Krajem juna ugledni nemački nedeljnik Die Zeit objavio još jednu poruku grupe nemačkih intelektualaca u stilu „mera mera“. Autori poruke tvrde da mnogo vole Ukrajinu i Ukrajince, da su ogorčeni brutalnom ruskom agresijom. Međutim, „s obzirom da Rusija vojno prevladava i ima mogućnosti za dalju vojnu eskalaciju“, možda neće vredeti gubiti vreme i trud i okončati otpor. Jer „nastavak rata sa ciljem potpune pobede Ukrajine nad Rusijom znači još hiljade mrtvih u ratu za cilj koji ne izgleda stvarno“.
Potpisnici pisma se, naravno, ne obraćaju Ukrajincima. Očigledno shvataju da je to nedokazano, razumeju da se borimo ne zato što to zaista želimo, već da sačuvamo državu, naciju, narod. Posle Buhe, Irpena, Volnovakha, Mariupola, celom svetu je jasno da je kapitulacija Rusima, ako može nešto da donese, samo sramota, maltretiranje, odmazda. I definitivno neжe doneti spasenje.
Stoga je pismo uglavnom upućeno zapadnim političarima. „Stoga bi zapadne zemlje koje podržavaju Ukrajinu u vojnoj sferi trebalo da se zapitaju šta tačno žele i da li je (i koliko dugo) snabdevanje oružjem pravi put“, navodi se u poruci. Naravno, „pogrešno“ je ako slušate ove potpisnike. A onda u pismu postoji takvo zastrašivanje:
„Štaviše, posledice rata više nisu ograničene na Ukrajinu. Njen nastavak izaziva humanitarne, ekonomske i ekološke vanredne situacije širom sveta. Glad se nazire u Africi, što može da košta milione života. Skok cena, energije i hrane već je doveo do nemira u mnogim zemljama. Ako se rat nastavi i posle jeseni, nestašica đubriva će takođe imati globalni uticaj. Očekuje se veliki broj žrtava i destabilizuje se globalna situacija.“
To je tako straљno. I možda su njegovi autori u pravu u pogledu posledica rata. Jer što se pre završi, to je bolje za Ukrajinu i svet. A to se može uraditi samo na jedan način: obezbeđivanjem ukrajinske vojske odgovarajućom količinom najnovijeg naoružanja kako bi mogla da slomi kičmu ruskog militarizma, kao i uvođenjem najtežih sankcija Rusiji kako ne bi mogla da povrati svoj vojni potencijal. A prestanak vojne pomoći bi zapravo značio nastavak rata, rast žrtava, uništenje ukrajinskih gradova i sela, ubijanje Ukrajinaca i negativne posledice po ceo svet.
Ali ne, autori pisma su potpuno protiv vojnog jačanja Ukrajine. Samo diplomatija i pregovori. Pročitali smo sledeće žalbe u pismu: „Do danas međunarodna zajednica, posebno veliki zapadni igrači, nisu učinili nikakve usaglašene napore da započnu pregovore. Iako to nije slučaj, ne može se pretpostaviti da je dogovor nemoguć i da Putin, posebno, ne želi da pregovara.“
Zaista, Putin je spreman da napravi dogovor, ali samo onaj gde Ukrajinci priznaju potpunu predaju. Sve ostalo ga ne interesuje. I to su više puta izjavili i on i njegovi sledbenici.
Ali što se tiče pritužbi na nedostatak diplomatskih napora, ovde autori pisma ili pokazuju svoju krajnju nesposobnost ili su brutalno lukavi. Nekoliko nedelja pre početka invazije punih razmera, praktično svi najviši zapadni političari posetili su Moskvu: francuskog predsednika Emanuela Makrona, britanskog premijera Borisa Džonsona, nemačkog kancelara Olafa Šolca i generalnog sekretara UN Antonio Gutereša. Prvi put u istoriji Vatikana, sam papa je otišao u rusku ambasadu da upozori Ruse protiv rata. Sam američki predsednik Džo Bajden nije došao, već je više puta zvao Putina, poslao mu je svog državnog sekretara Antonija Blinkena. Onda su postojali aktivni pokušaji istih političara da odjeknu Kremljom posle početka rata. I sve je uzalud.
