U mirnodopnom životu, 36-godišnji Pavel Vihebaba je poznati eko-aktivista, suosnivač nevladine organizacije „Ujedinjena planeta“, muzičar i preduzetnik. Kada je izbio rat, odmah je prešao sa zaštite životne sredine na zaštitu svoje domovine.
Sada je Pavlo Vyshebaba sa pozivnim znakom „Kapelan“ komandant odeljenja u 68. odvojenoj lovačkoj brigadi Oružanih snaga Ukrajine. On se, zajedno sa svojim saborcima, bori u istočnom pravcu, a tokom predaha piše pesme, pesme o ratu. uspeli smo da razgovaramo sa borcem koji je na frontu, o kreativnosti u uslovima rata, snovima vojnika i o tome kako ukrajinski jezik spašava živote.
„Radije bih išao nego 18-20-godišnji momci koji još nisu živeli život“
Reci nam kako si odluиio da ideљ napred. Da li je bilo brzo?
Moja porodica i ja živimo blizu Kijeva, probudili smo se u eksplozijama 24. Odmah sam saznao da su ljudi regrutovani u teritorijalnu odbranu, otišli tamo peške – ne sećam se koliko kilometara, jer u to vreme više nije bilo transporta. Održan je prvi brifing o pružanju medicinske nege, borbi u urbanim sredinama. Poslali su kući kočiju i vreću za spavanje, a kada se vratio, već je bio red od 300 ljudi. Reиeno mi je da жe biti moj red za dva dana.
Tako sam za to vreme odlučio da svoju porodicu povedem – prvo u region Čerkasija, pa u Ternopil. Istovremeno, nekoliko puta sam išao u razne vojne kancelarije i peti put u Ternopilu sam konačno uspeo da budem regrutovan.
Odluka je doneta lako. Imam 36 godina, imao sam veoma zauzet život pre rata, video sam mnogo toga, živeo sam mnogo i mislio sam da bih radije išao nego 18-20-godišnji momci koji još nisu živeli život. U principu, 30+ muškaraca služi ovde i čini mi se da je to optimalno kada je osoba već formirana. Mislim da smo ovde na svom mestu.
Sluћite u lovaиkoj brigadi. A koja je karakteristika?
Jeger brigada je konvencionalno ime. Lovci su lovci, nemamo ništa zajedničko sa njima. To je samo pešadijska brigada, mada naravno nemamo samo pešadiju.
Kažete da imate uglavnom 30+ ljudi u vašoj brigadi. Da li se to poklopilo?
Generalno, čini mi se da je ovde uopšteno[на фронті] češće služe muškarcima ovog uzrasta. Retko se sreće neko mlađi od 25 godina. Možda je ovo politika vojnih kancelarija, možda su ljudi ovog uzrasta bili aktivniji u prvoj nedelji rata.
„Kapelan“ je tvoj pozivni znak. Ali ti nisi sveštenik. Mora da ovde definitivno postoji zanimljiva priča.
To je posledica činjenice da sam, kada sam bio na terenu za trening, pošto sam vegan, tražio posnu hranu u trpezariji. Sa bradom sam, priliиno ljubazan. A devojke su mislile da sam sveštenik i kuvale su mi odvojeno. U početku ništa nisam razumeo. Onda su počeli da mi se klanjaju, takođe sam počeo da im se klanjam kao odgovor. Onda je čuo iza sebe: „Ovo je naš kapelan.“ Da, desilo se da su mislili da sam kapelan brigade jer sam jeo posnu hranu. Niko drugi osim mene nije nastavio da posti, iako je to bio samo odličan post. I tu su mi momci dali pozivni znak „Kapelan“ za devojke u trpezariji koje su mi se klanjale.
„Kakvo god raspoloženje ljudi imali, to ne znači da zaslužuju da umru“
Pišeš pesme, pesme, mogao bi čak i izdavanje albuma tokom rata. Odakle dolazi resurs, inspiracija za ovo?
Ovde bi bilo nemoguće snimiti album, ali pre rata sam snimio album i samo poslednji snimak je bio posvećen ratu koji traje više od osam godina. Poslednji snimak je slučajno pao 24. Onda je, naravno, ovo zaboravljeno dok su porodice bile izvađene, pozvane. Kada sam već služio, pozvao me je inženjer zvuka i rekao da moram da završim album. I imamo preko telefona, oni su to uradili. On, Saša, je na udaru kritika, u regionu Kijeva, ja sam ovde u službi. Završio je album na daljinu, ja sam sve prosledio našoj etiketi i oni su ga izdali. Ovde ništa nije mnogo zavisilo od mene, sve sam koordinirao samo telefonom.
