Šta je „kolektivni Putin“? Koja su značenja ruske književnosti? Zašto je izolacija i patnja prirodna za Rusiju? Kako Džasperove „granične situacije“ utiču na razvoj nacije? Da li zaista postoji dilema za Zapad – poraz Ukrajine ili Treći svetski rat?
U novom broju „Bez Bromina“, doktor filozofije, prevodilac filozofskih dela, predavač na Univerzitetu Lviv i ukrajinskom Katoličkom univerzitetu Andrij Dakhnij priča.
Program „Bez bromina“ je zajednički projekat za nas i časopis „Lokalna istorija“, u kojoj se nedeljno govori o složenim istorijskim temama.
Gospodine Endru, dobar dan! Danas ćemo govoriti o ratu koji je oslobodio Kremlj, ratu ne samo za ljude i teritoriju, već i o određenoj ideologiji koja datira od pre nekoliko stotina godina. Ali počnimo ne sa Rusijom, ne sa tlom koje je formirano na našoj istočnoj granici, već od zapadnog sveta.
Krajem aprila nemački list Süddeutsche Zeitung objavio je esej Jirgena Habermasa, u kojem najauto autoritativniji filozof savremenog sveta govori o dilemi – ili porazu Ukrajine ili Trećem svetskom ratu – iz koga Zapad mora nekako da izađe. Mislite li da takva dilema postoji ili ne?
Pre svega, reći ću da je Habermas jedan od najcenjenijih, najcitiranijih mislilaca moderne Nemačke. On je u 90-ima. He found in the mid-twentieth century, made his debi as a public intellectual in the early 1950s. He presents the critical theory of the Frankfurt School and the Institute for Social Research in Frankfurt am Main, which spawned a galaxy of thinkers – Theodor Adorno, Max Gorkheimer, Erich Fromm, and Jurgen Habermas
Naravno, ovde postoji određeni kontinuitet, svi oni su nekako rešeni da traže konsenzus, razumevanje, ovo je takozvana etika diskursa. Svaki put naglašavaju da nije instrumentalna racionalnost ta koja treba da vlada, već komunikativna. U Habermasu se ključni rad zove „Teorija komunikativnog delovanja“. Dolazi iz temelja zapadnog, okcidentalnog. U ovom radu mnogo govori o ključnim paradigmama zapadnog sveta, zapadnom mentalitetu – kako sve raste. Maks Veber, protestantska etika je veoma važna – etika odgovornosti, a ne etika uverenja. Stalno se kreće ovom rekom. I, prema logici stvari, odlučan je da razgovara sa bilo kojom osobom, državom, ili sa predstavnicima ove države na nivou komunikativne racionalnosti. Čini mu se da je to sasvim moguće i zato je očaran prilično specifičnim idejama kada se veruje da svaka osoba može da bude učesnik ravnopravnog razgovora. I ima običaj da vidi Putinovu Rusiju u ovoj veni.
Objavljivanje u Süddeutsche Zeitungu izazvalo je besnu rezonancu, bez ikakvog preterivanja, uključujući i Ukrajinu. Jedan od naših domaćih filozofa, Anatolij Jermolenko (mnogi znaju njegovog sina, esejistu Vladimira Jermolenka), napisao je članak koji se vrlo rečito nazivao: „Otpor umesto pregovora“. Jermolenko stariji u ovom radu pokušava da potraži kontraargumente za Habermas. Uzgred, Jermolenko je preveo Habermasa, on veoma dobro poznaje ovu tradiciju. I, istovremeno, pokazuje kako se u našim specifičnim uslovima takav pristup ispostavi kao neadekvatan, nezavidan, pijan, lišen realizma.
I poslednje što želim da kažem u tom pogledu (a ovo je, nažalost, veoma tipično za nemačke intelektualce): ne samo Habermas, već i o filozofima mlađe generacije. Tu je i čuveni moderni filozof Ričard Dejvid Preht. Na početku rata koji je Kremlj započeo u martu, on je rekao da Ukrajina ima pravo na samoodbranu, ima pravo na otpor, ali, kažu, ne treba da eskaliramo, ne treba da obezbeđujemo oružje Ukrajini, jer će to pogoršati situaciju. Na ovaj ili onaj način, Ukrajina neće odoleti, jer, da tako kažem, David i Golijat… Iako znamo, nije sve ispalo tako, finale je drugačije. Preht je izrazio tačku gledišta koja je veoma česta. Evo bar kolektivnog pisma nemačkih intelektualaca, koje se pojavilo krajem aprila. Postoje pomirljive intonacije, želja da se traži razumevanje.
Čini mi se da i Habermas i mnogi drugi intelektualci upadaju u određenu zamku. Jasno je da je Putinova Rusija potpuno drugačiji model, drugačija paradigma, gde se poštuje samo sila, samo vlast. Trivijalno je to sada reći, dok se nešto ne suprotstavi na nivou snage, a ne pregovora. O ovome se sada mnogo priča, a istovremeno izgleda kao predaja, a ne obećavajući put.
Apsolutno beskomproveravanje, jer beskrajni horizont komunikacije sa Rusijom, očigledno, ne funkcioniše. Ali evo još jedne važne stvari: razgovaramoo zapadnom svetu i intelektualcima. Oni ne misle da će Rusija hteti na njih, da zapadni svet može postati meta Rusije. Ali strah Hansa Džonasa heuristički, svesni strah i priprema za strah treba jednostavno da funkcionišu ovde, jer je Ukrajina sada štit protiv ruske agresije.
Naravno, Ukrajina je štit, i to je dobro shvaćeno u istočnoj Evropi. Ovo je realnije u anglosaksonom svetu. I, nažalost, oni se ne vide unutar zapadne Evrope, ili, kako neki kažu, u „maslinovoj zoni“ Evrope, posebno u južnom delu. Izgledaju kao da je sve to veoma daleko, svi smo bezbedni, kažu. Ovde bih pričao ne samo o Hansu Džonasu sa njegovim principom odgovornosti, iako je on veoma važan autor.
Želeo bih da pomenem Karla Džaspersa, nemačkog mislioca iz dvadesetog veka. Vrlo dobro je video koliko situacija straha može da se mobiliše, ovo je jedna od ograničavajućih situacija koja može pomoći osobi da zaista realizuje svoju situaciju. Posebno bih apelovao na činjenicu da Džaspers zaista ima veoma značajan koncept, koji se često navodi na univerzitetima, studiran na fakultetima filozofije, njegov je koncept „granične situacije“, gde je naglašeno da osoba tek tada može da izrazi sopstveno postojanje ili sopstveno postojanje kada preživi ovakve granične situacije.
Situacija u Ukrajini može pasti pod takvu analizu, posebno možemo tvrditi da je ovo kolektivna istorija, kada se cela nacija nađe u graničnoj situaciji – ratnoj situaciji, situaciji nepostojanja, na ivici jednog i drugog. To je ono što omogućava naciji da se zaista ostvari. To je neka vrsta okupljanja. Svaki istoričar će reći da je sav rat test, koji je uglavnom okidač, kako sada vole da kažu, za samosvest, za napredak nacije.
