U sovjetsko vreme, postojala je takva šala o vozaču trolejbusa i njegovom redovnom suvozaču. Vozač je svakog jutra posmatrao kako jedna žena, njegova redovna putnica, svako jutro žuri u trolejbus sa jezikom na ramenima i u njega je uskočila gotovo iscrpljena. Vozač zatvara vrata i kreće se, vodi iscrpljenog, ali srećnog putnika na posao. Ali jednom je žena, trčeći, skrolovana i pala, brzo ustala, ali je izgubila nekoliko sekundi. Već je trčala do trolejbusa, ali je vozač neumereno zatvorio vrata ispred njenog nosa. „Nisam imao vremena“, pomislio je wryly.
Uvek se setim ove anegdote kada čujem od zapadnih političara, eksperata, vladinih zvaničnika o tome kako bi ruski rat protiv Ukrajine mogao da se završi, o ustupcima koje je Kijev trebalo da napravi, a još više optužbama Ukrajincima da rade nešto loše po pitanju Rusa.
Na primer, nedavno su svetski mediji prekršili izjavu generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga o verovatnoći obnove mira u Ukrajini, koju je izrazio tokom govora na godišnjem skupu „Diskusije u Kultarantu“ u Finskoj. Štaviše, u većini medijskih izveštaja, informacije su otišle pod ovako nešto: „Stoltenberg: mir je moguć, ali Ukrajina nije spremna za to ni po koju cenu“. Poznato je da nedavno oko 90 procenata korisnika informativnih sajtova čita samo naslove. I šta će im ostati u sećanju? Da postoje šanse za mir, ali takva i takva Ukrajina se cenjka, nije spremna da plati cenu koju Rusija uopšte zahteva od nje. Zbog toga se izlaže patnji. I sami i njihovi saveznici, koji moraju da uvedu sankcije, finansijski podrže Ukrajince, daju im deo oružja, pogoršavaju svoje odbrambene sposobnosti, trpe rastuće cene benzina, gasa, struje itd.
Zapravo, Jens Stoltenberg nije nameravao da pošalje upravo takvu poruku svetu. Naprotiv, on je pozvao svet da učini sve što je u njegovoj moći kako Ukrajina ne bi mogla da plati visoku cenu, pre svega, radi se o teritorijalnim ustupcima Rusiji. „Mir na teritoriji Ukrajine je sasvim moguć, ali glavno pitanje je koju cenu je spreman da plati za to. Zadatak Zapada je da se pobrine da Kijev ne mora da čini teritorijalne ustupke i gubitak nezavisnosti“, rekao je zapravo generalni sekretar NATO- a.
Međutim, „majstori titule“ su vešto iskrivili suštinu žalbe, jer iz tog ugla oni i mnogi na Zapadu još uvek doživljavaju situaciju. Kao vozač koji, iako vidi neukroćenog putnika-Ukrajinu, ne žuri da je upozna. Mada, da biste pomogli, ne treba vam toliko, neuporedivo manje nego što ćete na kraju morati da se potrudite, ako odložite sa ovom pomoći ili još više je ignorišete.
Jasno je da, pre svega, govorimo o oružju, vojnoj pomoći Ukrajini. Da, ima. Da, zahvalni smo joj. Ali to i dalje nije dovoljno, ponekad čak i katastrofalno nedovoljno.
A ovo nije insinuacija nekog izdajničkog. Vredi pogledati tok bitaka u regionima Luhansk i Donetsk, posebno da se pogleda bitka za Severodonetsk. Tu se odvijaju stalni artiljerijski dueli. I tu postoji jasna prednost na strani Rusije, koja za njih ima mnogo više oružja i municije. Tako da može sebi da priušti da vozi na našim pozicijama dok ne bude kamena neprevrnutog od njih.
