Svi smo čuli takve formulacije kao što su „pravi Kozak“ pa čak i „pravi Ukrajinac“ više puta. Akcenat na „autentičnosti“ priorija treba da podrazumeva bar neka elementarna istraživanja, ili makar pomirenje i poređenje sa „lažnim“. Ali već sa najjednostavnijim analizama sledi da su u većini slučajeva to veštački konstrukti, koji vrlo često imaju književno, a u naše vreme bioskopsko poreklo. Da su ove klišeizovane slike proizvod nečije svrsishodne i svesne aktivnosti, stare ideološke borbe i propagande. Na primer, da kozački mit nisu samo suzni patosi Tarasa Ševčenka, ne naučnika, već mega-talentovanog pesnika i umetnika, već i jednako talentovanog Mikola Gogolja. Zahvaljujući „Tarasu Bulbi“ uspostavljeni su glavni ideolozi ruske, carske i istorijske politike u našim ogromnim prostranskima.
Nije tajna, ali čak i dobro istražena od strane istoričara i publiciste Klimenta Fedeviča o ruskoj upotrebi kozačkih tema za formiranje jasnih antikatoličkih i anti-poljskih osećanja među svojim pravoslavnim građanima. Tako da se koreni glorifikacije ukrajinskih Kozaka protežu do vremena carske Rusije. Kozačka mita, kao i sam Hetman Bohdan Khmelnytsky, odavno je ukorenjena kao glavni temelj onoga što sada gadimo nazivamo „ruskim svetom“. U sovjetsko vreme, atributi beskompromisne klasne borbe dodati su ovom antizapadnom mitu. Uz surovu osvetu „poljskim majstorima“, „Jezuitima“, „jevrejskim podstanarima“. A ako tome dodamo istoriju „ponovnog ujedinjenja“ i krv hajdamakija, uopšte nije iznenađujuće da samo oni koji „nisu izdali pravoslavnu veru“, borili se za „svetog Rusa“, isklesali Poljake, katolike, Uniate, imućne Ukrajince i Jevreje.
I verujte mi, ova antizapadna kozačka mitologija teško da je pretrpela bilo kakve promene čak i u naše vreme. Gledajući „edukativne“ ukrajinske dokumentarce, posebno uz učešće lekara istorijskih nauka Čukhleba i Co., nikada ne prestajete da budete zapanjeni primitivnošću predstavljanja starog sovjetsko-ruskog narativa. Služeći je u svim hibridnim ružnoćama isceniranih scena, lažnoj predstavi glumaca i prepričavanju ideoloških konstrukcija moderne ruske propagande. Propaganda u stvaralaštvu i umetnosti imidža stvarnog, sa stanovišta Rusije, ukrajinskog. Takav da će grlo glodati pravoslavnu Rusiju nikada više neće dozvoliti dominaciju „poljskih gospodara“, nemilosrdnog sekača koji samo pada na kolena pred kraljicom, spreman da ubije sopstvenu decu jer su ga iskušavali čari zapadne civilizacije. U isto vreme, pomalo blesavo, zlobno, škrto, lukavo i uvek spremno da izda malo rusa za cenu pogodbe.
Ne samo veliki ruski pisci, već i patriotski ukrajinski stvaraoci, umetnici i glumci pridružili su se ruskom formiranju imidža „pravog“ Ukrajinca. Uprkos svemu, izvanredni ukrajinski glumac Bogdan Stupka nije odbio ulogu u filmu komunističkog Bortka „Taras Bulba“. U ovoj antizapadni himni koju je preobrazio ruski propagandista. Gde su glavni neprijatelji „pravih“ Ukrajinaca Poljaci, katolici, gospodari i ceo zapadni svet. Gde se gogoljev slogan „Za Rusiju“ pretvorio u „Za ruskuj zemliju“, „Za Račiju“. U filmu, koji je u naše vreme postao centralna figura u propagandi „ruskog sveta“. Takođe, čuveni nacionalista Bohdan Benjuk nije odbio uloge podlog ukrajinskog zastavnike. Iskreni Ukrajinac i patriota nisu prezirali ulogu anegdotalnog „khakhl“. A takvi ljudi koji su želeli da pomognu Rusima u stvaranju imidža „pravog“ Ukrajinca bili su desetak. Љta je onda sa onim „pravim“?