Mislim da je u terminologiji Džaspersa, koji takođe govori o egzistencijalnom strahu, ovo veoma važno: da vidimo kako nam granična situacija pomaže da realizujemo sebe. Jasno je da je žrtve koje pravimo veoma teško preživeti, ali istovremeno navodimo da je, suprotno njegovoj volji, Putin mobilisao ovaj resurs i pomogao nam da realizujemo sebe do kraja, da sve presečemo sekundarno, suvišno. Videli smo sebe u drugačijem svetlu.
Mnogo se priča o ovome, prilično je trivijalno da smo imali nekoliko faza u razvoju: počevši od moderne istorije, od 1917-1918, zatim talasa – od 1991. Činilo nam se da će biti prilično bez problema, bez krvi, ali to se nije desilo. Imamo komšiju na severoistoku koji je toliko nepredvidiv, brutalan i okrutan da ne možemo da se nadamo mirnoj tranziciji života u nezavisnom formatu.
Ako govorimo o našem severoistočnom susedu, moramo govoriti o dehumanizaciji neprijatelja. Иak i iz drevne filozofije, znamo dva modela. Prvi model je pravda hostis, neprijatelj je samo – sa kojim se vodi pravičan rat, koji ne treba dehumanizovati. A u isto vreme tu je i hostis humanis generis – neprijatelj ljudske rase. A sada, kada govorimo o modernom rusko-ukrajinskom ratu, vidimo taj drugi pristup na obe strane – za nas su to orci, tla, silovatelji, ubice. Za Ruse, očigledno, sve ukrajinsko mora biti posečeno u korenu, u svakom slučaju, posebno brutalno. Da li ovaj pristup sada funkcioniše?
Dehumanizacija je latinski izraz. Govoreći ukrajinski, savremeni ekvivalent znači „dehumanizacija“. Nažalost, moramo priznati da ne postoji samo depopulacija prosečnog Rusa u odnosu na ukrajinskog i obrnuto. Govorimo o brutalnoj situaciji povećanja dehumanizacije teritorije Ukrajine. Govorimo o velikom talasu migracija – oko šest miliona ljudi je napustilo Ukrajinu, neki se, međutim, vraćaju.
Ali ne mislite na bukvalno značenje ove reči. Naravno, ovde postoji veoma ozbiljan problem: nivo zombifikacije ostvaren u proteklih osam godina, počev od 2014. godine, dostigao je svoj apogej. Treba napomenuti da su ti ljudi, „informativne trupe“, kako ih neki nazivaju, postigli izuzetan uspeh. Veoma nam je teško da utičemo na situaciju u Rusiji, razumemo o čišćenju ovog prostora kako politički, tako i u medijalnom smislu, i u bilo kom drugom.
Ali pošto postavljamo pitanje Rusiji kao (neki kažu da se to ne može nazvati) „civilizacijom“, tom mentalnom, veoma posebnom, svemirom, moramo shvatiti da je sve to počelo ne u Putinovo vreme, već malo ranije. Formalno, udeo u snagama pokrenuo je Jeljcin 1993. Ovo je tretirano prilično snishodljivo, ali je bilo izvesno „zvono“. Oko deset godina, mediji su bili prilično slobodni u Rusiji. NTV je 2003. Onda je konačno „stegao orahe“.
Međutim, ruska paradigma je, kako kažu mnogi istoričari, bila „moćno-centrična“, „nasilno centrična“, za razliku od evropske, koja je „antropo-“ ili „personocentrična“. Horda tradicija, koja je konstantno uticala, probušena vaš put u različitim fazama…
Izgleda da Jeljcin dolazi na vlast, ovo je demokratski izabran predsednik, opklada na liberalne vrednosti. Ali šta vidimo? Vidimo da je u istoj 1993. I to je još jedno „zvono“, koje pokazuje da se zapravo, generalno, Rusi neguju željom za imperijalizmom, željom za vladavinom, željom da se ugade slabiji. To jes, ti imperijalni kompleksi su počeli da oživljavaju mnogo pre Putina.
I ovde je važno: da li je taj proces imao karakter unutrašnjeg – celo društvo je želelo oživljavanje uslovne imperije, ili je to bio proces koji se vodio spolja – vlada koja počinje da pedalira ideju o „ruskoj meri“ posle razgovora o identitetu Rusije – ili Rusi ili Rusi. Gde naći odgovor ovde? Jer, opet, imamo „dobre Ruse“. Postoji teza da većina Rusa, čak i Beloruskinja tako kaže, toliko ugnjetavana, toliko uplašena, toliko nesposobna da uradi bilo šta da im se ne može zameriti. Zapadni svet u martu nije govorio o Rusiji, već o Putinu, koji je započeo rat. Važna stvar ovde: Rusi ili, tipično, Kremlj?
Mislim da će ovde biti potreban termin koji je često u leksikonu analitičara, istoričara, novinara – „kolektivni Putin“. To su dugogodišnje povrede – želja za ekspanzijom od strane šire javnosti Rusa dugo je živela. Moћemo da pratimo ovo za toliko trenutaka. Moramo da priznamo da prosečan Rus i dalje teži određenoj državnoj veličini. Ovo je diskurs moći-centrisma: država je sve, čovek je ništa. Ili osoba koja zauzima najvišu poziciju u ovoj državi je sakralizovano obožavanje. Takva hijerarhija je nešto što je vekovima živelo na mentalnom, dubokom nivou.
Nažalost, vrlo dobro znamo da su u istoriji Rusije bilo kakve reforme zapadne vrste bile izložene žestokom otporu. Ovde bar u devetnaestom veku: reforme Aleksandra II – znamo kako su se završile, smenjen je sa vlasti, izvršeno je šest pokušaja na njemu. Zatim Nikolas II, koji nema dobru reputaciju, ali je sa njim bilo i pokušaja reformi. Stolypin, Witte i mnogi drugi. Pokušaji reformi završeni su kolapsom.
A liberalne sile koje su se formirale oko Jeljcina? Anatolij Čabais ili Sergej Kirijenko, koji se mnogo promenio, ili isti Sergej Lavrov, koji je prvobitno bio ugledni ruski diplomata. Šta im se desilo? Kakva transformacija se dogodila!
Govorimo o stvarno dubokim obrascima. Moramo razumeti da je, nažalost, moć inercija razmišljanja veoma jaka. I, istovremeno, dodao bih da je ova duboka država, odnosno „kolektivni Putin“, ovaj običan Rus spreman da izdrži mnoge nevolje, siromaštvo i deficit ako ga se poštuju i plaše. Kao, Putin nas je „podigao sa kolena“.
Ova teza je veoma mutna. Jasno je da je postojala određena situacija: barel nafte počeo je da košta ne 9-10 dolara, kao pod Jeljcinom, već više od 100 dolara. Iako su neke reforme izvršene, teško je poreći, negde krajem devedesetih – početkom dvesta00-ih.
