„A ja sam u kolibi“ je fraza koja je u dečijim igrama omogućila sebi da izađete iz zone rizika, da se osećate sigurno i zaštićeno. Približno ista je bila i rečenica Petro Porošenka „A mi smo na frontu“, koju je novinarka „iznenada“ skočila sa porodicom u restoran skupocenog hotela u Londonu. Reči o frontu u skupom enterijeru jednog londonskog restorana zvučale su pomalo detinjasto, ali i cinično u isto vreme. Miran porodični obrok u skupoj instituciji jedne od najskupljih prestonica na svetu uopšte nije bio povezan sa užasima na prvoj liniji fronta u Ukrajini. Zašto je onda zbunjeni Porošenko iscedio takve reči iz sebe? Da bismo to uradili, trebalo bi još malo da se prisetimo biografije Petro Porošenka i upoznamo se sa ukrajinskom političkom kulturom koja je formirana proteklih decenija.
Zašto Opet Porošenko?
Posle svakog izlaganja nesklada između reči i dela Porošenka, medijski prostor bukvalno preplaljuje retoričke pitanja poput: Porošenko već duže vreme nije predsednik zemlje, pa šta bi za njega moglo da bude pretenzije? Porošenko je lider opozicije, pa su postupci vlasti mere za uništavanje opozicije. Ili, zašto, ako se radi o Porošenku, radi se samo o lošim? On je takođe držao i branio zemlju u najtežem periodu. Dao je mnogo novca iz svog dћepa za odbranu. On je dostojanstveno predstavljao Ukrajinu na međunarodnoj sceni i generalno veoma dobro govori engleski. Kakve mogu biti optužbe na račun Porošenka o preteranom otpadu tokom skupih praznika – on je bogat čovek i to sebi može da priušti. I najvažnije pitanje koje se najčešće dešava: zašto o Porošenku, a ne o Kolomoiskom ili Ahmetovu?
Najlakši način da se odgovori na pitanje zašto nije postao ravnodušan prema Ukrajincima posle tri godine odsustva sa mesta predsednika? Prvo, zato љto on to ne ћeli. Ћeli da ostane u politici svom moжi, pa иak i da sanja da se osveti. Zbog čega „hrani“ čitavu armiju svojih pristalica, održava TV kanale i finansira svoj intelektualni štab na Lavri. Svi ti medijski igrači su pozvani da nemilosrdno kritikuju vlast i stvore alternativnu realnost koja ide u korist njihovom pokrovitelju. S obzirom da je većina tema i osnova za kritiku dalekosežna, one su ograničene na „mehur“ pristalica Petra Aleksejeviča. Činjenica da osnovu tog „mehura“ čine predstavnici stare nacionalno-patriotske elite, to jest ljudi su poznati i prepoznatljivi, stvara pojavu univerzalne podrške Porošenku od strane „pravih“ Ukrajinaca.
Drugo, Porošenko je izabrao aktivnu politiku kao sredstvo lične zaštite od krivičnog gonjenja za korupciju, koja se u nekim trenucima graničila sa izdajom. Od tada, sve pokušaje države da istraži krivične slučajeve za korupciju i promoviše poslovanje neprijateljske države u Ukrajini njene pristalice doživljavaju kao pokušaj patriotskih vrednosti i pravog patriote. Sebe je proglasio naj-patriotskim ukrajinskim političarem, najboljim predsednikom, čije mu zasluge omogućavaju da postane iznad zakona. Petro Porošenko i njegov tim pokušali su da banalni poziv sudu pretvore u masovnu predstavu protesta. Da fizički i psihički utiče na sudije. Njegove pristalice su svojevoljno verovale u sve i iskreno branile svog idola. Istina, nije bilo bez merkantilnih motiva. Porošenkovi vodeći branioci tokom njegove vladavine i sami su bili na veoma „hleb“ pozicijama i pozicijama. Stoga, ni manje ni više nego on ima tendenciju da se vrati staroj hranilici. Zajedno su pokušali da organizuju „krstaški pohod“ protiv legitimno izabranih vlasti.
