Rusija je 2014. okupirala deo Donbasa i Krima. Oni Donbas i krimski tinejdћeri koji su bili pod okupacijom pre osam godina sada se mobiliљu za rat protiv sopstvene domovine. Takva tragedija o modernom janjičaru ispisana je perom moderne istorije. A roditelji ovih mladića su prvenstveno odgovorni za ovu tragediju.
U proleće 2014. godine, Rusija je iskoristila trenutak kada ukrajinska vojska u postmajdanskim previranjima nije bila spremna da odbije napad, brzo je anektirala Krim i očistila lokalni otpor. Uz pomoć široke obaveštajne mreže, poluostrvo je uhvaćeno gotovo trenutno i gotovo bez otpora, što je Kremlju dalo razlog da govori o „dobrovoljnom pristupanju“.
Mnogo pre okupacije poluostrva, ruski mediji i proruski mediji, koji su tamo dominirali za vreme vladavine Viktora Janukoviča u Ukrajini, formirali su informativnu realnost za lokalno stanovništvo, u kojoj je Rusija uspešna država sa visokim životnim standardom i velikodušnim društvenim paketom koji svojim građanima garantuje visoku stabilnost. To se posebno odnosilo na državne službenike, što je važno za Ukrajinu – zemlju sa velikim državnim aparatom.
Takođe se može objasniti da je deo proruske populacije i strasti Donbasa podržao „ustanak“ inspirisan Rusima u istočnoj Ukrajini. Aktivisti „L/DPR“, koji su bili pod uticajem propagande Kremlja i nisu verovali postmajdanske vlasti u Kijevu, želeli su da steknu „stabilnost“, kao na Krimu protiv pozadine neizvesnosti u Ukrajini.
Ipak, ako su njihovi postupci na početku takozvanog „ruskog proleća“ uloženi u neku materijalnu logiku, onda se dalji postupci ne mogu nazvati osim svesnog samouništenja. Gotovo odmah je postalo jasno da u Donbasu „kao na Krimu“ neće uspeti. Rusija je pokrenula novu igru – „građanski rat“ i referendum o stvaranju kvazi država, umesto potpune aneksije teritorija, kao na poluostrvu.
Zbog toga su već u prvoj fazi oružanog sukoba u Donbasu mnogi stanovnici tamo napustili svoje domove. Stanovnici Donbasa su relativno proruski , otišli su u Rusiju, relativno proukrajinske – u bezbedne regione Ukrajine. Međutim, deo stanovništva je ostao. Neki od njih pripadali su otvorenim saradnicima koji su dobijali pozicije i rast u društvu: od marginalnog do direktora ili čak „šefa vlade“. Istovremeno, još uvek je bilo ljudi koji iz ličnih razloga nisu mogli da napuste okupiranu teritoriju: nedostatak sredstava, stanje sopstvenog zdravlja ili zdravlje najmilijih itd.
Oni koji su ideološki, bez ikakve materijalne koristi, podržavali „L/DPR“ ostali su da žive na teritoriji koju ne kontroliše Kijev, uprkos razumevanju nesrećne situacije, pa čak i vojnih akcija. Ostali su tamo da žive sa svojom decom.
Iskustvo drugih enklava koje je stvorio Kremlj u Gruziji ili Moldaviji kaže da na tim teritorijama uopšte nema obrazovanja, ekonomije i perspektive. Jedna je stvar kada je odrasla osoba uzela pasoš ugašene zemlje i ostala da živi u „crnoj rupi“. Druga stvar je kada su ljudi namerno lišili decu obrazovanja, a samim tim i budućnosti.
Lokalni sertifikati se ne prepoznaju nigde u svetu. Pa, osim u Rusiji, иak i tada ne previše svojevoljno. Međutim, to ne brine previše lidere nepriklonjene republike i njihove kustose. Na kraju svega, za njih je glavni zadatak edukacije u „L/DPR“ rusifikacija i apsorpcija jeftine propagande Kremlja. Nije ni čudo što Rusi masovno dovode nastavnike iz Rusije na privremeno okupirane teritorije.
Deca koja su 2022. imala 10 godina 2014. napunila su 18 godina. Od početka ruske potpune invazije, totalna mobilizacija se sprovodi na teritorijama ordla, nakon čega se „milicioneri“ „L/DPR“ koriste kao topovsko meso.
Bez municije i obuke šalju ih da upadnu u ukrajinska utvrđenja, zapravo ih koriste kao mamac za otkrivanje vatrenih položaja Oružanih snaga Ukrajine. Za Moskvu životi mobilisani Ukrajinci ne znače ništa, bez obzira na stranu na kojoj se bore. Naprotiv, što više „L/DPR“ porodica trpi tugu zbog „prokletih skloništa“, to će mentalno odbacivanje Ukrajine biti veće. Zato što je teško naći veću emociju od smrti deteta, brata ili oca. Naime, ruska propaganda je izgrađena na emocijama.
Međutim, najteži deo smrti voljene osobe je prihvatanje njihove odgovornosti. Tokom neprijateljstava, izbor osobe postaje odlučujući, jer za svaku grešku plaćate svojim životom. Zapravo, ljudi koji su ostali na okupiranim teritorijama odgovorni su za svoju decu. A sada Moskva baca ovu decu u pakao rata kao topovsko meso. To je cena za izbor „stabilnosti i visokih prihoda“.
Situacija na Krimu nije mnogo bolja, gde je Moskva odmah po okupaciji počela masovno da mobiliše lokalne mladiće. Ilustrativni trenutak bila je smrt mornara na kruzeru „Moskva“, od kojih su mnogi bili regruti sa Krima. I to uprkos izjavama Kremlja da regruti ne učestvuju u „specijalnoj operaciji“. Većina mornara u vreme osveteBili su deca. Ostali su tako ne najmanje krivi sopstvenih roditelja.
Krim nikada nije postao punopravni deo Rusije, jer aneksiju nije prepoznao svet. Naime, poluostrvo je postalo ogromna vojna baza, gde lokalno stanovništvo služi kao resurs za njegovo održavanje. I opet, njihova smrt nije nešto tragično za Moskvu, jer, naprotiv, rešava problem mentalne povezanosti sa Ukrajinom.
Rusi trenutno vrše pasoše na okupiranom jugu Ukrajine. Oni funkcionišu u skladu sa šemom: pasoš u zamenu za hranu i socijalne beneficije. Zato okupatori predlažu da se reši socijalna kriza, koju su i sami stvorili. Ali treba razumeti da je pasoš za čoveka promaje starosti Trenutna mobilizacija.
Osvajači su već počeli pravljenje odgovarajućih lista i nude „unosne ugovore“. Novi mobilijari su nove smrti, a sa njima i mržnja prema Ukrajini.
Stoga logika preživljavanja za građane koji se nađu u okupaciji diktira jedini izlaz – da odmah izađu sa ovih ovih zemlju i tamo se vrate ili iz Oružanih snaga Ukrajine ili posle Oružanih snaga Ukrajine. Ostati tamo treba podići za Kremlj „Ruse“, koji su mu potrebni samo kao resurs za mobilizaciju.
Sada se nada da je većina roditelja naučila L/DNR lekcije u poslednjih osam godina. Odatle bar ima pozitivnih signala o Neuspeh većina roditelja iz obrazovanja svoje dece u „ruskim školama“.