Međutim, vredno je toga da su problemi u ekonomiji počeli prvo 2008, kada se odigrala gruzijska istorija, a potom i posle 2014. Priča o nasleđenim traumama i imperijalnim kompleksima izražena je u Putinovom govoru u Minhenu 2007. godine, bila je to neka vrsta rubikona. I ovde vidimo šta govorim o konvencionalnom, naizgled „ustao si sa kolena“. To je, kažu, ako je Putin naterao svet da nas poštuje!.. Međutim, kao rezultat toga, od ovog trenutka dolazi do stabilne ekonomske krize, ekonomskog usporavanja, što dovodi do konačne izolacije i odbacivanja Rusije.
Druga stvar je da smo navikli da govorimo: kažu da je Rusija usamljena. Ali moramo da nauиimo da i dalje postoje autoritarni reћimi u svetu, i to priliиno uticajni i moжni, koji i dalje pružaju pomoж Rusiji, istoj Kini. Ovo je, nažalost, situacija sa kojom se suočavamo.
Govorite o izolaciji, dugoročno bi trebalo da se poveća. Ali zar ne mislite da je ova izolacija, posebno sa Zapada, prirodno stanje za Rusiju? Ako odložimo ekonomiju, onda će u svim ostalim stvarima Rusija postati još više uspostavljena u izolaciji.
U Rusiji, kao što znamo iz istorije devetnaestog i dvadesetog veka, svaki put su izbijali razgovori između zapadnjaka i prvo Slavofila, zatim „naučnika sa tla“. Oni koji su rekli da je put Rusije sa Evropom, i oni koji su rekli da imaju veoma individualan, specifičan, jedinstven „treći način“. Čak i u dvadesetom veku, kada je počela Gorbačova perestrojka (sećam se toga veoma dobro, bio sam student u to vreme), bila je veoma ozbiljna diskusija u takozvanim „debelim“ časopisima. Na jednom boku su bili „Naš Sovremennik“ ili „Moskva“ veoma konzervativne vrste, sa druge strane su bili „Novi svet“, „Transparent“, „Prijateljstvo naroda“ itd. Stalno su razgovarali o tome kakva bi trebalo da bude uloga prvo Sovjetskog Saveza, pa Onda Rusije.
Posebno je talentovani Rus fi učestvovao u ovoj diskusijizik (sada malo govore o njemu), osoba koja je aktivno bila zainteresovana za društvena pitanja – Igor Šafarevič. Delio je veoma konzervativne pristupe. Ima dela Rusofobija (1982) i rusofobija: Deset godina kasnije (1991). Jedan od njegovih članaka se zvao „Dva puta do jednog horizonta“. Kao, postoji komunistički režim, socijalistički tabor – a tu je i liberalni, zapadni tabor. Ali oba ova puta vode na istu liticu. On je smatrao da Rusija treba da ide trećim putem. Tako je Šafarevič obnovio ono što je bilo u devetnaestom veku. Dakle, antizapadizam ima kontinuitet. I to vrlo dobro vidimo na početku XX-XXI vekova, kada su zapadna pozicija i te sile bile marginalizovane, sve više gubeći svoj uticaj.
Ali ne bih vas pozivao da budete previše skeptični prema „dobrim Rusima“. Rusija je zemlja sa kojom ćemo i dalje morati da živimo, to je naš sused, neće ići nigde od nas, i, verovatno, trebalo bi da budemo zainteresovani da osiguramo da se ova zemlja na kraju demokratizuje. Pričanje o „dobrim Rusima“ treba da preuzme konstruktivniju dimenziju i tumačenje. Da, ne bi trebalo da „belo pranje“ ili opravdavanje bilo koga. Moramo biti kritični prema ljudima koji zovu, kao Julija Latinina, da „grade Rus u Kijevu.“ Ili ruskim intelektualcima, koji su sve više u Ukrajini, koji ovde traže utočište.
Ali moramo da shvatimo da, na kraju, oni moraju da utiču na ono što se dešava u Rusiji. Jer, kada Rusija sklizne u ambis zoološke države, kada se izoluje od sveta, kada na površini ostaju samo sile opskurantizma, postavlja se pitanje da li je moguće ignorisati razgovore o zdravim silama koje i dalje ostaju ili u inostranstvu ili u samoj Rusiji (mada ih je tamo sve manje). Znamo šta se desilo memorijalu, to je teška i veoma jeziva priča. Ali, opet, ovo je dokaz koliko je otkriveno, ti zločini komunističkog režima, i šta je Memorijal uradio, i koliko je urađeno u tom pogledu, a u isto vreme koliko se ispostavilo da je lako napraviti ovaj pokret u suprotnom smeru.
Rekli ste da je patnja norma za rusko društvo. Izgleda da to počinje od Dostojevskog, koji govori o mukama, da je patnja tipična za Rusiju i, istovremeno, od tog stradanja rađa se „ruski kolos“, koji će otići na ceo svet. Moderna Rusija i moderni obični Rusi – ili oni koji su u ratu ili oni koji gledaju one koji žive u siromaštvu, koji, izvinite, idu u nevolji na ulici ali kritikuju Zapad – takođe su „misteriozna ruska duša“ prožeta patnjom Dostojevskog?
Verovatno bih počeo sa engleskim izrazom koji je veoma zapažen, svojstven anglosaksonskim mentalitetima, „Siromašan, ali iskren“, što znači „Siromašan, ali vredan (ponosan)“. U stvari, veoma je teško kombinovati stvari kao što su siromaštvo, mnogo manje siromaštva i ponos. To je neљto utopijski.
Umesto toga, u Rusiji postoji izvesno izobličenje. Dostojevski, iako veoma talentovan pisac, ali istovremeno pokazuje kako je to siromaštvo prednost. Kao da je ovo trenutak opravdanja malog čoveka kome želimo da se oplemenimo saosećanjem.
Pored toga, Raskoljnikov.
Da. Iako naime da se često u našem javnom okruženju Raskoljnikov tretira kao da je ovo skoro tipičan Rus koji lako ubija uzurpasnika. A onda su njena sestra i njena sestra trudne… On, u stvari, ubija troje ljudi. Često se kaže da Dostojevski to opravdava.
Ne slažem se baš sa ovim, jer ako pažljivo pročitate roman Zločin i kazna, shvatate da je ovo priča o duhovnom samoubistvu. Kada Raskoljnikov kaže „Nisam ubio starca, ubio sam me“, onda piše da svako ubistvo pada na nepopravljiv, sulud teret do kraja života, to je nešto čega osoba ne može da se reši, ovo je strašan zločin. I nema opravdanja. Postoji želja da se razume mehanizam. Raskoljnikov deli ljude na „posebne“ i „obične“. Na primer, Napoleon je „posebna“ osoba, može sve i može da pređe granicu zakona.
I, na kraju, postoji sličan primer u američkoj književnosti – ovo je roman Trumana Kapotea Hladnokrvno, u kojem dva kriminalca ubijaju porodicu farmera. Kapote pokazuje kako se sve ovo dešava, kako ovi kriminalci dolaze do ubistva, on ne saoseća sa njima, već pokušava da uđe u trag kako je došlo do evolucije.
Ima nešto slično i sa Raskoljnikovim. To jest, Dostojevski veoma duboko prodire u suštinu psihologije ubice. On to ne opravdava, ali opisuje koliko su strašne posledice. Očigledno je posvećen situaciji ne samo siromašnih ljudi, već i ljudi sa iskrivljenom psihologijom – recimo, Marmeladova iz istog romana, koji nesputano pije, zbog čega cela porodica pati. Vidimo koliko je ovo tipično za Rusiju.