Prošlo je skoro 100 dana punog rata. Čega se najviše sećate? Šta ćete tačno reći unucima?
Mnoge stvari se deљavaju. U stvari, ne mogu da verujem da je prošlo 100 dana. Ovde je takvo vreme koncentrisano. Postoji trenutak koji je bio najimpresivniji, ali neću reći unucima o tome – ovo je prva smrt momka u mojoj blizini, ovo je iskustvo koje nikada neće biti zaboravljeno.
I zanimljivo, imamo skoro celu brigadu sa zapada Ukrajine – desilo se da smo odatle regrutovani. Pored mene je veoma malo ljudi iz Donetsk regiona [Павло уродженець Краматорська – ред.] bukvalno upoznao jednog. I interesantno je kako malo po malo menjamo odnos prema regionu Donetsk, jer je većina momaka ovde po prvi put. Imali su mnogo stereotipa o regionu Donetsk, o Istočnjacima. Mnogi su mislili da su svi separatisti ovde, a ne žrtve ove invazije, koja se dogodila još 2014. Rekli su kao da su sami stanovnici ovde zvali rat, a ja kažem da je to bilo kao da je žrtva silovanja okrivljena za kratku suknju. Kakvo god raspoloženje ljudi imali, to ne znači da zaslužuju da umru, da napadnu, na celu ovu katastrofu koja se dogodila u mom rodnom regionu Donetsk.
Vidim kako se percepcija ljudi postepeno menja. Štaviše, posećujemo sela na prvoj liniji fronta i iznenađenje za moje saborce bilo je to što dosta ljudi govori ukrajinski, jer sela često ukrajinski govore u regionu Donetsk, za razliku od gradova. Zato je lepo videti kako se menja odnos moje braće prema mojoj maloj domovini.
„Sada je najbolji trenutak za sve nas da se prebacimo na ukrajinski jezik“
U jednom od vaših videa rekli ste da ukrajinska vojska, čak i ruski govoreći, prelazi na ukrajinski kako ne bi bili pomešani sa neprijateljem. Nikad pre nisam razmiљljao o tome. Da li je jezik zaista vitalan napred?
Mislim da to ranije nije bilo toliko relevantno jer je linija fronta bila manje zasićena. I sada je mnogo ljudi ovde u našoj vojsci – jednostavno ne možete da znate svakoga po viđenju, po imenu i tako dalje. Pored toga, naši neprijatelji pribegavaju trikovima – oblače se u ukrajinske uniforme, tako da ne možete verovati uniformi.
Ovde, na istoku, mnoge brigade se ukrštaju i možete upoznati ljude iz druge brigade, iz drugih bataljona na susednim položajima i morate brzo da shvatite da li je to vaše ili tuđe. A takav marker je ukrajinski jezik, naročito kada posle zalaska sunca postoji apsolutna tama i niko ne želi da obasja baterijsku lampu kako ne bi odustao od svog položaja, onda ljudi odzvanjaju na ukrajinskom. Neko mi je napisao u komentarima da Rusi mogu da nauče ukrajinski. Mogu da uče, i kažu kako mi… Pa, nikad neжe reжi љtap.
Nedavno smo imali zanimljivu poentu: otišlo je 30 ljudi i od njih se traži lozinka, kažu „štap“ pa čak i ako je lozinka pogrešna, oni savršeno izgovaraju reč i jasno vam je da su to njihovi. Prema tome, jezik je takav talisman ovde. I mislim da je sada najbolji trenutak za nas da se prebacimo na ukrajinski jednim sve-ukrajinskim pokretom i konačno se odvojimo od neprijatelja. Iz sopstvenog iskustva mogu da kažem da to i nije tako teško. Ovo nije baš lako, potreban je neki napor, strpljenje, istrajnost, ali generalno nije teško.
Kada kažu da postoje vojnici koji govore ruski – pa, postoji, naravno, takva vojska, ali često takvu frazu izgovaraju oni koji apsolutno nisu vojni, i koji imaju svaku priliku da u svakodnevnom životu pređu na ukrajinski. Apelujem na sve da to urade, jer, čini mi se, nije bilo boljeg trenutka u istoriji Ukrajine da nam vrate maternji jezik i odvoje se od neprijatelja.
