Da bi se odgovorilo na pitanje „Da li su građani Ruske Federacije kolektivno odgovorni za rat sa Ukrajinom?“, neophodno je odgovoriti na pitanje „Da li su građani Ruske Federacije kolektiv?“.
Kolektivna odgovornost je moguća samo u timu. Zahtevati kolektivnu odgovornost od ljudi koji nisu ujedinjeni niиim je besmisleno. Da li kolektivna odgovornost za loš učinak aerodroma pada na putnike koji su zaglavljeni u njemu? Očigledno ne, mada na aerodromu može biti mnogo putnika, ponekad i desetina hiljada.
Da li je moguće pozvati sto četrdeset miliona ljudi rasutih po severnoj Evroaziji, od Arktičke Norveške do Severne Koreje, kolektiva? Da li imaju nešto što ih pretvara u tim koji može da odgovara? Moskovski zvaničnici nas samouvereno uveravaju da postoji. Navodno, Ruska Federacija je zaista zemlja i zaista federacija. Navodno, kolektiv ruskih državljana se ne razlikuje od kolektiva kanadskih državljana.
Štaviše, ruski zvaničnici su uvereni da u Ukrajini ne postoji kolektiv građana. Koji ukrajinski državljanin je oksimoron. Da stanovnici Ukrajine nisu ujedinjeni ni niиim i da ћele da postanu deo ruskog tima. Zaљto? Navodno zato što je Ruska Federacija „pravi tim“. Da li je tako? Da li je Rusija zemlja u istom smislu kao Kanada ili Norveška? I stvarno federacija? A tim ruskih državljana? Da li stvarno postoji?
U modernim društvima, ljudi u kolektivima su ujedinjeni ustavom i principima postavljenim u njemu. Kanada je kanadski ustav koji sroиi neotuрiva prava svakog Kanaрanina. Kanadski građani mogu da budu veoma različiti, ali se svi slažu sa svojim ustavom.
Sporazum sa kanadskim ustavom pretvara Škote, Francuze, Sjkove, Ukrajince, Portugalce, Kineze – bilo koga voljnog – u Kanađane i Kanadu, u kolektiv koji ima direktnu odgovornost za svoje kolektivne akcije. I unutar zemlje i u inostranstvu.
U nekim zemljama, pored ili umesto ustava, monarsi bi mogli da deluju kao ujedinjujući faktor. Danas, kralj i kraljica su o osnivanju kolektiva. Ljudi u Holandiji, Danskoj, Švedskoj, Norveškoj, Velikoj Britaniji ujedinjeni su u kolektivu po poštovanju svojih monarha. Savremeni monarh je živo otelotvorenje istorijskog puta kojim se putuje. Iza ličnosti monarha stoji istorija zemlje. Figura monarha povezuje sadašnjost sa najstarijom prošlošću.
Aktuelni kralj Norveške, Harald V, peti je, jer su pre njega već postojala četiri kralja sa tim imenom u zemljama Norveške. Posebno, Harald I, predak norveške monarhije, koji je živeo već u IX veku. Budući norveški kralj, princ Haakon, biće osmi Haakon na norveškom prestolu.
Važno je razjasniti da je Harald kralj jer Norvežani to žele. Kralja su u Norvešku pozvali građani nakon što je proglasio nezavisnost od Danske. Takva je bila volja građana pre sto godina i tako je i sada. Norveške levičarske stranke u parlamentu već pola veka traže ukidanje monarhije i neizbežno gube: Norvežani cene svoj ustav, ali veruju da kombinacija ustava i monarha čini njihov kolektiv jačim.
Kao Britanci. Snimci iz Londona tokom nedavne proslave sedamdesete godišnjice vladavine kraljice Elizabete jasno pokazuju koliko efektivno ustavni monarh ujedinjuje ljude u kolektiv.
Da li građani Ruske Federacije imaju ustav? Ili monarhija? Ili možda nešto svoje, jedinstveno? Formalno, Rusija ima ustav, ali koga ujedinjuje? Ako Ruskom Federacijom može da se vlada četvrt veka, a da nikada ne učestvuje u predsedničkoj debati, onda ustav nema silu. Dakle, nema tima oko njega.