Kada govorite o situaciji aktuelnog Rusa, koga takođe nije briga za osnovne stvari vezane za svakodnevni život, ponašanje goi tako dalje, ali ipak opsednut carskom veličinom, ovo su i prosečan Rus i Putin. Podjednako su u ovoj paradigmi. U stvari, to je veoma kompleksna priиa, jer traje mnogo vekova. A kako urezati ovaj kompleks je ogromno pitanje.
Ako govorimo o paradigmi, „misterioznoj ruskoj duši“, kolektivnom Putinu, čini mi se da je dihotomija dobra i zla ovde veoma važna. Jasno je da je unutar Rusije ovo malo iskrivljeno i ovo nije samo praksa, to je teorija. Vladimir Solovjov (ne onaj koji je vođa, već onaj koji je filozof) na početku devetnaestog i dvadesetog veka upravo je meditirao na dobro i zlo, na rat u kontekstu dobra i zla. On je naveo epizodu da je zlo kada mi kradu krave, a dobrota je kada kradem krave od nekoga. Zar ne mislite da brisanje koncepata dobra i zla sada samo definiše koncept „kolektivnog Putina“?
Mislim da je mnogo toga izobličeno, vrh i dno su zamenjeni. Solovjov je, uzgred, uz liniju svoje majke bio dalji rođak našeg Grigorija Skovorode. Ovo je dokazana иinjenica. Ali to nije poenta. Njegovo ključno delo zvalo se „Opravdana dobrota“. I, nažalost, moramo da priznamo da je u nekim trenucima Solovjov sklon bizarnim i ne sasvim jasnim zaključcima. Na primer, u jednom od svojih poslednjih radova sa naslovom „Tri razgovora“, on, između ostalog, govori o mogućnosti da se nevinost istakne na nasilan način. Uprkos činjenici da kritikuje i pravoslavnu crkvu, progon disidenta. Znamo da je Solovjov bio posvećen katoličanstvu, što je u uslovima Rusije u to vreme bilo neprihvatljivo, to jest zapadnjačkoj osobi u mnogim aspektima, ali negde su čudne beleške napravile svoj put.
Na primer, mnogo se priča o njegovom indirektnom dijalogu ili sporu sa Lavom Tolstojem, koji je bio apsolutni pacifista. Njegova teza o „ne-otporu zlu nasiljem“ je poznata. Želeo bih da naglasim da te stvari, očigledno, treba gledati drugačije i videti različite aspekte u ruskoj kulturi i filozofiji.
Imali ste sastanak sa Verom Ageevom u programu. Vrlo s pravom je istakla da u jeku strane književnosti imamo previše ruske književnosti. Mnoge stvari treba napustiti. Potpuno se slaћem. I u isto vreme, gрica Ageeva kaћe da treba da ostane dva ili tri teksta, a jedan od ovih tekstova, koliko se seжam, ona zove Tolstojev rat i mir.
Ovo delo, po mom mišljenju, pokazuje da je rat apsolutno zlo, ne opravdava se ni na koji način. Uprkos činjenici da je Tolstoj artiljerijski oficir, učestvovao je u ratu, znao je šta je to, da je to znoj, krv, i odsečeni udovi. I znao je da ovaj užas ne može biti dozvoljen. To je nešto što je u principu u suprotnosti sa ljudskom prirodom. Ali, nažalost, moramo priznati da Tolstoj izgleda kao prilično usamljena ličnost. Vidimo te ideološke borbe i tu želju da se uspostavi neka takva mesijanska ideja, vidimo da se zaista na duhovnom prostoru Rusije čuju potpuno različiti glasovi – nepomirljivi i agresivni, i primećujemo da to duboko cveta u dvadesetom veku, početkom XXI veka.
U Solovju me je pogodila jedna fraza, citiraću je: „Rat se ne može izjednačiti sa ubistvom ili zločinom, pošto pojedini vojnik nema takvu nameru. Posebno sa sada dominantnom metodom borbe sa dalekometniиkim puљkama i oruћjem protiv nevidljivog prijatelja na daljinu.“ Kada govorimo o modernom ratovanju, to je rat artiljerije. Kao što možemo da objasnimo, sa jedne strane imamo nevidljivog prijatelja. Ali zločini Rusa koji su ušli u kijev region… Kako je se desila ta dehumanizacija? Naravno, postoji rat gde pucaju, za njih je to fer i fer za nas. Ali da li postoji granica kriminala?
Ono što se desilo u Buhi ili Marijupolju, u mnogim drugim gradovima, gradovima, selima, zapravo je okrutnost bez granica. Odakle ovo dolazi? Jedan od filozofa je rekao da je čovek i bolji od životinje i gori od životinje, jer ako se razvija u povoljnim uslovima, on sam po sebi razvija najbolje kvalitete, a ako je uronjen u neke paklene okolnosti, nenormalne uslove i to postaje norma – onda postaje gore od životinje. Иini mi se da je ovo takva priиa.
Moramo uvek gledati ovu medijalnu sferu i medijalni faktor. Razumemo stepen konfrontacije na koji su obični Rusi dovedeni tokom godina, kao što je ovaj puni imenjak Vladimira Solovjova ili Dmitrija Kiseljova, znamo ta imena. Stepen zombifikacije (ili, grant, debilitacija) je zaista dostigao kosmičke razmere. Koncept „hibridnog rata“. Ovo je učinjeno i još uvek se radi. Ovde je bar priča sa gasnom krizom, koja je napravljena od čoveka i bukvalno se odvija pred našim očima. U kojoj meri evropa sada treba da reaguje na to? Jedna od komponenti hibridnog rata bio je upravo informativni rat, a ispostavilo se da je, nažalost, toliko uspešan da je ta dehumanizacija, dehumanizacija zaista postavila put da se apeluje na bazu i brutalne instincts. To je tako, osoba moћe biti gora od ћivotinje. A to pokazuju slučajevi u Buhi.
Pre nekoliko meseci, otkrio sam da je u Nemačkoj objavljena knjiga autorke Barbare Eschenburg, a naslov sadrži citat Tomasa Mana (ovo, kao u situaciji posle Buhe, zaista zvuči neverovatno): „Ist nicht der Russe der menschlichste Mensch?“, što znači „Zar Rus nije najčovečnija osoba?“.
Ovaj autor, uzgred, istražuje romane Tolstoja i Dostojevskog i otkriva potencijal humanizma u ruskom čoveku. Šta nam ovo može reći danas, kada vidimo rusku književnost, vidimo simpatije intelektualaca poput Tomasa Mana? Ova literatura na Zapadu podstakla je ideju ne samo o „misterioznoj ruskoj duši“, već da je ovo veoma human tip osobe.
„Narod-bog-nosilac“ Dostojevski.
