neprelaznost istorije i negovanje negativnih uzajamnih stereotipa učinili su Ukrajince lakim plenom ne samo za nepoštene političare, već i za ruskog neprijatelja. Ruska propaganda i veštačko protivljenje istoka i zapada tokom skoro svakih izbora dovelo je Ukrajinu u patu zastoj. Kada su njihovi rezultati bukvalno prestigli zemlju na pola. A onda su tu bili Maidan i „Antimaidan“. A onda direktna neprijateljska agresija i krvavi rat.
Surova stvarnost
Kao rezultat delovanja svih ovih faktora i pod pritiskom moćne neprijateljske propagande, formirana je situacija kada su ne samo određene grupe, već i čitavi regioni prestali da se razmatraju kao deo ukrajinskog društva. U takvim okolnostima postojalo je ogromno iskušenje da se pojednostavi i generalizuje. Tada Donbas misli na separatizam i izdaju. Kada je ruski jezik neprijatelja i okupatora. Kada se skoro svi ljudi iz Donbasa u najboljem slučaju doživljavaju sumnjivo, a u najgorem – kao neprijatelji.
Ovde leži naš ukrajinski fenomen. Ispostavilo se da formula Karla Dojča da ništa ne ujedinjuje naciju toliko koliko prisustvo zajedničkog neprijatelja može samo delimično da se manifestuje. I zaista, agresija Rusije, kao zajedničkog stranog neprijatelja, ujedinjenih i konsolidovanih Ukrajinaca u snažan otpor. Munjevita tranzicija zemlje u rat, organizacija odbrane, masovni upis dobrovoljaca u vojsku, kao i do sada nezabeležena evakuacija stanovništva iz ratne zone, pokazali su zrelost ukrajinske nacije. Međutim, istovremeno su pokazali da prisustvo zajedničkog neprijatelja ne negira prisustvo unutrašnjih „ratnika“. Nezdrava konkurencija rukovodstvu države došla je na vrh. Neosnovane kritike i naduvavanje dalekosežnih „izdaja“. Ponovo su se pojavile spekulacije o autentičnosti i neistini Ukrajinaca. Ksenofobični odnos prema interno raseljenim licima. Njeni koreni su iz daleke i bliske prošlosti.
I opet, to je postalo moguće zbog činjenice da, od 2014. godine, kada su begunci iz ratne zone počeli masovno da se naseljavaju iz Donbasa širom Ukrajine, gotovo niko nije brinuo o tome kako su se zapravo prilagodili novim okolnostima. Oni nisu dali „ruke“ političarima koji su, na primer, u borbi za mesto gradonačelnika Lviva optužili sadašnjeg šefa grada za dosluh sa donjeckim separatistima. Kao, Andrij Sadovyi je izgradio toliko novog smeštaja da razblaži broj pravih ukrajinskih patriota sa „Donecom“. U cilju uništavanja otpora ukrajinskog naroda na ovaj način. Zbog toga je uspostavljen priori odnos prema ukrajinskim imigrantima iz Donbasa kao neprijateljima Ukrajine i celokupnom ukrajinskom. Nažalost, takvi pristupi postali su rasprostranjeni, uprkos činjenici da su stanovnici Donbasa, koji su zaista mrzeli Ukrajinu, ostali na okupiranoj teritoriji, i nisu se selili u „nacionalistički“ Lviv. Oni koji su mislili da će im ovde biti udobno i mirno otišli su u Lviv. I naišli su na sumnju i nepoverenje.
Vrlo često je bilo tada i sada postoje neosnovani zahtevi prema imigrantima. Što, nažalost, uključuje kategorički uslov da se govori samo ukrajinski. Postala je uobičajena praksa da se ne odgovara na pitanja postavljena na ruskom jeziku. Štaviše, čitave teorije se podstaju pod ovakvo ponašanje. Kao, govoreći ruski, „Istočnjaci“ su sebi prizvali „ruski svet“ i rat, a sada takođe žele da nas upropaste. Činjenica da je deo stanovništva istoka i juga zaista glasao za proruske političare nije toliko kriva koliko činjenica da su skoro 30 godina sovjetski feudalni lordovi i nove ukrajinske „patriote“ nemilosrdno pljačkali Ukrajinu. Krivi su oni koji su konstantno sa TV kanala i rostruma Verkhovne Rade imitirali političku borbu, odvraćajući Ukrajince od gorućih problema. Guraju čelo na osnovu istorije, jezika, religije i kulture.