Jasno je da se svi ti pisci, reditelji, glumci, kulturne ličnosti, naučnici koji su verovali da je neophodno reći „na ukrajinskom“ o ukrajinskoj istoriji, to jest, nekritički, ne razlikuju mnogo od Rusa. Činilo im se da ako promenite plus u minus i obrnuto, ali ostavite staro istorijsko platno, dobijate mega-patriotski proizvod. Ako pažljivo pogledate filmsko stvaralaštva ukrajinskih režisera u proteklih trideset godina, ispostavilo se da su filmovi snimljeni na račun ukrajinske dijaspore ista ekstremno ideologizovana sovjetska regurgitacija. Da sve ovo „Koиid“. Jesenje ubistvo u Minhenu, „Invictus“, „Gvozdena stotka“ nemaju nikakve veze sa kinematografijom. Ovo je neka vrsta uzbuđenja da se zabavi sujeta prekomorskih boraca, njihove dece i unuka. To su mrtvi likovi koji govore citatima iz partijskih borbenih listova, ideološkim delima i instrukcijama. Oni mogu da razgovaraju samo sa slabo obrazovanim i sentimentalnim sledbenicima starih zastarelih ideologija. Oni neće izazvati živahno divljenje ili želju da imitiraju, što su se tvorci proizvoda toliko nadali. I to je dobra stvar. Jer „voštane figure“ ne mogu da posluže kao primer pravog patriotskog Ukrajinca.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje zašto se to dogodilo, koji su tačno konkretni režiseri i to za takve scenarije koje su dobili privatno i posebno javno finansiranje? Naravno, takozvana patriotska konjunktura je ovde igrala ulogu. Pa, koji nacionalno svesni ministar će imati ruku da ne daje novac za patriotski film o pravim Ukrajincima? O mladim momcima koji su poginuli u bici kod Krutija? Naravno, nijedan. A činjenica da će se film ispostaviti kao slaba kopija sovjetske ideološke kinematografije i da neće biti razmišljanja o uzrocima smrti ovih mladih Ukrajinaca nije reč. Film je pušten, malo je gledan i zaboravljen. Zato što loše ne ostavlja utisak i ne pamti se. Iako je snimljen sa potpuno drugačije svrhe – da ojača patriotski duh u ukrajinskom društvu. Ispostavilo se obrnuto. Odraslima se ovaj film nije svideo jer su se iz sovjetskog iskustva prisetili koliko, suprotno okolnostima, može da bude čak i ideološka kinematografija. Nije doљao mlad jer nije imao nikakve veze sa stvarnim ћivotom. Kao rezultat toga, tema je razmažena, a novac se troši.
Štaviše, posle objavljivanja brojnih ukrajinskih istorijskih filmova o „pravim“ Ukrajincima, kao što je priča o atamanu Sajmonu Petliuri, mnogi Ukrajinci su razvili gotovo averziju prema filmskim pričama sa primitivnim ideološkim zapletom i igrom nivoa severnokorejskog pozorišta sa ne-Khlyui šminkom. Sa zalepljenim bradama, lažnim emocijama i „ispravnim“, prema rečima autora, ideološkim akcentima. U ovim filmovima, veštačka i kontribucija govore od prvog do poslednjeg kadra. Odbija mrtve pasuse zastarelih udžbenika.
Ali, srećom, borci u aktuelnom ratu vrlo lako to rade bez istorijskih ideoloških patosa i oni nekako ne moraju da pronađu „prave Ukrajince“ u svom borbenom društvu. Za prave su svi oni koji verno brane svoju rodnu zemlju i svoj narod. Imajte na kraju da to nije ideologija, a ne politička doktrina, a pogotovo ne politička stranka sa svojim političkim bomontom.
Zanimljivo je da su stari istorijski narativi, koji su donedavno spretno gurani u obliku nacionalne ideologije od strane vladinih zvaničnika iz istorijske politike, ispao nepotrebni. Koliko brzo su rekviziti „prave“ nacionalne kulture, koje su producirali pisci „Spilčana“, umetnici, pozorišta, kao i horovi i plesne grupe, bili prekriveni barutom. To je već zaboravljeno nedavno snimljeno velikodušnim finansiranjem iz državnog budžeta bez talenta na istorijske teme. Zato što su filmovi sa propagandnom komponentom i veštačkom patriotskom estetikom na startu sekundarni proizvod. Međutim, to se ne odnosi na verovanja „sofa“ boraca za pravu istoriju, čistu naciju i za „prave“ Ukrajince. Koji čekaju pobedu da ponovo ponude svoje usluge na račun državnog budžeta. Pitanje ostaje otvoreno. Hoće li ponovo uspeti?