Dakle, kakvi su vam još pregovori potrebni, kolera?! Jeste li vi, dragi pacifisti, znali za ovo? To je veoma sumnjivo s obzirom na identitet potpisnika. Na primer, prvi na listi je poznati novinar, publicista, pisac, suvlasnik izdavačke kuće Špigl-Verlag Jakob Augstein (iz porodice istih Augsteins). I politikolozi, bivši vojni savetnici, bivše diplomate, itd. Nikada neću poverovati da nisu pratili rasplet događaja oko Ukrajine, nisu bili svesni. Cinično su bili zbunjeni. Znači, cela njihova poruka nije vredna novca pokvarenih.
Ovo je moglo da upotpuni temu, da nije bilo jedne interesantne tačke. U pismu se pominje sukob oko železničkog tranzita u rusku enklavu Kalinjingrad. Da te podsetimo o čemu pričamo. Litvanske vlasti ograničile su železnički prevoz preko svoje teritorije od Belorusije do Kalinjingradskog regiona. Govorimo isključivo o zabrani transporta one robe koja je pala pod sankcije koje je Evropska unija uvela protiv Rusije zbog invazije u Ukrajini. To je, sve ostalo, nekoncionisano, posebno hrana i ljudi, mogu da se transportuju. Čak i sankcionisana roba može da se transportuje, na primer, morem ili vazduhom.
Međutim, Moskva je podigla besan poklič, kažu, blokadu, žele da zadave Kalinjingrad, izgladne ljude itd. Mnogi ruski političari već su pretili Litvaniji, neki su gotovo direktno najavili vojno rešenje problema. Mada su ovde sami Litvanci? Oni su samo sproveli jednostranu uzdržanost.
Međutim, sada rukovodstvo EU planira da malo uzvrati. Evropska komisija se, pod pritiskom Nemačke, priprema da izmeni sankcije koje bi omogućile bilo kakav tranzit u Kalinjingrad.
Zašto se Nemačka istakla? Pa, pre svega, Berlin je uvek bio osetljiv na zahteve Moskve. Situacija se, naravno, promenila posle 24. februara, ali ne tako radikalno. Drugo, kao što je poznato, u Litvaniji se nalazi kontingent Bundeswehra, koji je osmišljen da zaštiti republiku u slučaju spoljne agresije. A ovde Rusi prete vojnom invazijom. Nemci svako vreme ponavljaju da će uložiti sve napore da osiguraju da vojni sukob ne ode dalje od Ukrajine. Zbog toga su bili vereni kada je izbila svađa oko enklave Kalinjingrad.
Naravno, moglo bi se uzeti u obzir i razumni argumenti da u slučaju Kalinjingrada Rusija šalje robu sebi, to jest da ih nigde ne izvozi i ne uvozi niotkuda. Tako da bi ovde mogao da se napravi izuzetak. S druge strane, zašto? Ako postoje sankcije uvedene da bismo štrajkocili na ekonomski potencijal agresivne Rusije, onda moramo da se pridržavamo tvrdog stava. Jer, ako sankcije budu uvedene samo formalno, za parče papira, onda neće biti mnogo koristi od njih. Definitivno neжe zaustaviti ratove.
Da, u proteklih nekoliko meseci, značajne promene su se dogodile u glavama zapadnih društava, ali još uvek ne toliko radikalne da bi postale nepovratne. Nada da ćemo tkati između kapljica, da će rešiti konflikt uz minimalne napore je ipak ostala. Mnogi i dalje misle da je dovoljno žrtvovati Ukrajinu Aresu kako bi i sami ostali bezbedni. Protraжio. Naime, pomenuti Kalinjingradski presedan, kao i pretnje Kremlja Finskoj i Švedskoj zbog namere da se pridruži NATO-u, ili, na kraju, svim zapadnim zemljama zbog pomaganja Ukrajini, nedvosmisleno pokazuju da je rat odavno otišao dalje od Ukrajine. Neka to još uvek ne bude njena borbena komponenta. I onaj koji se nada da će uz osvajanje Ukrajine Putin prestati, da će svi problemi opisani u pismu nestati, fatalno greši. Gubitak Ukrajine, još više – neuspeh Rusije da izgubi potpuno će uništiti čitav ionako krhki sistem evropske bezbednosti.
