U maju-junu ove godine, dva intervjua i veliki članak američkog istoričara Timoti Snajdera pojavili su se na stranicama uticajnih nemačkih publikacija, posvećenih Ukrajini i stavu nemačkog društva u celini, izveštavanju o njegovoj istoriji i modernosti u nemačkim medijima i javnom diskursu. Američki istoričar poznat je ukrajinskim čitaocima po prevodu svoje knjige „Krvave zemlje: Evropa između Hitlera i Staljina“, kao i brojnih Predstave u znak podrške Ukrajini od početka ruskog velikog rata protiv Ukrajine. Ovo nije Snajderov prvi govor u nemačkoj štampi, gde postavlja pitanja o Ukrajini i njenoj istoriji u dvadesetom veku. Tako je u januaru ove godine istoričar objavio tekst sa citatom bivše nemačke kancelarke fon Bulou (1903) u naslovu „A ako ne želite da mi budete brat, raširiću vam lobanju“, gde je izneo politiku Rusije prema Ukrajini od 2014. godine i poziciju zapadnih zemalja, debitovao Putinovim antiistorištem i pozvao na ozbiljan stav prema toj drugojŠpigl, 5/2022). 22 maj ove godine Die Zeit Objavljuje Intervju sa istoričarem pod naslovom „Zašto ste tako ljuti, g. Snajder?“ (Warum so wütend, Her snyder?). Uskoro ćemo videti veliki Članak istoričar u Špigl I Intervju U Frankfurter Algemajne Cajtung.
Zašto je američki istoričar bio toliko uzbuđen zbog intelektualnog okruženja u Nemačkoj? Snajder ne samo da je kritikovao već je doveo u pitanje i jednu od „svetih krava“ nemačke demokratije – politiku sećanja (Vergangenheitspolitik).
Koncept „politike sećanja“ ukorenjen je u javnom i naučnom diskursu tek od devedesetih godina prošlog veka, zamenjujući termin „prevazilaženje prošlosti“ (Vergangenheitsbewältigung), što je često bilo shvaćeno u smislu „pomirenja sa prošlošću“. Politika sećanja uopšte je složen i sveobuhvatan proces, koji je važan element unutrašnje politike u post-totalitarnim i post-diktatorskim društvima, usmeren na retrospektivno i identično tumačenje sećanja. Pored zakonodavnih i pravosudnih mera za kažnjavanje ratnih zločinaca i nadoknađuje materijalnu štetu žrtvama, njime se takođe omogućava brojna komemorativna praksa koja stvara svojevrsna „mesta sećanja“ i javnim i naučnim institucijama za proučavanje nedavne tragične prošlosti. Posle ujedinjenja Nemačke 1990. Suđenja Nirnbergu i Aušvicu, kao i brojna regionalna suđenja ratnim zločincima posle Drugog svetskog rata, dobro su poznata. Do 2015. u Nemačkoj je održano više od 36 hiljada suđenja, a na optuženičkoj klupi bilo je više od 170 hiljada optuženih. Međutim, s obzirom da su 1951.
Danas, Nemačka ima veliku mrežu institucija da sačuva sećanje na tragičara za svoju istoriju dvadesetog veka, na primer: „Berlinski fond za topografiju terora“, „Fond za sećanje na posrnule Jevreje Evrope“, „Federalni fond za proučavanje diktature SED- a“ (Socijalistička ujedinjena partija Nemačke, GDR), Fondacija „Sećanje, odgovornost, budućnost“, Fondacija „Memorijal nemačkog otpora“, memorijal „Wannsee Conference House“, memorijal „Bautzen Prison“, Stasi Museum, itd. Ovde možete dodati čvrste naučne institucije – Institut za istoriju modernosti u Minhenu, Ana Arendt Institut za proučavanje totalitarizma u Drezdenu, Centar za proučavanje istorije modernosti „Komunizam i društvo“ u Potsdamu, koji su objavili hiljade knjiga o relevantnim temama. Hamburški institut za društvena istraživanja napravio je putujuću izložbu „Kriminalni Vermaht. Dimenzije Borbenog rata“, koji je narušio „tabu“ nemačkog društva u vezi sa suzbijanjem zločina nemačkih vojnika na teritoriji bivšeg SSSR-a tokom Drugog svetskog rata. Svakome postaje jasno da nijedna evropska zemlja nije postigla taj nivo razrade svoje prošlosti, ne samo u naučnom već i u javnom prostoru. Svrsishodno, politika sećanja u Nemačkoj je ugrađena u izraz „Nikad više!“.
