Rat u Ukrajini izazvao je žestoku polemiku ne samo među nemačkim političarima, gde je „crvena linija“ bila nabavka oružja za Oružane snage Ukrajine (Nemačka i snabdevanje Ukrajine – SAD), već i među nemačkim društvom, koje je bilo podeljeno u odvojene logore po egzistencijalnom pitanju – ratu i miru. Sasvim je očigledno da je ovde katalizator bila nemačka „politika sećanja“ (šta fali nemačkoj politici sećanja – nas), koja je posle Drugog svetskog rata gajila ideje pacifizma i „odgovornosti“ za ratne zločine iz prošlosti. Ruska invazija na Ukrajinu, koja je praćena kršenjem svih trenutnih pravila rata granatiranjem i uništavanjem gradova i sela, ubistvima civila, očiglednim primerima okrutnog nasilja nad ženama i decom, milionima izbeglica itd. Mnogi članci, eseji i intervjui pojavili su se u vodećim nemačkim medijima u poslednja četiri meseca, u kojima autori izražavaju svoj stav o aktuelnim događajima do različitih stepena. Međutim, u ovom tekstu obratićemo pažnju samo na kolektiv „Žalbe“, „Izjave“ i „Otvorena pisma“, koji nam pokazuju polaritet misli nemačkog intelektualnog okruženja.
Ovaj kolektivni oblik samoopredeljenja, naravno, nije specifičan nemački i karakterističan je za mnoga demokratska društva, ali nas u nemačkom kontekstu samouvereno upućuje na vremena Prvog svetskog rata (1914–1918), kada je kolektiv „Žalbe“ i „Manifestos“ (Aufrufen) postao deo „papirnih ratova“ intelektualaca poznatih u istoriji kao „Rat kultura“. Kao istoričar, nisam sklon da usmeravam paralele, pošto savršeno dobro razumem sve metodološke mane ovog pristupa, gde su i sadržaj i kontekst događaja različiti. Zato ćemo ga u ovom slučaju pomenuti samo da bismo istakli određeni fenomen nemačkih intelektualaca.
Koncept „intelektualca“ je proizvod savremenog doba sa poštovanjem razvoja nauke i naučnog znanja, pošto je društvo bilo ubeđeno da oni doprinose ukupnom napretku nacije. Nosioci znanja uglavnom su bili koncentrisani na univerzitetima i nisu bili ograničeni na naučne i nastavne aktivnosti, ali su izneli svoje misli u javnom prostoru. Njihov relativno mali broj i samosvest o sopstvenoj „korisnosti“ za društvo stvorili su od njih neku vrstu zatvorene kaste, poput kineskih „mandarina“. „Moralne vlasti“ nacije takođe su bile pisci. Mišljenja intelektualaca uticala su na društvo u celini i na vladinu politiku, s obzirom da je značajan deo njih zastupljen kako u političkim strankama, tako i u parlamentima države. Stoga nije iznenađujuće da su tokom Prvog svetskog rata dali uspon nizu propagandnih članaka, brošura i knjiga sa „patriotskom“ retorikom, suprotno duhovnoj nemačkoj „kulturi“ sa francuskom i britanskom pragmatičnom „civilizacijom“. Kao što je Tomas Man tada napisao: „Germanizam je kultura, duhovnost, sloboda, umetnost, a ne civilizacija…“. Na kraju, u cilju demonstracije jedinstva „intelektualaca“ sa nemačkim društvom u celini i vojskom, koja je već na početku rata demonstrirala zločinačke akcije protiv evropskih spomenika kulture i civila, pribegli su kolektivnim „Apelima“, „Manifestima“ i „Izjavama“. Istovremeno, njihov broj je značajno premašio broj protivnika (Britanaca, Francuza i Rusa), koji se takođe nisu stideli takvih oblika „kulturnog rata“.