Da. Kao istoričar filozofije, mogu da kažem da se posebna istorija sa književnošću odigrala u Rusiji. Zašto je ova literatura stekla poseban status u devetnaestom veku? Zato što je u Rusiji bilo veoma ozbiljnih problema sa sudovima, sa školom, sa Crkvom: sudovi su bili nepravedni, škola represivna, Crkva fariseja, licemerna. I književnost je preuzela funkciju poštenog sudije, i dobronamernog učitelja, i dubokog ispovednika. Književnost je preuzela veoma globalne funkcije. Stoga vidimo tako velike pokušaje koji pripadaju ili Dostojevskom ili Tolstoju. Zapadna književnost to nije uradila, jer se to dogodilo na relevantnim poljima.
I u ovoj literaturi se stvara tip osobe, rešavaju se veoma globalna pitanja, koja su filozofske prirode. Na Zapadu su mnogi formirali utisak da je ovo posebna civilizacija, „bogougađeni narod“ i tako dalje. A u Rusiji je bilo samo mnogo problema u društvu – i literatura je pokušala nekako da ga reši. A onda je došlo do neopravdane sklonosti ka glorifikaciji ove kulture, ovog prostora, i u praksi se ispostavilo da je potpuno drugačiji. To ne vidimo u dubokoj stvarnosti koja preovlađuje u Rusiji.
Ova fasada je stvorila određene uslove za buduću viziju Rusije, a ovde se sećam Ivana Ilina, koga nazivaju Putinovim omiljenim filozofom, i njegove veoma, opet, odjekujuće teze sadašnjosti. Ilyin se nije protivio fašizmu kao ideologiji, ali je pronašao dve negativne stvari u fašizmu: negativan odnos prema religiji (to se može ispraviti u Rusiji) i činjenicu da fašizam posle Drugog svetskog rata kao sam pojam nije savršen, ima mnogo negativnih konotacija. Dakle, u kojoj meri Iliinovu filozofiju u vezi sa nacionalnom diktaturom u Rusiji odgovara raspoloženjima društva? Ne kažem – moć, jer je vlast usmerena na to, tačnije na društvo: snažna ruka, nacionalna diktatura, pravoslavlje, pa, sve je skoro kao u devetnaestom veku u Uvarovljevoj teoriji.
Zaista, Uvarov je govorio o tri „kita“ – pravoslavlju, nacionalnosti, autokratiji. Imao je naslednika na mestu ministra prosvete – Širinskij-Šikhmatov. Zaslužan je za citat (ovo su vremena pokojnog Nikole II): „Polza je somnitelny iz filozofije, i to je očigledno.“ I, uzgred, onda su zabranili nastavu filozofije na univerzitetima.
Ovo je još jedan primer kako je u Rusiji u to vreme prevladala situacija opskurantizma, koliko je bio važan faktor religije, koja nije imala svoj poseban glas, koji je svaki put bio podređen sekularnim vlastima.
Umesto toga, na Zapadu je sve drugačije. Džaspers, govoreći o devet markera zapadne civilizacije, naziva jednu od veoma važnih komponenti konfrontacije između duhovne i sekularne moći koja se proteže mnogo vekova.
A prema Rečima Dostojevskog, u Rusiji, naprotiv, ideal je vizantijska simfonija, kada se spoji duhovna i sekularna moć. Bilo je to pre deset godina i Kiril je na sastanku sa Medvedevim rekao da konačno stižemo do simfonije.
Da. Ono što Kiril blagosilja da ubije vojnike je nešto što se proteže u istoriji Rusije sve vreme. U savremenoj ruskoj propagandi govore o posebnoj misiji, o „trećem načinu“, o posebnoj svrsi Rusije, a to je, kažu, prevazilaženje svih nedostataka koji postoje na Zapadu. Dostojevski je vlasnik teze o Zapadu, koji „truli“. Sada pričaju o gej brakovima i mnogim drugim stvarima. Navodno, Evropa truli, a mi imamo „specijalnu misiju“. A Crkva, kažu, pomaže u izvršenju ovog zadatka.
Ali svesni smo da je Crkva, koja se raspada u lojalnoj poziciji prema državi, osuđena da devalvira svoju autoritativnu ulogu za širu javnost, za svoje stado. Iako znamo da je verska aktivnost u Rusiji izuzetno niska, da se sve svodi samo na ritualizam i ritualizam, što nije dovoljno da se duboko govori o ozbiljnom religioznom uticaju.
Kako kombinovati ovo sa onim što se dešava u Ukrajini? Stepen okrutnosti dehumanizovanog stava koji vidimo u razgovorima koje je presreo SBU je zaista šokantan, zapanjujući! U zemlji koja izgleda govori o posebnom HristuIjanske vrednosti – „ne ubijaj, ne kradite…“, o gracioznom odnosu prema susedu, ovo je divlja priča.
Negde 2015. godine, Oksana Zabuzhko je u jednom intervjuu rekla da je Rusija „sinteza Holivuda i Lubijanke“. Jasno je da postoje tehnička sredstva, „ispiranje mozga“, koja se rade veoma savršeno i efikasno. Razumemo koliko je to opasno jer su ljudi masovno zaraženi i izloženi. Ali izgleda da govore o tradicionalizmu, o hrišćanstvu, o Crkvi. Ali to je samo igra reči, ne više.
Vidimo kako se pred našim očima stvara fašizam, koji se ne zove fašizam. Putin je, čini mi se, odani sledbenik Ilina, koji je upozorio da radimo nešto slično fašizmu, ali to ne zovemo fašizmom. I ovde se, opet, dvostruki standardi – bore protiv fašizma, iako su i sami fašisti.
To je očigledno, jer je Ilin imao direktne simpatije prema nacional-socijalizmu. Već se nagomilalo mnogo materijala koji pokazuje gotovo verbatim ponavljanja u Putinovim govorima ili principijelne stavove o određenim pitanjima koja ga približavaju Hitleru. Ovde je taj paralelizam očigledan, i vidimo da možda neće ni verbalno da se istakne, ali u svojim postupcima gleda na tu paradigmu. I čini se da nije daleko vreme kada će se te stvari doživljavati kao apsolutno prihvatljive i nevine, što se lako može praktikovati.
Postoji pisac ruskog porekla koji već duže vreme živi u Nemačkoj – Majkl Epstajn, koji, naročito, govori o ontocidu. „Na“ – od starogrčko „biće“, „caedo“ – sa latinskog „Ubijam“. Kao, takvi filozofi kao što su Ivan Ilajn, Aleksandar Dugin, Mihail Jurijev, oni se u svojoj prirodi opiru tome da budu, namešteni su za uništenje, za zaborav. Neka vrsta suicidalnog sindroma: ili sve ili ništa. Biti ima razliku u tome, ima neke promene, neke nesuglasice, a zaborav je jedan. Jedinstvo, totalitet zaborava zarobljava ljude poput Dugina, kao što je Ilin. Energija uniљtenja ih inspiriљe.
Dugo se verovalo da Putinovi govori pokazuju nostalgiju za Sovjetskim Savezom – za njega je to bila najveća geopolitička katastrofa dvadesetog veka. Ali pitanje je, možemo li da se suprotstavimo Sovjetskom Savezu i Ruskoj Imperiji ovde? Šta Putin obnavlja od ovoga? Jer, sa stanovišta Ilina ili drugih filozofa evroazijskog, jasno je da to nije Sovjetski Savez.