Zašto je onda Snajder tako ljut? Možda zato što traži odgovore na neugodna pitanja za Nemce: Zašto su nemačka vlada i većina nemačke javnosti bili toliko iznenađeni invazijom i zločinima Rusije? Zašto je nemačkoj javnosti trebalo tri meseca da shvati istinu o ovom ratu? I zašto neki Nemci još uvek razmatraju svoju dužnostcom da podrži agresora? Kako se desilo da je tokom prethodne invazije na Ukrajinu 2014. godine Nemačka nagradila Rusiju gasovodom koji je zaobišao ukrajinsku teritoriju? A zašto je Nemcima toliko teško da govore o „fašističkoj Rusiji“?
Američki istoričar je ubeđen da je Nemačka najvažnija demokratija u Evropi, možda čak i u svetu, u svakom slučaju bolja nego u SJEDINJENIM Državama (F.A.Z., Sontagzeitung, 05.06.2022).
Ponos modernih Nemaca je antifašizam i politika sećanja. I Nemci su potpuno u pravu da demokratija zahteva redovno proučavanje istorije, posebno Drugog svetskog rata i Holokausta. „Međutim, ovakav način pomirenja sa prošlošću trebalo bi da uključuje proveru vaših presuda iznova i iznova. I u Nemačkoj, nažalost, sada postoji tendencija da se veruje da je slučaj već završen. Ovo je stvorilo slepe tačke. A najveća slepa tačka zvala se Ukrajina“ (Die Zeit, 22.05.2022). Istovremeno, prošlost, koja je predmet politike sećanja i komemorativne prakse, nije samo istorija Nemačke, pošto su se gotovo svi nemački zločini odigrali u oblastima nad kojima je Nemačka preuzela kontrolu posle 1938. godine. „Iz tog razloga, politika sećanja je uvek bila isprepletana sa Ostpolitik, ponekad na perverzan način. U drugoj deceniji XXI veka, na primer, mnogi Nemci su uvereni da je bila moralna odluka da se stave u zavisnost od energetskih nosilaca agresivne, revanšiste, desničarske ekstremističke imperije. Zatim, u februaru 2022. godine, Nemačka je otkrila da finansira jasno fašistički ruski režim koji je vodio rat istrebljenja protiv svog suseda, komšije koji je bio predmet nemačkog rata 1941: Ukrajina. Kombinacija Ostpolitik a memorativna politika je naterala Nemce da zaborave sopstvenu istoriju i tako, pre svega, omogućio novi rat u istočnoj Evropi“ (Špigl, 22/2022).