Najobičnije je dobio čuveni „Manifest devedesetih“ (Umreti Kulturwelt. Ein Aufruf), koje su potpisali poznati naučnici i kulturne ličnosti koje opravdavaju ciljeve Nemačke u ratu. Napisan u stilu Luterovih „95 Ovih“, svaki njegov pasus je počeo rečima: „To nije tačno“. Ubrzo su počeli da se pojavljuju: „Deklaracija nastavnika srednjih škola Nemačkog rajha“, „Manifest nemačkih univerziteta“, „Poziv intelektualaca“ itd. Kada je tokom rata postalo jasno da Nemačka nije ostvarila svoje ciljeve i da je neophodno tražiti mirne puteve iz rata, jedini logor nemačkih intelektualaca podelio se na „konzervativce“, itd. „modernisti“. Generalno gledano, „papirni rat“ intelektualaca ostao je samo određeni fenomen, zapravo „labudova pesma“ modernog doba, pošto su nove posleratne realnosti uništile njihovu „kastu“ i uticaj na društvo. Međutim, tradicija ne umire i uvek postoji želja da se oni ponovo stvore, što nam pokazuje trenutni javni prostor Nemačke, ali sada u uslovima rusko-ukrajinskog rata.
Posle 24. februara 2022. godine, jedna od prvih kolektivnih izjava nemačkih intelektualaca bila je „Poziv“ saveznoj vladi o potrebi revizije politike Nemačke prema 96 vodećih evropskih specijalisti u istočnoj Evropi (Der Tagesspiegel, 18.03.2022). Mesec dana kasnije, broj potpisnika dostigao je 155 ljudi i on je primio Ime „Poziv 155 eksperata za istočnu Evropu Saveznoj vladi: mir i stabilnost u Evropi odlučno zavise od sudbine Ukrajine“ Za jednostavnost i praćenje tradicije, nazovimo je „Manifest 155“. Među potpisnicima su uglavnom istoričari istočne Evrope i slavisti iz Nemačke, SAD, Kanade i evropskih zemalja koje predstavljaju ugledne univerzitete i naučne institucije. Ključna ideja dokumenta definisana je na sledeći način: ruska velika invazija na Ukrajinu 24. februara pokazala je „neuspeh Nemačke i politiku EU prema Rusiji u proteklim decenijama. Ta politika je zasnovana na nadi da će kroz kombinaciju intenzivne diplomatije, učešća u sporazumima i brojnim poslovnim odnosima, biti moguće obuzdati sve očiglednije neoimperijalne ambicije Moskve.“ Sankcije uvedene Rusiji su ograničene, a kupovina gasa i nafte od strane evropskih zemalja i Nemačke zapravo podržava agresiju. Nemačka „politika sećanja“, posebno aspekt „istorijske odgovornosti“ prema narodima bivšeg SSSR-a, takođe je kritikovana nakon što je Hitlerova Nemačka „opustošila Belorusiju i Ukrajinu tokom Drugog svetskog rata“.
Autori „Manifesta 155“ pozvali su nemačku vladu da udruži snage sa drugim evropskim zemljama i preduzme konkretne korake kako bi „povećala cenu“ rata za Rusiju. Posebno je predloženo: da se uvedu sankcije svim ruskim bankama i isključi Rusija iz sistema plaćanja BRZ; prestanak kupovine sve nafte, prirodnog gasa i druge robe iz Rusije; izolovati je i zabraniti ulazak članova vlade i elita bliskih vlasti zemljama EU; zapleni sredstva i imovinu ruskih oligarha i kompanija povezanih sa državom; da ukloni Rusiju sa svih međunarodnih društvenih i sportskih događaja; podršku ekonomiji, vladi i odbrani Ukrajine; snabdevanje Ukrajine ne samo lakom već i teškim odbrambenim i ofanzivnim naoružanjem, kao što su snažniji protivavioni sistemi i odgovarajući borbeni avioni, brodovi, vozila itd. Na tom, možda najvećem „uvidu“ za stručnjake u istočnoevropskim studijama bilo je to što se „miran suživot sa Putinovim režimom može zasnivati samo na pouzdanoj kombinaciji diplomatije sa ekonomskom, političkom i vojnom silom“.