Nedavno sam od prijatelja čula da može da bude neprijatno za vojsku kada mi, ljudi pozadi, objavljujemo fotografije i pokazujemo da idemo u kafiće, radimo manikir, putujemo – radimo ono što smo radili tokom mirnog života. Da li te to stvarno uznemiruju?
Naravno, ovo nikoga ne uznemirava. Ovo je moralna policija, koja svima poručuje da ne možete da idete u diskoteke ili negde drugde, da postavljate neke fotografije u kafićima, to su obično ljudi koji i sami sede pozadi. Nikad nisam čuo za to ovde i nikada nisam imao pritužbi na ljude pozadi. Ali ћivite, uћivate u ћivotu! Mislim ne samo na frontu, već su svi generalno shvatili da moramo da cenimo svaki životni dan. I nemojte sedeti u depresiji i ne izaći napolje samo zato što ne uznemiravate nekog izmišljenog vojnog čoveka koji sedi u rovu. Ali verujte mi, da je ovaj vojnik pozadi, on bi takođe otišao u kafić da popije kafu, jer ovo je život, ovo su tako prijatne radosti i apelujem na sve – živite u svojoj šupljiniulje koliko god možete.
Naravno, pomozite Ukrajini, vojsci, ali ne idite predaleko i osećate krivicu za sve što niste na frontu ili ne pomažete dovoljno. Uradite šta možete i ovo je sasvim dovoljno. I mislim da vam vojska nikada neće zameriti što ste živeli tokom rata. Tako i treba da bude.
Brat mi je rekao ovde, bio je u Libiji u ratu, da je bio trenutak kada je bila pucnjava u jednoj ulici i venčanje u drugoj. I ovako se uređuje život: postoje žarišta, a tamo gde ih nema, morate da živite, jer život i dalje traje, hteli mi to ili ne. Moraš da živiš za sve koji ne mogu da žive do maksimuma.
„Rođaci služe širom zemlje, ovde već ima na stotine hiljada ljudi“
Zar niste zabrinuti da će se ljudi toliko navići na rat da će prestati toliko da pomažu i da volontiranje neće biti toliko aktivno?
Ovde postoji takva mera predostrožnosti, naravno. A to nije ni zbog emocionalnog stanja ljudi, već solventnosti. Zato što ne možeš da pomogneš sve vreme, i mi to razumemo. A kada volonteri zatraže pomoć, govorimo samo o najneodoljivijim stvarima, jer razumemo da se to može odložiti i da je volonterski resurs takođe iscrpljujući.
Imam apsolutno uverenje da pozadina neće biti zaboravljena na nas, na vojsku. Pošto toliko ljudi služi, rođaci služe širom zemlje, ovde već ima na stotine hiljada ljudi. To je sada uticalo na sve, tako da mislim da emotivno nećemo pregoreti, a resurs će možda jenjavati, moramo biti spremni na ovo i odmah ga tretirati pažljivo i ne naručiti sve, već samo ono što je najneodoljivije. Onda moћemo dugo da sviramo. Jer, po mom mišljenju, moramo da verujemo u brzu pobedu, ali i da se pripremimo za najgori scenario.
Kako vidite kraj ovog rata i šta ćete prvo uraditi kada se vratite mirnom životu?
Baš danas smo razgovarali sa saborcima i mislili da nećemo ni odmah otići kod porodica, već ćemo svi otići negde u miran grad, samo sedeti zajedno. Zato što je to kao da se rastanemo sa porodicom i nije poznato koliko često ćemo se sretati. Stoga, prvo što ćemo uraditi je da negde u mirnom ukrajinskom gradu prošetamo, setimo se, setimo se ko neće biti sa nama. I tek tada ćemo se vratiti porodicama, deci, svima su nam stvarno nedostajali.
A pobeda za nas je oslobođena cela teritorija Ukrajine, tako da ja i moji drugovi razumemo pobedu. Ali kako će se služba završiti za nas, ne znamo. Ako je dugačak, onda ćemo verovatno imati rotaciju. Ako je ovo brza pobeda, svi idemo kuжi. Mislim da se to neće završiti narednih dana, ali ja Verujem da može da se završi ove godine.