Kad Snajder priča o Ostpolitik, podrazumeva, pre svega, novi spoljnopolitički kurs Savezne Republike Nemačke u periodu 1969-1972, povezan sa tadašnjim kancelarom Esdekom Vilijem Brantom. Prvi put od formiranja Nemačke, SPD je došla na vlast i formirala „crveno-žutu“ koaliciju sa liberalima (VDP), pokrenuvši „politiku dezena“ („normalizacija“), sa ciljem da se prizna GDR (1972), posleratne granice u istočnoj Evropi, međunarodni i trgovinski sporazum sa SSSR-om 1970, itd. Prema rečima njenih tvoraca (Brant je postao dobitnik Nobelove nagrade za mir 1971), osnova budućeg mira u Evropi trebalo bi da budu snažne trgovinske veze između zemalja zapadne i istočne Evrope. Od tada je Nemačka postala najveći uvoznik sovjetske robe u Evropi. Istovremeno, sama Nemačka je imala prilično snažno protivljenje takvom spoljnopolitičkom kursu zemlje, a Brant je 1972. Sasvim je očigledno da je to bilo i zbog činjenice da je u to vreme Nemačka tek počela da se „pomiri“ sa svojom nacističkom prošlošću. Uspostavljanje prijateljskih odnosa sa SSSR-om dovelo je do činjenice da su Nemci u oblikovanju sopstvene politike sećanja usvojili sovjetsku verziju Drugog svetskog rata, koja je bila ograničena na period 1941-1945. ignorisao i ućutkao činjenice o bliskoj saradnji diktatorskih režima dan ranije.
U formiranju nemačke politike sećanja, kategorije „krivice“ i „odgovornosti“ počele su da igraju važnu ulogu. U prvom slučaju usvojen je fundamentalni stav filozofa Karla Džaspersa, koji je tvrdio da „ne može biti kolektivne krivice naroda, niti grupe unutar naroda, niti kao kriminalca, ni kao moralne, ni kao metafizičke mane“. Suđenja i krivično gonjenje ratnih zločinaca postali su dovoljan argument za „pomirenje“ sa prošlošću. A „odgovornost“ (ili „etika odgovornosti“ prema Maksu Veberu), kao kategorija praktičnih akcija, sada je značila nadoknadu materijalnih gubitaka SSSR-a za štetu nastalu tokom Drugog svetskog rata, posebno kroz širenje trgovine sa njim. Međutim, jedna od najdubljih „porođajne traume“ Nemaca uopšte je identifikacija SSSR-a sa Rusijom. Na primer, kada Snajder govori o Brantovoj nesavršenoj politici, dopisnik Die Zeit smatra da je neophodno razjasniti: „Uz svu pustoš koju su Nemci naneli Ukrajini, bilo je i desetina miliona ruskih žrtava nemačke kampanje, delovi Rusije su takođe trebalo da postanu „životni prostor“. Istoričar mora da objasni: „Bilo je desetina miliona sovjetskih gubitaka. Međutim, Ukrajina je propatila proporcionalno mnogo više od Rusije. Pokuљavaju da zaborave ovo. Zaљto? Zato što je uvek bilo važnije za Moskvu – remisija grehova i sirovina.“
Nemačka Rusofilija je povezana sa zajedničkom imperijalskom istorijom Nemačke i Rusije. Nijedna od ovih zemalja u istoriji nije smatrala Ukrajinu predmetom istorije, ali je koristila samo kao sopstvena kolonija. Posle propasti SSSR-a, većina nemačkih istoričara pisala je o kolonijalnoj prirodi nemačkih ratova u istočnoj Evropi, ali to nije postalo osnova za političare i nije se odrazilo na javni diskurs zemlje. Tradicionalna ideja da te teritorije ostanu sfera uticaja Berlina i Moskve preovlađuje. „Podržani su istorijski mitovi, koji su kultivisani u Nemačkoj, gde glavne žrtve rata (posle Jevreja) treba da razumeju Rusi… Interakcija sa moskovskim autokratama moralno je opravdana Drugim svetskim ratom. Ukrajinci su smatrani prekršiocima mira koji su se umešali u ovu priču. To je bilo zgodno jer je značilo da poslovanje sa Rusijom ne treba moralno dovoditi u pitanje“, rekao je Snajder.Špigl, 22/2022).