Putin je veoma sovjet. Prerastao je ovaj sistem, sistem specijalnih službi, oni su igrali veoma ozbiljnu ulogu u Sovjetskom Savezu. U to nema sumnje. Vredno je toga da se, kada se vrati u carsku trobojku, vrati tekstu himne SSSR-a u smislu himne. Tekst Sergeja Mihalkova je tamo veoma minimalno promenjen, ali u principu to je sovjetsko stvorenje.
A koliko je to bilo prirodno u kombinaciji: rusko-imperijalni nacionalizam i sovjetski komunizam ili boljševizam?
Ovo je eklekticizam o kojem je Oksana Zabuzhko govorila o Holivudu i Lubijanki. To vidimo na primeru običnih Rusa koji se pretvaraju da su pravoslavci, ali istovremeno obožavaju i rehabilituju Staljina, koji je uništio Crkvu. Kako se uklapa?
U nekim trenucima, Putin je osudio Lenjina. Ima više razumevanja za Antona Denikina. Poznate su priče o kojima Sergej Plihi veoma dobro piše kako u Kapiji Evrope, tako i u Izgubljenom Kraljevstvu.
Ali na mnogo načina, ova bizarna, neprirodna kombinacija i dalje traje, i čini mi se da ima mnogo toga zajedničkog: i Sovjetski Savez i Ruska imperija su imperijalni. Uprkos činjenici da se u prvom slučaju – klasna borba, borba protiv majstora, protiv kralja itd.
Mnogi od ovih modela ostaju stabilni, nisu nigde otišli. Naročito u tretiranju osobe kao točka ogromnog mehanizma koji je lako žrtvovati. Da se sovjetski čovek, da se situacija u Ruskoj imperiji – malo toga promenilo. Naravno, postoji mnogo razlika, ali mnoge stvari su istog reda.
Ovde je pitanje kombinacije i posebnog puta Rusije – da li stari evroazijski 1920-ih, ili neo-evroazijski Dugin. Koliko su kombinovane ove stvari? Da li Evropa i Azija mogu da se kombinuju u ovom posebnom svetu Rusije? A šta je više u tim konceptima – evropskim ili azijskim?
Azijski, naravno. Danas u razgovoru često apelujemo na razne artefakte ruske kulture. Jednom je Aleksandar Blok objavio poeziju „Scythians“. Piše: „Da, Scythijanci smo mi! Da, Azijati smo mi, sa kosim i preplavljujućim očima!“ i situacija ljudi koji dozvoljavaju zverstva u Buhi je veoma konvergirajuća. U „Scythiansu“, Blok više puta koristi koncepte „Azija“, „Azijati“ – koji uništavaju, piju krv itd. Kada govorimo o Evroaziji (nažalost, ne sećam se ko je koristio suprotan koncept, ne baš eufonski – „Aziopa“), evroazijski je želja da se nespojivo kombinuje na određeni način, to su različite paradigme – Evropa i Azija.
Semjuel Hantington je krajem dvadesetog veka napisao delo „Sukob civilizacija“. Pokušao je da se pojavii da je posle smrti Sovjetskog Saveza, posle propasti socijalističkog logora, Zapad pobedio u Hladnom ratu. Dakle, uspostavlja se liberalni model i on može da dominira celim svetom. Dakle, postoji jedan stub, ali se ispostavilo da je konfrontacioni potencijal neiscrpan. A Hantington, kao Fukujamin učitelj, piše tekst koji je na neki način suprotan Fukujaminom kraju istorije, pominje devet vrsta civilizacija. I govori o zapadnoj civilizaciji i civilizaciji, kako piše, rusko-pravoslavnoj. I ukazuje na sukob civilizacija – a ovo je teritorija Ukrajine.
Evroazija je predivan izraz, ali ima dosta onoga što se proteže od juče. Te ideje širili su Lev Gumilev, sin Ane Ahmatove i Nikolaja Gumilyova, i mnogi drugi. Kao, postoji treжi naиin. Ali vidimo svu njenu destruktivnost i destruktivnu prirodu, i ljude koji je propoveda i koncepte koji rastu na ovom tlu. Mnogi ruski pisci su u toj paradigmi konfrontacije, mesijana i pokreta izolacije.
Kada kažemo „evroazijski“, izražavamo želju da ujedinimo Evropu i Aziju. Iako ne govore o Evropi u modernoj Rusiji. Ono što sam ranije izrazio je situacija razumevanja sa Kinom, solidarnost sa Kinom, želja da se pronađe autoritarni saučesnik koji će stati u borbu protiv Zapada.
To jest, koncept koji je predložio Majkl Hefter – da je moguća kombinacija svetova Evrope i Azije u Rusiji – priori ne bi mogao da funkcioniše?
Hefter je, koliko se sećam, pričao o tome krajem osamdesetih. Onda je zaista postojala takva nada – u vreme Gorbačova, a onda i „ranog“ Jeljcina. Između 1991. Iako moramo da odamo počast, sloboda u medijima je trajala do kraja devedesetih, možda do početka dvesta. Ali onda je sve bilo drugačije.
Dobro se sećam: u mojim studentskim godinama, činilo mi se da će orvelijski svet beznadežno postati stvar prošlosti. Nemoguće je vratiti mu se – sve maske su pokradene, svi čirevi su prikazani, arhipelag Gulag je odštampan, svi zločini staljinizma su očigledni. Ali ispostavilo se da možeš da se vratiš svemu.
Intelektualcima kao što je Hefter, ne mogu ništa da bacim u to vreme, činilo se da je to veoma realna perspektiva. Ali, kao što je istorija kasnih devedesetih, već Putinova Rusija, pokazala, sve se to vrlo lako vraća. Sve to pada na veoma dobro tlo u mislima i srcima običnih građana. I vidimo kako ih lako entuzijazam proždiže, mada je i ovo pitanje koliko reprezentativno možemo da sagledamo koliko su njihova istraživanja adekvatna. Ali, u svakom slučaju, poznato je da većina ruskog stanovništva i dalje podržava ovu agresiju i oni su entuzijastični, opsednuti i entuzijastični.
I u njegovom umu, „ustao je sa kolena“… Naravno, kada govorimo o Duginovoj modernoj ruskoj filozofiji, ukrajinskoj fobiji postoji inherentna stvar, to je specifična stvar i nema razloga za iznenadj. Ali za mene je veoma čudno kada govorimo o Dostojevskom ili istom Ilinu, koliko oni imaju Ukrajinsku fobiju, s druge strane – strah od Ukrajine. Isti onaj Ilin je napisao da su Velika Rusija i Mala Rusija ujedinjene stalnim vezama, ali je upozorio da ako Zapad prekinu te veze, onda će Rusija početi starosnu borbu.
Te stvari iz devetnaestog – prve polovine dvadesetog veka – kako su opstale do danas? U kojoj meri je mržnja ukrajinske u ruskoj filozofiji i mentalitetu uopšte istrajna i kako se to dogodilo? Devetnaesti vek, Dostojevski, Ukrajina u tom trenutku nema mnogo potencijala – političku ili državnu izgradnju. Ali Mala Rusija je opasnost.