Čak i sada moramo da budemo iznenađeni što nema hrabrih intelektualaca koji bi objasnili da Putinu nije bio potreban poziv na rat protiv Ukrajine. Uvek je sanjao da je uništi. Da je Putin pogrešio, računajući na masovnu podršku Rusije od strane stanovništva istočnih regiona Ukrajine. Da Rusija sravni Marijupolj sa zemljom i bombarduje veliиanstveni Karkiv ne na osnovu jezika. Govorili su ruski. I zato što su lokalne Ukrajinke grudi ustale da zaštite svoj dom. Njegova domovina. Stoga, govorna diskriminacija porodica onih heroja koji nastavljaju da brane Ukrajinu i tuku neprijatelja, govoreći ruski ili surzhik, izgleda posebno odvratno.
Zato su masovne činjenice i brojne objave na društvenim mrežama o ponašanju takvih gradskih „patriota“ i „patriota“ o tome zašto su imigranti sa istoka počivali na „svom“ tihom raju, da treba da ih poštuju i prilagode lokalnim pravilima, izgledaju divlje. Istovremeno, razotkrivajući kao svoj lični zaslugu činjenicu da Putin masovno ne uništava gradove i sela na zapadu Ukrajine. Zabluda da ukrajinski jezik i ljubav i poštovanje konvencionalne Bandera služe kao zaštitni sertifikat protiv ruskih bombi i raketa. Zapravo, razlog potpunog uništenja istočno ukrajinskih gradova od strane Rusije je taj što se oni nalaze u domašaju ruske artiljerije. A samo skupe rakete mogu da lete na zapad Ukrajine. Drugi razlog za takvo potpuno uništenje je herojski otpor ukrajinske vojske. Ono što je iznenadilo Mariupola dugo vremena, ne dozvoljavajući neprijatelju da brzo napreduje u unutrašnjosti. Jer Karkiv, koji je zapravo na granici sa Rusijom, nije odustajao. Zbog toga je uslovna smirenost u zapadnoj Ukrajini pre svega posledica hrabrosti i samopožrtvovanja muškaraca i žena iz cele Ukrajine.
Takođe je važno shvatiti da obaveza zaštite Ukrajine nije samo zadatak onih Ukrajinaca koji su živeli u oblasti trenutnih neprijateljstava. Stoga su česte zamerke gradskih „patriota“ da su ljudi sa istoka pobegli na zapad, a zapadni moraju da se bore umesto toga, opasna su i podmukla manipulacija. Ne bore se svi ljudi sa zapada. Mnogi od njih se takođe kriju od poziva. I želja da odmah „zalutaju“ u vojsku stranaca, krijući svoje, takođe od svoje vrste ksenofobičnog arsenala. U svim ovim slučajevima, delovanje stereotipnih ideja je jasno vidljivo, čiji je priroda zamišljena pretnja od drugog. Strah od gubitka uobičajenog sveta. Strah od novih izazova i konkurencije. Trema da na ovom takmičenju možete izgubiti od kvalifikovanijih i uspešnijih. I neka vrsta klasne mržnje prema bogatijima i uspešnijima.
Zato je tokom rata neophodno očuvati čovečanstvo i zapamtiti da smo svi mi građani Ukrajine. Svi imamo jednaka građanska prava. A gradske „patriote“, koje su se, s obzirom na okolnosti, našle u povoljnijim uslovima, nemaju pravo da daju pretenzije drugima, a kamoli da pokušavaju da ih diskriminišu. Pozicioniranje, kao da su imigranti sa istoka došli u drugu zemlju i trebalo bi da podležu njenim zakonima i propisima, neprihvatljivo je unutar ukrajinske države. Pošto ovo dovodi do raspršivanja snaga. Slabljenje potencijala društva. I otuđuje našu zajedničku pobedu.
I na kraju. Novi trendovi u ukrajinskom društvu izazvani ratom jasno ukazuju na to da čak i ljudi koji su nekada gravitirali ka Rusiji i govorili ruski sada postaju nezavisno patriote ukrajinskog jezika svoje ukrajinske Domovine. I ovde nema potrebe za posebnim „mentorima“ koji bi ih prisilili na to.