4. maja 2022. na sajtu Zentrum Liberale Moderne objavljeno je otvoreno pismo kancelaru Olafu Šolcu pod naslovom „Slučaj Ukrajine je takođe naša stvar!». Inicijator „Pisma pedesetsedmog“ bio je šef Centra i bivši političar iz stranke „Zeleni“ („Maslina-Zeleni“ u koaliciji semafora nemačkog Bundestaga – SAD) Ralfa Fiksa i zato je glavni leitmotif bio nabavka oružja za Ukrajinu. Pismo je odgovor na široku diskusiju u javnom prostoru Nemačke, gde su se čula upozorenja protiv takvog koraka u pogledu dalje eskalacije rata i nuklearne ucene od strane režima Kremlja. Autori su uvereni da je napad Kremlja na Ukrajinu takođe napad na evropsku bezbednost. „Svako ko napadne evropski mirovni poredak, prekrši međunarodno pravo i počini masovne ratne zločine ne treba da pobedi. Putinov navedeni cilj je bio i jeste da se uništi nacionalna nezavisnost Ukrajine. Prvi pokušaj je propao zbog snažnog otpora i spremnosti ukrajinskog društva da se žrtvuje“. Pretnja od nuklearnog rata je psihološka ucena od strane Rusije, koju ne treba zanemariti, ali se ne može izbeći kroz ustupke Kremlju koji doprinose njegovim daljim vojnim avanturama. Odbijanje zapadnih zemalja da snabdevaju Ukrajinu teškim naoružanjem pod pritiskom pretnji samo će doprineti daljoj ruskoj agresiji, a samim tim i autori „Pisma 57“ nude saveznom kancelaru: „Brzo opremiti Ukrajinu svim raspoloživim oružjem neophodnim za odbijanje ruske invazije; da uvede embargo na izvoz ruskih energetskih nosača energije kako bi se režimu uskratila sredstva za rat; da se pred Ukrajinom otvore obavezni izgledi za ulazak u Evropsku uniju“.
Najveći publicitet u nemačkom društvu dobio je „Otvoreno pismo kancelarki Šolc“, koje je inicirala poznata novinarka i feministkinja Alis Švarcer (Alice Schwarzer), objavljeno 29. aprila 2022. godine na sajtu časopisa koji je uredila EMA. U početku ga je potpisalo 28 poznatih novinara, pozorišnih umetnika i naučnika. Vrlo brzo se broj potpisnika povećao na 140 hiljada, a pošto je teško klasifikovati „domaćice“ i „privremeno nezaposlene“ kao „intelektualce“, ostaće „Pismo dvadesetosmog“. Istovremeno, tako široka podrška idejama autora „Pisma 28-og“ i moćnog medijskog publiciteta učinila ga je pravim manifestom NemcaEMA„generacije“. KolaPismo, koje je bilo na odmoru na italijanskom ostrvu Iskija, gde je jela sladoled i kupala se u termalnim kupkama, veoma je uplašilo izjavu ruskog ministra Sergeja Lavrova, koji je pretio trećim svetskim nuklearnim ratom i zato je na čudan način odlučila da se „pobrine“ za ukrajinski narod. Sadržaja Pismo otkrio je glavne bolesti nemačkog društva posleratne generacije – strah, formalni pacifizam i iskrivljen osećaj moralne odgovornosti za apstraktno „drugo“. Suština uslova za nemačku kancelarku može se sažeti: a) Ruska agresija u Ukrajini može da se pretvori u rat u Evropi; b) rat u Evropi može da izazove nuklearni rat i zato Nemačka više ne bi trebalo da snabdeva Ukrajinu teškim naoružanjem; c) neophodno je naterati Ukrajinu da pregovara sa ruskim agresorom, pošto otpor Oružanih snaga Ukrajine i ukrajinskog naroda dovodi do brojnih civilnih žrtava – „odluka o moralnoj odgovornosti daljeg „valuesˮ ljudskih života među mirnim ukrajinskim stanovništvom pripada isključivo nadležnosti njihove vlade“.