Mislim da je kontinuitet zaista evidentan između devetnaestog – dvadesetog – početka. XXI vek. Siguran sam da su carski prokelj u ruskoj kulturi veoma primetni. Na primer, Puškin, njegov odnos i prema Ukrajincima i prema Poljacima. Ne govorim o Dostojevskom. Tu je i istraživač dijaspore, uzgred, ruski istraživač Dostojevskog – Konstantin Močulski. I otkrio je da u romanima Dostojevskog nijedan vanzemaljac nije odgajan na pozitivan način. Bilo da su Poljaci, bilo da su Jevreji (Dostojevski je bio antisemita), ili su to Ukrajinci. On pronalazi jedan i jedini takav lik u delima Dostojevskog, koji je pozitivan – ovo je Englez Asteli. Sve je ograniиen na to. Lepi likovi su njegovi „velikorosi“, a ovde postoji određeni kontinuitet.
Kada Rusi kažu „Puškin je naše sve“, kada obožavaju Dostojevskog, vidimo koliko je moćna ova linija i koliko je, nažalost, u redosledu stvari. Cifre poput Herzena su, nažalost, izuzeci. Kao i Čaadaev, koji kaže da Rusija postoji samo da bi pokazala svetu kako da ne živi (ali ovo je samo jedno od Čaadajevih pisama koje je inkriminišuće o Rusiji). Čaadaev kaže da se svi dive „kralj-paperju“, koji nikada nije pucao, i „kralj-zvonu“, koji nikada nije zvao. Ovo je simbol Rusije.
Ili gorka šala Japanaca koji su došli Sovjetskom Savezu, posebno Rusiji, i rekli su: ovde vi, Rusi, imate tako divnu prirodu, tako divnu decu, ali sve što radite rukama nije dobro ni za šta. A Čaadaev je to rekao još u devetnaestom veku, da mi, kažu, ne možemo da stvorimo nešto produktivno, mi postojimo za loš primer za svet. Iako Čaadaev ima ambivalentnu poziciju, tamo ima i drugih pisama. Uzgred, zanimljivo je primetiti da on izražava te filozofske ideje ne na ruskom, već na francuskom.
Carski virus nije samo ksenofobija ili antisemitizam. Vidimo da je iz nekog razloga ovo posebno fokusirano na ukrajinsku paradigmu, jer su Ukrajinci i Rusi navodno, kako Putin kaže, „jedan narod“, ali neki Ukrajinci nisu šturi, pokušavaju nešto da perturbuju, a mi, kažu, moramo da se nosimo sa njima.
Denikin je takođe rekao da niko sa Zapada ne bi trebalo da se meša „u naše poslove sa Malim Rusima“. Moramo nekako da ga popravimo, a oni nemaju pravo da slede put koji nije naљ.
I vidimo posledice takvih ideoloških borbi i afirmacija tog mesijana, odsečenog puta, i oni veruju da mi to moramo slediti. Kakav je koncept „propale države“, zemlje gubitnika. Uzgred, ovde i Zapad, kao što razumemo, nije igrao dobru ulogu. Pre svega, oni su Putinove argumente shvatali prilično ozbiljno – otuda i neuspeh da se MAP-u u jednom trenutku obezbedi Ukrajina ili spoznaja sa Putinom, o čemu se dugo pričalo.
Ovo je „Putinfersteership“, sam koncept je razumevanje Putina. Razumeli su, ali to se desilo posle ruske invazije na Ukrajinu. I veoma je kasno! Sankcije uvedene posle aneksije Krima su urnebesne. Da ne pominjem Džordžiju. Generalno su sa lakoćom progutali ono što se desilo Gruziji iz Rusije.
Zapad je u nekoj fazi želeo da živi u iluzijama. Intelektualci kao što je pomenuti Habermas verovali su da se sa Putinom može razgovarati kao sa evropskom osobom. Ali nisu razumeli mnoge stvari, a neke još uvek ne mogu da razumeju.
Zar ovaj nesporazum u izvesnoj meri ne pokazuje evropsku krizu? Da Osvald Spengler sada živi, šta bi pisao o Evropi, koja je bila na liniji konfrontacije sa Rusijom, a da je zapravo ne želi?
„Faustijski duh“, o kome Spengler piše, istorijski je bio karakterističan za Zapad. Ovo ime je možda najpoznatije kada je Spengler u pitanju. Hantington, Tojnbi ispred njega i Spengler su veoma slična paradigma u percepciji istorije, uzgred, drugačija od Džasperove. Ovde ima mnogo interesantnih stvari. Generalno, možemo da izjasne određenu krizu političara koji su spremni na neki hrabar, radikalan korak. Ovo je konjunktura, izvesno seckanje moderne politike na Zapadu.
Sirovost toga.
Evo da uporedimo Draghija, Šolca, Makrona – sa Adenauerom, Šarlom de Golom ili Čerčilom. Ali izgledaju kao blede senke. Iako u Evropi postoji Boris Džonson, koji ovde zaista pokazuje najveću inicijativu. Uprkos činjenici da je 2016. godine, posle Brexita, naš odnos prema Džonsonu bio prilično negativan. Ali on je nokautiran iz ove kolotečine, barem je to čovek koji svojim svetlim doslednim položajem uliva poštovanje, naravno. A ovo je, bez preterivanja, naš najveći simpatizer, saveznik na Zapadu. Očigledno je da je on taj koji gura evropske lidere da preduzmu odlučnije korake kako bi se rešili osećanja o Rusiji i zastarelih pristupa.
Zapadno kontinentalnoj Evropi je teško da se oprosti od ovog nasleđa. Ali, sa druge strane, mislim da će ih proces koji se odvija pogurati da odlučnije reaguju, nema drugog izlaza. Šta se dešava u Nemačkoj (malo bolje poznajem nemačku poziciju), koliko aktivno traže alternativne načine za ekonomiju u smislu nosilaca energije, koliko je civilno društvo u tom pogledu aktivno. Ova svest nesumnjivo raste. Mislim da će se čak i Šolc radikalizovati, bar su takvi pokazatelji prisutni u tom pogledu.
A ako govorimo o Ukrajini izmeрu Zapada i Rusije? Verovatno ću reći kontroverznu stvar. Znamo za odnos Rusije prema Ukrajini – „veštačko stanje“, „veštački ljudi“. Istovremeno, Zapad je, čuvši Rusiju, izgradio drugačiju ideju: da je Ukrajina država u kojoj cveta korupcija, Ukrajina je država sa mnogo problema. I negde na toj raskrsnici, ukrajinsko društvo je razvilo Minhauzenov sindrom, da počinjemo da bacamo dalekosežne bolesti na sebe, počinjemo da verujemo u njih i patimo od njih. U kojoj meri nas rat oslobađa ovih kompleksa? Pre dve godine bilo je teško zamisliti da će Zelenski u parlamentima Nemačke ili Italije govoriti takve stvari kao što sada kaže – sa pozicije snage, a ne sa pozicije slabih, ne sa pozicije žrtve.
