Nedvosmisleno pozitivan ovogodišnji Dan novinara je nedostatak čestitki na Gordonovom pesmi o „duši lukaša… ti si novinar.“ Rat još uvek prekida takav haos.
Međutim, ubadanje oko državljanstva Nevzorova i pokušaji Ovsjanikove da uđe u Ukrajinu ne dozvoljavaju nam da zaboravimo zašto „volimo“ domaće novinarstvo.
I ovde se ne radi o „sekundarnosti“, „Rutenijanizmu“ ili nekoj drugoj „farmi“, koju je svojevremeno žigosao ugledni ukrajinski publicista Dmitrij Doncov. Bez obzira koliko poričemo očigledno, ostaje činjenica da je Rusima u Ukrajini udobno. Postoji zahtev za njihov rad, inače Ganapolski, Piontkovski, Ilarionov i drugi drugovi ne bi bili emitovani na svim TV kanalima. A čak i borba protiv „dobrih Rusa“ poput Kaca ili Nevzorova potvrđuje tužnu istinu o zajedničkom informativnom prostoru.
I ovo жe se nastaviti sve dok im je udobno, a mi smo zainteresovani. Za sada, naš „poslednji oproštaj“ će se sastojati u korespondenciji sa njima. Jer ne postoji alternativa. Osim, naravno, ako ne razmotrimo non-stop teleton jučerašnjih vesti kao alternativu.
Uzmimo svež primer. Nedavno je Petro Porošenko napustio Ukrajinu. Svi su pisali o tome, a onda se nekako stišalo. Pa, sreo sam se sa Donaldom Tuskom, priиao, slikao.
Dakle, kao građaninu, meni nije važno ko je Kac – on ima svoje poslove, sopstvenu državu i sopstvenu publiku. Da, i Nevzorova ne gledam tako иesto. Ali, kao ukrajinskom državljaninu, bilo bi mi zanimljivo da čitam o Donaldu Tusku, sa kojim se sastao Petro Porošenko. O političkoj situaciji u Poljskoj, o Platformi i PiS-u, o posledicama Smolenska katastrofa, o ponašanju Kačinjskog i Tuska posle nje, o uticaju Nemačke na poljsku politiku, o Merkelovoj i Putinu u tom kontekstu. Ako se Zelenski sastane sa Moravijeckim i Dudom, a Porošenko se sastane sa Tuskom, možda ovo nešto znači?
To je ono što mi nedostaje u ukrajinskom informativnom prostoru, a ne sledeći „izlaz za čišćenje vode“ sledećeg ruskog metra novinarstva.
Naravno, ovo nije čisto novinarski ili medijski problem, takva dobrota je svuda puna. Na primer, naše crkve su takođe dugo i samouvereno proglasile „poslednji oproštaj“ „ruskom merom“. I takođe su veoma iznenađeni zašto nas na Zapadu još uvek doživljavaju kao deo toga. Možda zato što na prvi pogled nije tako lako razlikovati?
8. jula, u Lvivu, rimokatolici će, kao i uvek tiho i neprimetno, proslaviti dan Jovana iz Dakla. Čak i otvaranjem Vikipedije možete razumeti koliko je ovaj izgovor „debeo“ i kako se može koristiti u našoj situaciji. Pokrovitelj Lviva, prvog katoličkog sveca, sahranjen u Lvivu, zaštitnik Poljske, Litvanije i Rusije, zaštitnik vojske i plemstva – to je to, ono što je potrebno. Postoji, međutim, jedna nijansa – on je „odbranio“ grad Lviv od vojske Bohdana Khmelnytskyja, u kojoj su bili Tatari i Muscovites. Stoga, da, izbor nije lak, ali vreme je da odlučite nešto.
Ili da ne odlučujemo i nastavimo da se pitamo na šta gledamo kao na čudan izdanak „ruskog sveta“. „Kijev krstio Moskvu“ – ok. I šta je sledeće? Dobro je razgovarati o krštenju Moskve sa ruskim liberalima.
P. S. A što se tiče Nevzorova i ostalih, moramo da odlučimo šta su nam prioriteti. Da li želimo da izbodemo rusko društvo ili da zaštitimo naše publicističke analitičare od konkurencije Od Rusa? I sve dolazi na svoje mesto.