Zajedno sa dobro poznatim člankom filozofa Jirgena Habermasa, gde je optužio Ukrajinu za „moralnu ucenu“ Zapada i remećenje mira nemačkih burgera, „Pismo 28- og“ ušlo je u mejnstrim javne rasprave o bolnim pitanjima za Nemačku: da li nemačka vlada treba da snabdeva oružjem Ukrajinu i da li treba da „ne izgubimo“ ili „pobedimo“ u ratu. Ostavićemo detaljnu analizu nemačke debate za budućnost, a sada ćemo se ograničiti samo na reakciju na „Pismo 28- og“ najvećih kritičara nedoslednog stava Olafa Šolca iz Zelene stranke. Šefica njene partijske frakcije u Bundestagu, Brita Hasselmann (Britta Haßelmann) u jednom intervjuu je sumirala: „Gde bi trebalo da bude ‘kompromisa’, kada Putin napadne slobodnu evropsku zemlju suprotnu međunarodnom pravu, gradovi su sravnjeni sa zemljom, civili ubijaju, a žene sistematski siluju i protiv njih se koristi oružje?“
Poziv za „Momentalno primirje!“ objavljen je 30. juna 2022. godine. (Die Zeit, 27/2022) može se nazvati pismom filozofa, pošto među njegovim potpisnicima nalazimo nekoliko njih, uključujući i dobro poznatog u Nemačkoj profesora filozofije i pisca Ričarda Dejvida Prehta (Ričard Dejvid Preht). Možda se zato autori „Poziva 21“ ne dopadaju nemačkoj vladi, već apstraktnom Zapadu. A pošto se nemačka filozofska misao očigledno iscrpela konceptima Habermasovih „nacionalnih i post-nacionalnih mentaliteta“, oni funkcionišu sa kategorijama svetsko-istorijskih razmera i plaše obične ljude: „U Africi se približava glad, što može da košta milione života. Skok cena, energije i hrane već je doveo do nemira u mnogim zemljama. Ako se rat nastavi i posle jeseni, nestašica đubriva će takođe imati globalni uticaj. Očekuje se veliki broj žrtava i destabilizuje se globalna situacija.“ Pozivajući zaraćene zemlje da odmah okončaju rat, potpisnici ponavljaju ideju o opasnosti od nuklearnog rata kao mantru i pozivaju se na mišljenje eksperata koji tvrde da Ukrajina neće biti u stanju da ponovo uhvati teritorije koje je neprijatelj zaplenio, „s obzirom da Rusija vojno prevladava i ima mogućnosti za dalju vojnu eskalaciju“. Ali „stručnjaci“ su ovde jedan od potpisnika „Poziva 21“, već pomenutog ranije (Nemačka i nabavka oružja Ukrajini – SAD) Eriha Vada (Erih Vad), penzionisani general Bundeswehra i bivši vojni savetnik Angele Merkel, koja je od početka ruske agresije na Ukrajinu bila protivnik obezbeđivanja oružja Ukrajini i negirala sposobnosti Oružanih snaga u borbi protiv osvajača.
„Korisni Putinovi idioti“ (Putins nützliche Idioten) nazvao ih je nemački Slavist Georg Witte (Georg Witte), pošto autori „Poziva 21“ zapravo predlažu da se sprovede Putinov program zastrašivanja Zapada, a poziv na hitno primirje znači pomoć agresoru u okupaciji ukrajinskih teritorija. I kako to može da se uradi? „To zahteva diskurzivnu podršku u Evropi. Ideološki marginalci, AfD (Alternativa za Nemačku), levica – nema problema. Problem su levi liberali i obrazovani desnog centra. Moramo da poиnemo sa ovim, moramo da stvorimo pritisak javnosti iz ovoga. A sada, tu su nemački pisci, filozofi, politikolozi i pravni naučnici, sociolozi, publicisti koji koriste baš ovaj narativ: primirje „nowˮ!“, kaže Vite. Sam sadržaj rata među autorima „Poziva 21“ stekao je neverovatnu (očigledno filozofsku) metamorfozu, gde stranka koja se opire agresoru mora biti prinuđena na primirje. „Autori apela uopšte ne razmišljaju o razumevanju ukrajinskog otpora u kategorijama tradicija nacionalnog oslobođenjaRatova. Kao Nemac, sramota me je što klub uticajnih intelektualaca negira diskurzivno postojanje otpora naciji za koju se planira da bude uništena.F.A.Z, 05.07.2022).
Sasvim je očigledno da sve te kolektivne „izjave“ i „pisma“ nisu odraz javnog mnjenja u celini, već samo pokušaj da se društvo uveri u ispravnost sopstvenog mišljenja. Argumenti i kontraargumenti protivnika trebalo bi da utiču na deo nemačkog društva koji koristi takozvano. „brzo razmišljanje“ suočeno sa masivnim informacijama „bacanja“. Zato nije potrebno preceniti njihov društveni uticaj. Istovremeno, ne treba ih potcenjivati kao elemente „hibridnog rata“ i ciljati „informativne napade“. Danas smo svedoci očigledne podele u nemačkom intelektualnom okruženju, koje ima duboke korene u nemačkoj posleratnoj politici sećanja i Ostpolitik. Istovremeno, moguće je posmatrati samouverene korake ka uspostavljanju javnog konsenzusa o poziciji Nemačke u rusko-ukrajinskom ratu. To potvrđuje činjenica da je, prema anketama, rejting lidera Zelene stranke poslednjih meseci samouvereno ispred drugih stranačkih lidera.