Što se tiče korupcije i mnogih naših dugogodišnjih bolesti, ovo nas je, nažalost, pratilo veoma dugo. Rat će promeniti ove trenutke. Nadam se da će nas ova odgovornost prema žrtvama rata takođe podstaći da se odlučnije borimo protiv manifestacija naših drevnih bolesti.
Što se tiče Zelenskog, moramo priznati da se dogodila ozbiljna evolucija. Sećamo se da je u početku stalno govorio da treba da tražimo dijalog, moramo da se sastanemo sa Putinom, rešimo ta pitanja. Kao rezultat toga, ispostavilo se da je to nepromišćavanje. A sada vidimo kako nastupa na međunarodnoj sceni. Sve se to emituje isključivo onlajn, jer, zapravo, ne napušta Kijev, a jasno je da to ne treba da se radi. U stvari, ponašao se veoma pristojno, teško je poreći ovde.
Druga stvar, mada ćemo ovo razmotriti posle činjenice, jeste da su pripreme za rat bile, blago rečeno, nedovoljne. Uprkos činjenici da su te stvari tada bile istaknute, oni su to naglašavali, ali umesto toga stalno smo pričali o „velikoj konstrukciji“, o činjenici da, kažu, ne preteruju, ne plaše investitore – sve je mirno.
Ali moje pitanje se tiče još jednog aviona: kako Zapad doživljava tako agresivnu akusatornu retoriku Zelenskog? Izraelu se to nije svidelo kada je došlo do poređenja trenutnog rata sa Holokaustom. Ne znam kako se to doživljavalo u Nemačkoj. Zapad, s jedne strane, to doživljava kao da je u redu, ali, s druge strane, Zelenski ima granicu. I zar to ne ukazuje da Ukrajina ima veoma interesantnu ulogu u Evropi, kada imamo Dudu i ovu srednju Evropu, ili „maslinovu zonu“, ili će francusko-nemačka osovina biti malo pomerena?
Mnogi analitičari se zaista okreću ovome. Želeo bih vrlo kratko da prokomentarišem početak vašeg pitanja. Mislim da u Nemačkoj govor Zelenskog nije bio tako bolno percipiran, jer je izražavao veoma zdrave stvari, vrlo realno i jasno. Mislim da su govori našeg ambasadora Andrija Melnjaka bolno percipirane tamo. I zaista, kao diplomata, dozvolio je sebi da se izrazi na ivici faula.
Šolc i njegovo čuveno poređenje sa „uvređenom kobasicom“.
Ali ono što kažete globalnije je naravno. Posebno protiv pozadine konfrontacije sa Litvanijom, koja blokira kretanje robe u Kalinjingradskoj oblasti. Mislim da je sa istorijske tačke gledišta vrlo jasno – Rzeczpospolita, litvanska kneževine. Negde se vraćamo jednoj istočnoevropoj civilizaciji, trenutnom jedinstvu Poljske, Litvanije, Letonije, i u nešto manjoj meri Estoniji. Istovremeno, veze sa Velikom Britanijom postaju sve bliže. Čini mi se da sve ovo izgleda obećavajuće. Mnogi ljudi govore o tako posebnom udruženju, koje može da bude značajan faktor u političkom životu.
Druga stvar je da istovremeno vest o statusu Ukrajine kao kandidata za članicu Evropske unije ne gubi na težini. Svejedno, EU ostaje veoma poželjan cilj za nas, ali paralelno sa tim moguće je uključiti se u regionalne projekte koji mogu biti zaista efikasni, uspešni, i to jedinstvo je veoma dobro nacrtano.
Štaviše, ima istorijsku osnovu – ne samo stvarnu, već i ideološku. Ovo je Intermarium. Konačno, ne mogu da ignorišem teme, ali ono što humanost i filozofija teže u vreme rata. I ovde odmah radikalizujem pitanje: pre nekoliko godina, Fukujama je govorio o „kraju istorije“. Kako se ispostavilo, pogrešio je. I nedavno sam naišao na tvrdnju da je malo verovatno da će istorija preživeti dvadeset i prvi vek. Da li će filozofija preživeti XXI vek?
Usudio bih se da formulišem radikalniju tezu: da li će čovečanstvo preživeti XXI vek? Možda znate rad Martina Reesa, engleskog astrofizičara, „astronoma Njenog Veličanstva.“ Godine 2003. napisao je knjigu Naš poslednji vek, i stavio znak pitanja na kraju, a onda su urednici odlučili da je pokupe. U Americi je knjiga generalno preimenovana – „Naš poslednji čas“. U ovom radu Ris kaže da postoji mnogo okolnosti i procesa koji pokazuju da ako se trendovi u razvoju čovečanstva, kako ekološki tako i demografski, u drugim planovima nastave, onda nas krajem XXI veka može čekati katastrofa. Ovo je pesimističan scenario, ali mi kao analitičari moramo da uzmemo u obzir sve scenarije.
Štaviše, na pragu rata, skoro Treći svetski rat.
Očigledno je da je nuklearna apokalipsa ugrožena u Kremlju takođe, nažalost, jedan od scenarija.
Druga stvar je, slažem se, da postoji kriza humanističkih nauka i, uopšte, ljudska kriza. I ne samo kada govorimo o ruskoj situaciji. Ovo je dehumanizacija. Ali govorimo o situaciji ljudskog uklapanja u potpuno tehnički svet, kada je sve manje ljudskog i više tehničkog. I u tom pogledu, čovečanstvo se smanjuje kao šagrenova koža. To vidimo u institucionalnim poslovima, i na univerzitetima, i u smislu subvencija, i podrške obrazovanju. To su ozbiljni izazovi.
Zaista moramo da obratimo pažnju na činjenicu da je nasleđe istorije, nasleđe, na primer, drevne kulture u velikoj meri u pitanju. Mnogi kažu da nije potrebno proučavati stari grčki, latinski, jer su to mrtvi jezici, ovo je nešto davno prošlo i što može da kaže za našu sadašnjost…
Te pretnje svakako postoje, i treba ih shvatiti ozbiljno i razumeti da su čovečanstva izuzetno važna, a filozofija posebno, tako da osoba razume koliko je on biće koje je osmišljeno da shvati šta mu se dešava.
Martin Hajdeger je jednom napravio razliku između proračunatog i smislenog razmišljanja. Rekao je da to proračunato, proračunato, razmišljanje može da nadoknadi razumljivo razmišljanje. I tako možemo da se pretvorimo u mašinu, a čovečanstvo, posebno filozofija, čine da se spreči ova opasnost.
Nedavno čitajući Pitera Singera, govori o uticaju robotike na ratove i ističe pozitivno: kada roboti umru, ne morate da pišete pismo njihovim majkama. I tako se ratovi mogu nastaviti – i osoba može izgubiti svoju humanu komponentu. Gospodine Andrij, nadam se da se to neće desiti i da će nam filozofija i istorija pomoći da shvatimo, razumemo i izgradimo određeni put u budućnost.
Da, naravno, potpuno se slaћem sa tobom. Mislim da je potencijal humanističkih nauka uopšte i filozofije posebno daleko od iscrpljenog. Isti taj Fukujama je pisao o našoj „post-humanističkoj“ budućnosti, njenim prednostima i manama – na primer, treba poslušati dijagnozu i terapiju američkog analitičara.
