Suprotno izjavama ruskih političara i propagandista da su, kažu, Vašington i Brisel uništili Sovjetski Savez, zapravo, kolektivni Zapad je početkom devedesetih nastojao da sačuva SSSR, iako obnovljen. Već bar u cilju sprečavanja haosa, koji je, prema strahovima zapadnih analitičara, morao da dobije nove „zakrpe“ država.
Međutim, pošto kolaps nije mogao da se spreči, Zapad je odlučio da učini sve što je u njegovoj moći da spreči da se bar sovjetsko nuklearno oružje proširi gomilom naoružanih zemalja, jer bi to, prema njegovom mišljenju, dovelo do destabilizacije regiona. Zapadni političari su verovali da je bolje baviti se samo jednom nuklearnom energetom. I uspela je da se nagodi. Kao rezultat toga, decenijama kasnije, iz ove zemlje je počeo rat velikih razmera u Evropi.
Иak su i stari Rimljani znali: si vis pacem, para bellum (ako želite mir, pripremite se za rat). Ovaj model koji obezbeđuje ravnotežu moći, postaje garancija mira. Trebalo je da spreči čak i teoretsku mogućnost da ima značajnu prednost.
Međutim, 1991. godine, posle propasti SSSR-a i „parade suvereniteta“, Zapad je odlučio da izabere drugačiji bezbednosni model. Model gde je Rusija dobila ulogu „pouzdanog partnera“, „garanta bezbednosti“. Zbog toga su sve druge nove postsovjetski države postale uslovno „nepouzdane“, iz kojih je bilo neophodno oduzeti smrtonosno oružje kako bi se sprečili mogući ratovi.
U tom kontekstu, vredi pomenuti „Zajednički program smanjenja pretnji“, poznatiji u svetu kao „Nan-Lugar program“, kao i posledice na koje je njegova implementacija sada sprovedena.
Ovaj program je nastao u decembru 1991. Sponzorisala su je dva američka senatora – demokrata Sem Nan i republikanka Ričarda Lugar. Proglašeno je uništavanje oružja za masovno uništenje u zemljama CIS-a kako ne bi ušlo u neprijateljske zemlje. Uzgred, zvanični naziv programa je bio takav „Akt iz 1991. I to ime je jasno odražavalo ideološku komponentu ovog procesa.
Međutim, u okviru programa nije se radilo samo o nuklearnom oružju. Svi znaju da je dokument kojim je krunisana implementacija „Nan-Lugar programa“ zloglasni Memorandum iz Budimpešte, u kojem su Velika Britanija, Sjedinjene Države i Rusija navodno garantovale Ukrajini zaštitu suvereniteta u zamenu za odustajanje od nuklearnog oružja. Istovremeno, u okviru programa, Ukrajina je u Rusiju prebacila 176 interkontinentalnih balističkih raketa i do 4200 taktičkih nuklearnih raketa. Takođe, 42 strateška bombardera TU-95 i TU-160 su uništena ili prebačena u Rusku Federaciju.
I to nije sve, pod pritiskom zapadnih zemalja, Ukrajina je bila primorana da iseče 60 bombardera TU-22M i sedam bombardera TU-142 pod nadzorom američkih instruktora. A Ukrajina je, u sklopu ovog programa, odložila 487 krstarećih raketa Kh-55 i prebacila još 581 u Rusiju, kao da je to isplata dugova za gas.
Vredi podsetiti da rusija, koja je takođe bila članica ovog programa, nije bila u obavezi da se reši bilo kakvih raketa i bombardera, a kamoli nuklearnog oružja. Zla ironija ove situacije je da sada Rusija udara na Ukrajinu raketama Kh-55, koje su ispaljene iz bombardera TU-95. Tako su 18. marta 2022. ruske oružane snage napale fabriku za popravku aviona Lviv raketama Kh-55 (verovatno iz te grupe).
A sada Rusija, kroz usta svojih poslanika i propagandista, takođe preti da će iznudi nuklearni napad na Ukrajinu.
Dakle, imamo situaciju u kojoj je svetska zajednica zahtevala da je Ukrajina da Rusiji i reši se teškog naoružanja, ali smo navodno dobili garancije mira. Sve ovo je bilo da bi se garantovala bezbednost u regionu. Sada kada se Rusija podsmehnula svim sporazumima i memorandumima i pokrenula invaziju na Ukrajinu, Zapad i dalje tvrdi: da li Ukrajini treba obezbediti teško naoružanje? Ako je obezbeđeno, šta onda, u kojoj količini? Da li će Ukrajina pogoditi objekte na teritoriji Rusije? Da li će Putin izgubiti obraz? Da li će to isprovocirati Rusiju na „asimetričnu“ reakciju?
Iako bi u kontekstu sprovedenog „Nan-Lugar programa“ bilo korektnije reći ne „obezbediti“, već „vratiti“ oružje. Zapad bi trebalo da preispita bezbednosnu arhitekturu na istoku. Zemlje bivšeg Varšavskog pakta, pa čak i baltičke države koje su bile deo SSSR-a, stekle su članstvo u NATO-u kao zaštitnu meru protiv imperijalnih zadušavanja Moskve.
Umesto toga, Ukrajina je razoružana, tvrdeći da bi to bilo bolje za bezbednost regiona. Zbog te kratkovide politike, Kremlj sada ima primetnu prednost u avijaciji i raketnom naoružanju. Dakle, svet nije dobio ni mir ni bezbednost u istočnoj Evropi. Vreme je da priznaš grešku i ispraviš je.