Ustav u modernoj Ruskoj Federaciji je odlikovanje i sramota. Pejzaž i butaforija ne stvaraju timove sa odgovornošću. Teško je reći šta tačno stvaraju, ali sa Kanadom, Norveškom i bilo kojom drugom razvijenom zemljom to se ne može porediti.
Nema monarha u Rusiji. Ruski „jak lider“ nema nikakve veze sa monarhom. „Snažan lider“ ne radi se o istoriji zemlje i ne o povezanosti vremena. Govori o svojoj sposobnosti da nekažnjeno krši sudbine miliona. Malo je verovatno da brutalnost može da formira politički kolektiv. Barem u modernom smislu.
Moskva takođe voli da priča o „otpatcima“. Kako zvanična Moskva kaže, ovo je veoma „jedinstvena“, osnova „kolektiva ruskih građana“. Značenje teorije „starog gvožđa“ je da navodno stanovnici severne Evroazije imaju neizgovoreni sažetak zajedničkih vrednosti, što ih pretvara u moderan politički kolektiv. Ne postoji tačna lista ovih vrednosti.
„Otpatci“ nisu kao norveški monarh, koji se može videti pod hkec važnih državnih ceremonija. A ne kao kanadski ustav koji se može pročitati i razumeti.
„Otpatci“ su izgleda tu, ali ostaju nevidljivi, bez papira i bez mastila, uvrnuti u vazduh kao duhovi raja. Drugim rečima, teorija „starog gvožđa“ je šala i nema svrhe ozbiljno govoriti o tome, kao ustav ili kao monarh.
Šta ostaje kao rezultat? Ostaje ogromna teritorija od Baltika do Aljaske i ostaje sto četrdeset šest miliona onih koji nemaju politički kolektiv u modernom smislu. Strašno je što su tih sto četrdeset šest miliona slabo upućeni u politička pitanja i preferiraju apolitičnost.
Najsvežiji primer je ideja o promeni zastave iz istorijske trobojce u navodno „Novgorod“ belu, plavu i belu. Nova zastava pojavila se niotkuda, kao još jedna histerična „narodna“ mimica sa društvenih mreža. Stanovnici severne Evroazije nisu bili osramoćeni ovim i bela, plava i bela zastava aktivno menjaju trobojku.
Da su Rusi kolektiv, u vreme rata sa Ukrajinom oni bi skinuli zastave svojih regiona. Ako je Rusija federacija, onda bi trebalo da ima podanike sa sopstvenim istorijskim zastavama. Tver, Čukotka, Komi imaju svoju zastavu – svaki region. Ako ne želite da idete na proteste sa federalnom zastavom, uvek imate svoj entitet federacije i njegovu zastavu.
Zašto nije bilo akcija sa zastavama regiona? Zato što je Ruska Federacija poslednje mesto na planeti gde postoji razumevanje šta je federacija i kako se postupa sa tim.
Da li se može reći da ih politička nepismenost i duboka apolitičnost stanovnika severne Evroazije oslobađa odgovornosti za rat? Definitivno ne. Ali ovo je definitivno drugačija odgovornost od odgovornosti građana Kanade i Norveške.
Nepismenost i apolitičnost umnogome komplikuju situaciju. Kada je reč o odgovornosti, to će biti dug i veštački posao.
Samo жe biti sa propagandistima, sa administratorima, sa izvoрaиima, ali dalje? Dalje, svest o odgovornosti počiva na masovnoj političkoj nerazvijenosti i apatiji, koja se može prevazići samo masovnim građanskim obrazovanjem. Grubo rečeno, biće neophodno objasniti sto četrdeset miliona šta znači njihov pasoš. To je težak i nezahvalan posao.
To su uradile demokrate u Belorusiji, a trebalo im je dvadeset godina da bar neki od stanovnika zemlje shvate šta je državljanstvo.
Ko će se oglašati u javnom obrazovanju u slučaju Rusa? I hoжe li neko da ga preuzme? Ko želi da razvije društvo koje je u XXI veku u stanju da promeni svoju istorijsku zastavu u neku vrstu mrežnog stvaralaštva? Teško je reći da odgovori mogu biti najtužniji.