U modernom nemačkom političkom diskursu, ova postimperijalna šema oličena je u konceptu Ukrajine kao „tampon zone“ između Rusije i EU. Na primer, čuveni berlinski profesor političkih nauka Herfrid Münkler (Herfrid Münkler) vidi kraj rata u Ukrajini samo pod uslovima mirovnih sporazuma sa agresorom i očuvanjem našeg teritorijalnog integriteta zapadno od Dnjepera. „Kakav god bio ishod (rata), Ukrajina će biti poražena“, kaže politikolog (Neue Zürcher Zeitung, 19.05.2022).
Prezrivi imperijalni odnos prema Ukrajincima manifestuje se i u jezičkom pitanju: ako Ukrajinci govore ruski, onda su Rusi, a ako govore ukrajinski, onda su nacionalisti. I to dovodi do takozvanog „površnog razmišljanja“, gde u medijima preovlađuje dobro žustr narativ o „ukrajinskim nacionalistima – saradnicima nacional-socijalista“. Ne vidim da su nemački političari promenili svoju orijentaciju čak i posle 100 dana ruske agresije na Ukrajinu. U televizijskom intervjuu, bivša kancelarka Angela Merkel rekla je 7. juna da veruje da je njena politika prema Rusiji ispravna. Sledećeg dana, nemački novinari su prilično rečito govorili o ovome: „Za vreme njene vladavine, Merkelova je bila manje istočno-Nemačka u unutrašnjoj politici, ali je ostala u spoljnoj politici“ (Die Zeit, 08.06.2022). Međutim, ohrabrujuće je što se razgovori nemačkih intelektualaca nastavljaju. Konkretno, čuveni političar Ralf Fiks u potpunosti odbacuje „neiskrovnu“ ideju o Ukrajini kao „tampon zoni“, smatrajući je nerealnom. „Ključni igrači u nemačkoj politici još uvek nisu u potpunosti razumeli razmere ruskog revanšizma. Na kraju svega, i dalje postoji iluzija da je moguće vratiti se nekom obliku sporazuma o saradnji. Još uvek nije svima došlo do toga da moramo voditi striktnu politiku suzbijanja ovog režima. Umesto toga, i dalje vidimo velike simpatije prema carskom refleksu Rusije, koji navodno ne bi mogao da bude ništa drugo do imperija koja dominira drugim narodima.Neue Zürcher Zeitung, 29.05.2022).
Po mom mišljenju, Snajder nije obraćao pažnju na drugi aspekt nemačke politike sećanja u kontekstu njene povezanosti sa Ostpolitik, koja je postala očigledna posle 24. Njen izraz bili su brojna „otvorena pisma“ predstavnika „EMMA-generacije“ kancelarki Olafu Šolcu u kojima se Ukrajina poziva da zaustavi rat i pregovara sa agresorom čak i kroz ustupke sopstvenoj teritoriji. Nedavno su čak dobili i snažnu podršku u osobi svetski poznatog filozofa Jirgena Gabermasa. Devedesetdvogodišnjeg filozofa nervira „arogancija“ kojom Ukrajina „moralno ucenjuje“ evropske zemlje govorima Volodymyr Zelenskyy sa upornim zahtevima za pomoć u suprotstavljanju agresiji, stalnim demonstracijama u medijima slika ruskih zločina u ovom ratu. To je poremetilo mir zapadnjaka na ulici, gde „sa svakom smrtnom strepnjom raste, sa svakim ubistvom – šokom, svakim ratnim zločinom – ogorčenjem – i željom da se nešto uradi po tom pitanju“. Ali, još više, Gabermas zamera kritičarima „umerenog“ stava kancelara Olafa Šolca, pošto on, kao niko drugi, razume lekcije iz Hladnog rata, prema kojima je nemoguće pobediti u ratu u nuklearnoj energiji konvencionalnim putem i zato je neophodno tražiti alternativne opcije kako se Evropa ne bi umešala u nuklearni rat u trećem svetskom ratu. Tada nijedna strana neće moći da se povuče iz rata kao „nije poražena“.