Što se tiče progona lidera opozicije, odgovor je malo komplikovaniji. Pošto sledi od postupaka takozvane nacionalne opozicije. Činjenica je da u klasičnom smislu opozicija ne samo da deluje kao kontrolor vlasti, već i nudi biračima sopstveni razvojni program. Aktivnosti štaba na Lavri imale su sve: pretnje državnim udarom i prisilno uklanjanje Zelenskog sa vlasti. Optužbe za saradnju sa ruskim neprijateljem. Pripisujući Zelenskom svoju nameru da odmah kapitulira Putinu. I još mnogo besmislica koje su uskraćene i demantovane ratom i neviđenom hrabrošću i elastičnošću predsednika Zelenskog. S druge strane, Porošenkov tim nije imao atraktivan alternativni program za Kurs Zelenskog. Na kraju svega, nemoguće je nazvati program razvoja stalnim ubacivanjem štapova u točkove aktuelne vlasti, neosnovanim i dalekosežnim optužbama, čija je svrha patološka želja da se vrati u predsedništvo. Ukratko, Porošenko nije opozicija, već čak prepreka nastajanju pravog opozicionog lidera.
Dozvoliću sebi još jednu važnu primedbu. Ako se u mirnodopsko vreme pokušaji sejanja neprijateljstva u društvu, da se on podeli prema jezičkom, istorijskom, kulturnom i verskom principu mogu pripisati specifičnostima političke kulture, kada političari ne preziru nikakve tehnike, onda je u ratno vreme to prava razonoda. A ovde se ne radi o zaštiti Zelenskogogo od bilo kakve kritike i popustljivosti u autoritarnim tendencijama. Govorimo o maksimalnoj konsolidaciji ukrajinskog društva: ljudi i vlasti, vojske i civila, civilnog društva i običnih građana. Pokušaji da se pokrene klin između predsednika i njegovog tima i Oružanih snaga (Zalužni), a još više da se diskredituje Zelenski, što Porošenkov tim konstantno radi, neprihvatljivi su postupci u uslovima strašnog rata.
Još jedan štetan momenat u aktivnostima Petro Porošenka su njegovi pokušaji da bude pozicioniran kao paralelni centar za donošenje odluka. To je posebno primetno na međunarodnoj sceni. Porošenko daje sve od sebe da ostavi utisak da je zahvaćen svetskom politikom. Da se ne bi pojavljivao na ispitivanjima, stalno beži u inostranstvo, krijući se iza važnih državnih sastanaka. Pregovori sa visokim političarima i ličnostima, čiji je rezultat navodno on mora da dobije nešto za Ukrajinu. Prvo, ako se sretne, on je sa istim oborenim pilotima kao i on sam. Drugo, nalazi se u cilju da se za sebe angažuju garancije nepovredivosti u Ukrajini. Љto je nezakonito i nepravedno. I, treće, svojim delovanjem, posebno u zapadnim medijima, Porošenko nagriza konsolidovanu poziciju Ukrajine. S obzirom da nema potpune informacije o situaciji i da ni na koji način nije uključen u donošenje državnih odluka.
Koji gresi sprečavaju Porošenka da uđe u politički „raj“
Dugo se može raspravljati o ličnim zaslugama Petro Porošenka ukrajini. Verovatno ih je bilo. Brzo je uspeo da stabilizuje situaciju i stvori osećaj poverenja među ukrajinskim građanima da ta osoba neće štedeti na međunarodnim pregovorima, neće se saginjati i nikada neće propustiti svoje. Ispostavilo se da je u Porošenkovom slučaju važnije „neće promašiti svoje“. Postavši predsednik, nije prestajao da bude biznismen. I to ne samo formalno, već i u suštini. Na osnovu čega su ga uhvatili pregovarači u Minsku. Nije tajna da je tada ukrajinska elita prvo požurila da spase svoj biznis i imovinu u Rusiji, a posebno na okupiranom Krimu. Takav „spas“ bio je moguć samo uz „milostivo“ sankcionisanje Putina lično. Da, i prihodi od prodaje sredstava nisu mogli biti izneti na obalu pored paћljivog oka ameriиkih finansijskih obaveљtaja.
U takvim okolnostima, i imajući relevantne informacije, zapadni pregovarači, predstavnici Francuske i Nemačke, odlučili su da što pre zatvore „ukrajinski problem“ i operu ruke. Štaviše, kako je nedavno postalo poznato, Angela Merkel, kao da je ovca na povocu sa Putinom. Zato su sporazumi iz Minska tako bespomoćno napisani za Ukrajinu. A ako bi se ova okolnost ipak mogla objasniti kritičnošću situacije, jer bi u suprotnom Putin nastavio ofanzivu, onda „Minsk-2“ u potpunosti demantuje ovu tezu. Putinu je bilo potrebno sporo preuzimanje Ukrajine. A Porošenko je bio zadovoljan odlaganjem ovog preuzimanja.
