Nedavno su se Ukrajinci masovno zainteresovali za istoriju. To, u principu, nije iznenađujuće. Pogotovo kada vas, na čelu „druge armije sveta“, napadne stari deda, vraćen na marasmatične teorije „prave istorije“. A pošto postoji zahtev društva, postoji reakcija istoričara. Ovo je takođe razumljivo. Na kraju, to je tačno sa političke tačke gledišta. Ako smo ukrajinsko društvo, želimo da upravljamo našom budućnošću, moramo da se nosimo sa našom prošlošću.
Jedna od takvih reakcija istoričara je predlog da se celokupna ukrajinska istorija razmotri sa stanovišta Višestruko uspomo. Ukrajina, koja se nalazi na raskrsnici nekoliko civilizacija i ekoloških zona, prirodna je granica. A ova granica je, prirodno, uticala na stanovnike moderne Ukrajine. Zanimljiv i nesumnjivo vredan pristup. Neka pitanja se zaista mogu uzeti u obzir iz ovog ugla, što su mnogi istoričari uradili i rade na kraju.
Ali ako je zadatak da se formira grandnarrative, nova šema cele ukrajinske istorije, onda se pojavljuju neka pitanja. Prva od ovih je zaљto je granica osnova? Postoji mnogo zemalja i nacija u svetu za koje granica nije nešto udaljenija nego za Ukrajinu. Velika Stepa se proteže od Kine do Mađarske. Sukob religija ili jezika takođe nije izuzetak, već pravilo. Na kraju, u istoriji svakog naroda, moguće je, kada postoji želja, tražiti „jezgro“ i „granicu“. Niti je to radoznalost, već obrazac da su sve moderne nacije proizvod različitih uticaja i kultura. Šta je onda, da tako kažem, trik?
Drugo pitanje tiče se Rusije. Rusi su takođe formirani na istoj graničnoj liniji, takođe na raskrsnici civilizacija, i, u principu, mogu se proučavati i kroz prizmu multifronta. Koliko sam ja razumeo logiku novog koncepta, Ukrajinci i Rusi su se nekada našli u sličnoj situaciji, ali su davali različite odgovore na istorijske izazove. Zato smo mi tako demokratski i slobodarski, a oni su kao i oni… Zar nije logičnije fokusirati se na odgovor koji su ova dva naroda dala nego na situaciju u kojoj su se nekada našli? Pa, zato što bi granica bila ista, a rezultati drugačiji – sasvim kao u priči o „kolevci tri bratska naroda“. Da li nam stvarno treba?
Opet, vraćajući se na teoriju, ako naša prošlost (i naš odnos prema prošlosti) oblikuje našu budućnost, zašto nam je onda potrebna granica u središtu konstrukcije? Podeliti sa Rusima? Možda će ova teorija biti pogodnija za proučavanje Ruske Federacije? Ako Bog da, počeće centrifugalni procesi, dezintegracija – pitanje granica postaće relevantnije.
Postoji nešto u ukrajinskoj istorijskoj nauci što ga čini povezanim sa naučnicima renesanse. Želja da se pronađe univerzalni odgovor, ili kamen filozofa, ili srebrni metak – kako bi se sve protumačilo jednom za svagda. Istovremeno objašnjavajući „narodu“ da je njihov težak život povezan sa objektivnim faktorima, i da jednostavno ne bi mogao biti drugačiji.
Nekada davno, narušavanje komšija je bilo krivo za sve. Tada su boljševici prosvetlili da su krivi ne samo komšije, već i zapadne komšije, takođe i klasni neprijatelji. Devedesetih godina, oni koji su uspeli brzo da „promene obuću“ i sedne na kolosek ispravne nacionalne pozicije vratili su se u poreklo, gde su komšije ponovo postale krive za narodne nevolje.
Trebalo je tri decenije da razmetljivo nebitna „nacionalna paradigma“ dosađuje čak i najotpornijim patriotama. I evo nas opet na raskrsnici, i opet tražimo univerzalnu šemu. A pošto narod traži jednostavne i prijatne odgovore na složena pitanja, istoričari su prinuđeni da ga traže. Bilo bi logično odgovoriti na „zahtev društva“42„, kao u „Vodiču kroz galaksiju“ (The Hitchhiker’s Guide to the Galaxy) Daglas Adams, ali možda neće razumeti.
Kada su u devetnaestom veku pisali da su komšije krive za sve, jasno je zašto i zašto su to uradili. Kada su boljševici rekli da je neophodno boriti se protiv klasnih neprijatelja – bilo je jasno i… Zašto to radiš sada? Ubediti Ukrajince da je sve u geografiji? Pa, onda je ovo novi pokušaj da se objasni nevolja naroda objektivnim faktorima, a ne greškama. Štaviše, ne postoji čak ni politička mušterija takve doktrine.
I to podrazumeva četvrto pitanje: zašto nam je potreban „jedinstven“ pristup ili „jedinstvena“ priča? Da Rusi, koji su uvek zauzeti traženjem „svog načina“, ne bi bili tužni na ovom putu?
Ukrajinci su sada sa sigurnošem shvatili da je poželjno pomeriti granicu, granicu i sukob civilizacija što dalje na Istok. Da bi se to uradilo, neophodno je da Rusija bude granica, a po mogućstvu i ono što će se pojaviti na njenim fragmentima.
Poljaci su to ranije shvatili, i umesto da igraju u „jedinstvenoj“ evropskoj naciji, odavno su sebe proglasili štitom Evrope pred istočnim varvarstvom. Uzgred, kupuju korejske tenkove i lovce za ovu temu.
Kako ćemo opisati istoriju? „Na ivici dva elementa“ ili „kako je štit držan kod Poljaka“? Drugi ta opcija, uzgred, podrazumeva lakšu posleratnu tranziciju ka normalnoj istoriji normalnog društva u centralnoj i istočnoj Evropi. U koju жemo, nadam se, doжi.
