Za svaku osobu obdarenom darom kritičkog razmišljanja, ovaj rat nije smeo da se dogodi. Za sve koji su prijatelji logikom, jasno je da ne možete započeti rat kada sve ukazuje na to da će uništiti sopstvenu državu. Ali kako se ispostavilo, ove banalne stvari su razumljive za ljude izvan Rusije. Da Rusija zaista ima svoju „logiku“. Da su Rusi odavno ubedili sebe da im je sve dozvoljeno na osnovu izmišljenog „istorijskog zakona“. Stoga ratovi protiv Moldavije (Pridnjestrovija), Gruzije i trenutne brutalne agresije na Ukrajinu za Ruse ne znače ništa drugo do nastavak tradicionalne politike njihove države. Štaviše, Rusija je otvoreno nastavila da radi ono što je radila vekovima. Istovremeno, uništavanje ne samo postojeće međunarodne strukture, već i celog sistema međunarodnog prava, koji je već neko vreme garantovao uslovni mir svetu.
Ako se retrospektivno osvrnete bar dva veka unazad, onda se pojavljuje prilično jasna slika – teritorija Rusije je konstantno „rasla“ zbog agresije i porobljavanja svojih suseda. Rusija je bila autoritarni despotizam skoro sve vreme, gde su ljudi tretirani kao potrošni ljudi, ne brinući uopšte o svom životnom standardu. Sve ovo vreme nije ponudila praktično ništa pozitivno svetu što bi poboljšalo dobrostojećest ljudi i dovelo do socijalne pravde. Ako bi se pojavile ideje socijalne jednakosti, to je bilo samo u totalitarnom smislu – izjednačavanje svih u siromaštvu.
Sve vreme, osim prirodnih resursa, Rusija je redovno izvozila ratove i revolucije. Čak je i Drugi svetski rat svojom pobedom nad fašizmom završio za Rusiju (u obliku SSSR-a) dobru priliku da porobi značajan deo Evrope. I sve se to desilo ili sa goveđim položajem Zapada, ili sa njegovim prećutnom saglasnošću. Zapad nije bio mnogo uplašen pretnjom izvoza svetske socijalističke revolucije. Tada su u SSSR-u otvoreno izjavili: „Raznećemo ovosovinu vatru na svu buržoaziju.“ Lako se uzbunjuje, ali ne i mobiliše, Staljin flertuje sa Hitlerom. Osvajanje Čehoslovačke i nemačko-sovjetsko razbijanje Poljske i početak Drugog svetskog rata nije se tu završilo.
Svet je mirno posmatrao, a često je čak i aktivno učestvovao u stvaranju bipolarnog sistema. Nažalost, nije prihvatio Čerčilov fultonski govor sa idejom davljenja, pre nego što je bilo prekasno, oslabljeni komunistički vajper. Umesto toga, počeo je sve češće da se povlači i računa na Moskvu, prepoznajući tako svoje pravo na agresivno, agresivno i destruktivno ponašanje.
Svetu se činilo da će suočavanje sa velikim protivnikom biti zgodnije i bezbednije. Zbog toga je, na primer, mirno prepustio narode istočne Evrope Moskvi. Pretrpeo je stvaranje crvenih terorističkih brigada, stvaranje antiraelske koalicije muslimanskih zemalja, pa čak i niz krvavih ratova u različitim regionima sveta. Iako je Moskva uvek neskriveno demonstrirala svoje pretenzije prema svetskoj dominaciji i činjenicu da će još intenzivnije proširiti totalitarni sistem, svet ga je doživljavao ne kao potpunog neprijatelja, već neprijatelja koji ima pravo na svoju poziciju.
Rusija je često i otvoreno postala inspirater globalnih previranja zbog niza „revolucija“ na Bliskom istoku, u Africi i jugoistočnoj Aziji. Potvrđeni su mizantropski autoritarni i diktatorski režimi koji su apsorbovanja desetina, ako ne i stotina miliona ljudskih života. I sve to pod maskom uspostavljanja upravo socijalističkog sistema u svetu. I mada su sile bile neshvatljive, a planovi nemogući, osećaj da je svetska sila koje se svi plaše prijatno je zagolicao sujetu Kremlja. Moskva je uživala u svojoj omiljenoj stvari – „noćnoj mori“ celog sveta. Uplašeni i uplašeni, bilo revolucijama i pučevima, ili „samo“ agresijama, ili čak upotrebom nuklearnog oružja.
To se nastavilo do 1991. Dok se komunistički sistem nije srušio. A onda su političke elite, poput „dubokog naroda“, formirane na idejama kolonijalne dominacije, počele neku vrstu lomljenja droge. Čeznja za sovjetskom imperijom i želja za osvetom mogu da objasne brzu obnovu „kadebešničkog“ režima u Rusiji. Rusi, koji su imali greh da prikriju, tražili su snažnu ruku koja će Rusiju ponovo učiniti velikom. Ne veliko razumevanje moćnog i društveno samo, već globalnog osiguravača. Nažalost, ni demokratske ni liberalne ideje nisu bile duboko ukorenjene u Rusiji. Rusi su se lako ponašali prema dostižnom autoritarizmu i presudili da će ih se ceo svet ponovo plašiti. Jer u ruskom smislu, plašiti se znači poštovati.