Najveću kritiku čuvenog filozofa izazivaju „zeleni“ političari, koji odavati utisak da ih je nova realnost rata otela iz „pacifističkih iluzija“. Njihova „ikona“ bila je emotivna ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, koja je bila pod uticajem „morališućih impulsa ukrajinskog rukovodstva, rešena da pobedi“. Ispostavilo se da, prema Gabermasovim rečima, ne razumeju činjenicu da je Hladni rat razvio „post-nacionalni mentalitet“, i da pokušavaju da se vrate „nacionalnom mentalitetu“, gde je glavna stvar dovesti mrtveza slobodu svoje nacije. „Naše divljenje pomešano je sa izvesnim iznenađenjem sa samopouzdanjem pobede i nepokolebljivom hrabrošću vojnika i regruta koji su hrabro rešeni da odbrane svoju domovinu od mnogo superiornijeg vojno nadmoćnog neprijatelja.“ Mešanje ova dva „istovremeno oprečna, ali istorijski heterogena mentaliteta“ dovodi do činjenice da ova „udarna grupa“ deli poverenje Ukrajinaca u pobedu i apeluje na međunarodno pravo. Sa vrhunca njihovog doba (!) i „post-nacionalnog mentaliteta“, filozof ih poziva da ne skliznu u opasan „realizam“ (Süddeutsche Zeitung, 28.04.2022). „Politika straha“ od nuklearnog rata, ispostavilo se, dovoljna je osnova da Nemačka pažljivo formuliše svoj cilj u rusko-ukrajinskom ratu – „Ukrajina ne treba da gubi“. To jest, pošto Ukrajinci i dalje imaju „nacionalni mentalitet“ (opet u stilu postimperijalne nadmoći), nosioci „post-nacionalnog mentaliteta“ (naravno, sam Gabermas, Šolc i svi ostali „realistički Nemci“) ne bi trebalo da puste Ukrajinu da pobedi u ratu. Na nesreću poznatog filozofa, ne smatraju ga svi Nemci već „intelektualnim prorokom“, kao što je to bio slučaj osamdesetih godina prošlog veka, kada je radikalno promenio čuveni „Spor istoričara“ (Historikerstreit) o nacional-socijalističkoj prošlosti, govoreći protiv konzervativnih istoričara. Diskusija na stranicama novina o njegovom tekstu pokazala je da „filozofske igre“ sa različitim „mentalitetima“ izazivaju prilično nerazumevanje, a praksa dugoročnih refleksija Olafa Šolca je odbijanje. „A zašto Gabermasa ne nervira kancelarkina arogancija, koja racionalizuje svoje pokušaje da sakrije strah od ulaska Nemačke u rat i nuklearni rat? Uzdržanost i refleksija su postupci za koje je potrebno vreme. Imamo li ovaj put u Ukrajini? Ovo je rat. Nije prozaminar „Šta bi bilo da postoji warˮ. Sada je pažljivo razmatranje vredno življenja. Odluka doneta pre nekoliko nedelja spasila bi te živote.“Süddeutsche Zeitung, 13.05.2022).
Nemačka se predugo „oprašta od Rusije“, iako primećujemo kritike prošlosti Ostpolitik. Možda ćete morati da preispitate osnovne principe politike pamćenja. Instrumentalizacija prošlosti kroz komemorativne prakse i brojne institucije, okrenuta osudi nacional-socijalizma i totalitarne prošlosti, često je bila svedena na gajenje „krivice“ i davala je uspon strahu od nuklearnog rata i intenzivirala „traumatičan eksperiment“ Drugog svetskog rata pred „strašnim Rusima“. Selektornost žrtava „odgovornosti“ za zločine iz prošlosti bila je da se te povrede nadoknade. Postimperijalni Ostpolitik suzio politiku sećanja ne samo geografski već i smisleno. Očigledno je njen slogan „Nikad više!“ nedovoljan da se konstruiše imperativ delovanja u društvu, gde bi trebalo koristiti još jedno sredstvo – „Učini sve da nikada više!“.