Razloga za ovakvo ponašanje može biti mnogo: od zarađivanje novca u ratu do verovanja u vaš neprevaziđeni diplomatski talenat. Odložićemo problem, i tamo će ili magarac umreti ili će padiš umreti. Od toga nema ništa, jer su Ukrajinci izabrali predsednika bez političkog voza i bliskih veza sa rusko-ukrajinskim klan-oligarhskim sistemom. Od tada, ovaj sistem je spustio čitav čopor svojih lančanih pasa na mladog predsednika. Porošenko je, kao čuvar i branilac sistema, iskoristio svoj puni potencijal u ovoj borbi: patentirane patriote, sudije koje je on postavio doživotno, tužioci, korumpirani političari zapada. Ali, iako sa škripom, i kakvim grehom da se prikrije, naizmenično koristeći potencijal Kolomoiskog, čak i Ahmetova, Zelenski je uspeo da ostane na mestu predsednika. I njegovo odbijanje da trguje ukrajinskim nacionalnim interesima i potpiše bar neku verziju „Miska-3“ palo je na novi užasno krvavi rat Ukrajine Rusije. Rat za uniљtenje Ukrajine.
Opet, suočen sa pretnjom uništenja Ukrajine, peti predsednik bi trebalo da zaboravi na svoje lične žalbe i da ga bar ne spreči da brani Ukrajinu. Nažalost, tišina nije dugo trajala. Osećajući koliko brzo gubi od Zelenskog po popularnosti, Porošenko je pribegao jednostavno ponižavajućem za sebe i pristalice majmuna. Nameštene fotografije na kontrolnim punktovima, fotografisanje u pozadini opreme koja je navodno kupljena o svom trošku za Oružane snage Ukrajine, glupi intervjui sa kanalima čisto pod njenom kontrolom. I verni Landsknechts, koji nisu zaboravili sve vreme da mu se zahvale za ono čega nije bilo, ili što se desilo ne zahvaljujući, već nasuprot njemu. Zbog svega toga, u bukvalnom i figurativnom smislu, sve više podseća na hibrid dva lika iz sovjetskog vaudevila „Venčanje u Malinovki“. I svaki put je njegov nivo padao sve niže i niže.
I o moralu
Žao mi je, ali biznismeni iz devedesetih i moral su nekompatibilne stvari. A slučaj Petro Porošenka je poseban. Činjenica je da je zaradio svoje višemilionsko bogatstvo, budući da jei u državnoj službi, što je u suprotnosti sa zakonima i pravilima čistog poslovanja. Porošenko nije bio narodni poslanik, onda ministar, ako ne sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu, onda predsednik. Ovde leži razlog čestih optužbi za nepošteno stečeni kapital. A glavni razlog za tvrdnje protiv Porošenka leži u razlikama između slike koju je isprobao i onoga što zaista jeste.
Patriotski državnik usred rata neće tajno otići na odmor na Maldive i za to dati novac, što se može uporediti sa budžetom nekoliko okružnih bolnica. Neće se baškariti na skupim jahtama kada dođe do rata u zemlji i ljudi umru. Neće sakriti svoje sinove u inostranstvu, pričajući basne o njihovoj službi u vojsci. Isto važi i za njegov tim, koji se, umesto da brani državu, pretvorio u spasene tiktok ratnike. Treba razumeti da Porošenko i ekipa sve to rade ne zarad Ukrajine, već sa nadom da će ponovo prevariti lakoverne birače i doći na vlast. Ili da je kasnije bilo nečega što treba zataškati i ne odgovarati sudu. I sve je to pre svega nemoralno. Da, nema odgovornosti na sudu za ovo. Jedina kazna u ovom slučaju bila bi da se ne da nijedan glas za takvog političara i njegov tim. Petro Porošenko nije običan oligarh, on je takođe državnik i političar. Zato ga treba ocenjivati po drugim kriterijumima.
P. S. Rečenica „I mi smo na frontu“, izgovorena u skupom londonskom restoranu, trebalo bi da bude poslednja izjava Porošenkovog političara. Ali, nažalost, ne u Ukrajini.