Ali komunističke ideje u svetu pod kontrolom SSSR-a nestale su sa kolapsom sovjetske imperije. Popularni socijalizam je popustio, a države nacije proglasile su svoju državnu nezavisnost. Rusija nije imala ništa što bi moglo da se ponudi svetu, posebno njenim susedima. Nova ideologija je bila potrebna da bi se oživela autoritarna pravalenjost u Rusiji i, ako je moguće, brzo razmnožavanje imperije u starim granicama. Ta ideologija je prizivana u obliku ideja „ruskog sveta“ – najnovijih ruskih mitologija, zasnovanih na izmišljenom istorijskom pravu i pravoslavnoj misionarnosti. Takav patrijarhalni doktrinar, u nedostatku univerzalnih ljudskih vrednosti i principa i društvene punoće, učinio je ideologiju „ruskog sveta“ varijantom ruskog fašizma.
Od tog trenutka Rusi više nisu morali da se kriju iza činjenice da su nosili svetske ideje o društvenom oslobođenju. Ili svetsko bratstvo proleterskih. Oni su sami zauzeli svoje mesto na vrhu piramide. Zadužio se, kao što je običaj među fašistima, sa pravom da kažnjava i uništava čitave nacije. Da se utvrdi ko ima pravo da postoji, a ko treba da gori u plamenu njihovog „Solntsepyoka“. Nije ni čudo, Rusija se vratila u prirodno stanje. Za personifikaciju svetskog zla. To je postalo moguće jer niko nikada nije istinski upozorio Rusiju i donedavno joj se nije protivio.
Naprotiv, mnoge zapadne zemlje preferirale su odnose sa Rusijom, zanemarujući „male“ države i narode. Za super-profit koji su dobili od odnosa sa ruskim fašističkim režimom, plaćali su interese Gruzije, Moldavije i Ukrajine. I samo je Ukrajina pokušala da stavi tačku na ovo. Od poslednjih sila koje su odbojne ruskom agresoru i istovremeno pokazale svetu da moderna civilizacija nema nikakve veze sa Rusijom. Da pokaže da je cilj Rusije da uništi ceo demokratski svet. Tu modernu Rusiju treba tretirati kao tokom Drugog svetskog rata prema Hitlerovoj Nemačkoj. Samo ovo može da zaustavi Putina. Međutim, za sada, nedostatak konsolidovane pozicije na Zapadu prema Rusiji samo doprinosi Putinovom ubeđenju da će ih pritisnuti. Da je rezerva strpljenja ruskog naroda tola da će oni, zarad obećane „velicije“, pojesti čak i koru hrasta, ali se neće povlačiti.
A sada o tome zašto Putin ne može da stane i povuče se. Pre rata se verovalo da je Putinova agresivna spoljna politika osmišljena isključivo za domaćeg potrošača. Da odvrati društvo od velikih unutrašnjih problema i da sačuva autoritarnu i kleptokratsku moć „kadebista“. Da bi se očuvao model moći kome su slobodni svet i demokratija najsažetija. Ogromni finansijski i propagandni resursi bačeni su na razonodu. Činilo se da su svi ti propagandni konstrukti toliko razvedeni od stvarnog života Rusa da nikada neće biti „prihvaćeni“ u društvu. Ali narod Rusije, doveden u šal „pobedobiesii“ i misionarstvo, verovao je bukvalno u sve propagandne gluposti. Sada je bilo neophodno da se ovo čudovište hrani sve više zdravim razumom, pa čak i običnom adekvatnošću. Stepen napetosti je sve više rastao. Zato su Rusi tako lako i entuzijastično dočekali rat protiv Ukrajine. Što je veći rat, to je veći nivo ruskog patriotizma.
Stoga, za Putina, zaustavljanje znači dati ljudima mogućnost da se oporave. Pogledaj i pokušaj da razumeš bar nešto. Bar da vidimo neslaganje između ciljeva koje su vlasti proglasile u ratu i okrutne stvarnosti. A ovo je gore od pretnje unutrašnjih nemira. Sama pojava mišljenja Rusa o beskorisnosti i besmislenosti ovog rata ne dozvoljava Putinu da ga zaustavi.
Vredi zapamtiti da bi Putin čak želeo da obustavi rat u ovoj fazi. Napuštanjem okupiranih ukrajinskih teritorija za Rusiju. Kako zapravo legitimisati okupaciju. Putinu je potrebno nagoveštavanje kako bi pregrupisao svoje snage i ponovo nastavio svoju agresiju. Međutim, Ukrajina neće pristati na to. Jer to će značiti da je Putin postigao svoj početni, doduše minimalan, cilj.
Ništa manje važan nije spoljašnji faktor. Putinu je potreban rat da bi tradicionalno „košmar“ celog zapadnog sveta bio za Rusiju. Stavite ga u poziciju saučesnika ili bespomoćnog gubitnika. I na taj način diktirati dnevni red celoj svetskoj politici. Napustiti rat i prestati znači za njega da se liši prilike da utiče na svetsku politiku. Da budem u poziciji gde niko ne računa sa tobom. Kada vam se dodeli uloga ne samo svetske parije, već žele da vas zadave sankcijama i silom oružja. Stoga je nastavak rata prilika da Putin neko vreme ostane u krugu svetskih lidera. O efikasnosti ove tehnike, nažalost, govori nastavak komunikacije evropskih lidera Makrona i Šolca sa Putinom. Stalni telefonski razgovori i pregledi Putinovog stava takođe pokazuju da lideri Francuske i Nemačke još uvek ne vide sebe u novoj konfiguraciji snaga na kontinentu. Putinova potpuna izolacija značiće i kraj postojećeg sistema. A Makron i Šolc to ne mogu a da ne shvate.
P. S. Ovaj članak je početak kratkog ciklusa o Rusiji, Rusima i Putinu. I kako postići yaknbrza pobeda Ukrajine i likvidacija fašističkog režima u Rusiji. Sledeći članak Biće o potrazi Ukrajine za pouzdanim saveznicima i mogućnosti korišćenja ruskog resursa.