Najviše me nervira to što neke partnerske zemlje prvo obećavaju neke količine vojne pomoći, neke vreme isporuke, a zatim probiju rokove i snabdevaju se mnogo manje nego što je obećano. I to u vreme kada Generalštab Oružanih snaga Ukrajine pokušava da uzme ova obećanja u obzir u svojim planovima za sprovođenje neprijateljstava. Na primer, ukrajinska komanda odlučuje svom moжi da zadrћi isti Severodonetsk. Na kraju svega, obećano nam je da ćemo u bliskoj budućnosti povratiti najnovije dalekometne i preciznije haubice, kao i poboljšati više lansirnih raketnih sistema. Takođe tenkovi i jurišni avioni za proboj neprijateljske odbrane, protivraketne odbrane i raketnih odbrambenih sistema za zaštitu opreme i osoblja od napada iz vazduha, gde Rusi i dalje imaju prednost.
Međutim, kasnije se ispostavilo da je obećanje tsatsyanka. Ta artiljerija i MLRS biće dati kasnije i u mnogo manjim količinama. Sistemi protivdušne odbrane još uvek treba da budu proizvedeni, a to će trajati nekoliko meseci. A sa tenkovima i napadačkim avionima – generalno, nevolja. Neće da im daju jer… postoji određeni neformalni aranžman. Francuski predsednik Emanuel Makron rekao je ukrajinskim novinarima o tome tokom posete Kijevu: „Pomažemo Ukrajini da se odbrani, ali ne ulazimo u rat sa Rusijom. Stoga je određeno oružje, kao što su jurišni avioni ili tenkovi, dogovoreno da ne bude snabdeveno.“
Za tebe. To je, MLRS, samohodne artiljerijske instalacije (po izgledu, njihovo ne-vojno lice se lako može pomešati sa tenkom), oklopni transporteri, pešadijska borbena vozila još uvek mogu da se snabdevaju, to se još neće smatrati „ulaskom u rat sa Rusijom“, a tenkova više ne može biti, ovo je već „ulaz“. Bespilotne letelice, čak i moćne i smrtonosne kao MQ-9 Kosač – možete, i maned napadnete avione i lovce – zas.
Pitam se čemu tako čudna podela? Da li je Rusija ta koja je postavila granicu? Sumnjam. Kremlj se uopšte protivi svakoj pomoći. I, na primer, MLRS sa navedenog „džentlmenovog seta“ će je najviše nervirati, a Kosaи To je samo smrt. Tako su na Zapadu uspostavili takva unutrašnja ograničenja za sebe.
Otprilike kao isti vozač koji je odlučio da zatvori vrata ispred suvozačevog nosa. Zaљto? Pa, da. Jer „Putin će napasti“. I to nije samo љala, ne samo mim. U Berlinu, Briselu, čak i u Vašingtonu, još uvek se os osvrtu na Moskvu.
Sećate li se kako je nedavno bivša kancelarka Nemačke Angela Merkel objasnila zašto je blokirala put Ukrajine ka NATO-u još 2008. godine? Ona je tvrdila da „to nije bila Ukrajina koju sada poznajemo“, da je, kažu, Ukrajina podeljena politički između Janukoviča i Juščenka, da je tamo cvetala korupcija, vladali su oligarsi. I drugi beznačajni bla bla bla. Međutim, ona je dalje iskreno priznala: „Putin to ne bi dozvolio… Nisam hteo da ga provociram.“
To je, čak i tada, pre 14 godina, „Gvozdeni kancelar“ se plašio ruskog diktatora-podmirka. Tokom godina, strah je samo rastao. A sada, kada je Putin zaratio praktično protiv celog civilizovanog sveta, strah je dostigao svoj apogej.
I samo Ukrajina, ukrajinska vojska su u stanju da dokažu i dokažu da nema čega da se plaše, da je ovo kolos na glinenim nogama. Na kraju, zahvaljujući našem efikasnom otporu ruskoj agresiji, kolektivni Zapad menja mišljenje, postepeno gubeći taj iracionalni strah od Rusije. Zato se nadamo da izjave političara u Vašingtonu, Londonu, Briselu i Berlinu da će brinuti o pobedi Ukrajine i pružiti pomoć za postizanje tog cilja nisu prazne reči, a ne obećanja.
