Ko, ako ne i društva u aktivnoj vojnoj fazi, treba da zna da je rat potpuno zlo. Ljudi umiru, oko propasti, povreda i patnje. Od nemogućnosti da utiče i promeni situaciju, pojavljuje se očaj, a još češće – bes i bes na neprijatelja. Na ratnim palicima. Rat toliko menja trib života da shvatate da nikada nećete moći da se vratite u pretešnje stanje. Kroz rupe u licu palih prijatelja i poznanika, uništeni gradovi i u pukotini ljudske komunikacije. Zbog toga se serija tekstova „Modernizacija ratom“, pokrenuta početkom 2015. godine, više ne može osušiti i ukloniti kao ranije. I to je ono što se ovaj užasni rat takođe promenio u nama.
Prethodni tekstovi govorili su o tome koliko brzo je ukrajinska nacija „nadoknadila“ neku vrstu zaostatka u modernizaciji zbog učešća u ratu. Naravno, govorili su o formiranju moderne političke nacije. Pričalo se o, da tako kažem, uklapanje ukrajinske istorije u „normalan“ svetski kanon. Tada je najduža istorija koja datira bar iz ranog srednjeg veka. Kada su se preci vekovima osećali kao pravi patriote i nacionalisti koji su samo radili to što su radili, da su se borili i osvojili nam srećan poklon. Kada istorijski heroji podižu temelje moderne države svojim moćnim plećima i svi narodi se klanjaju u znak poštovanja prema svom podvigu i, shodno tome, vekovima prepoznaju ispravnost Ukrajinaca u svemu. Ovako izgleda obična bajka, odnosno „osnivački“ nacionalni mit.
U praksi, sve se obično dešava sasvim drugačije. Konkretni ljudi se bave izgradnjom nacionalne platforme. Ovaj proces je najočigledniji u pokušajima da se utiče na formiranje istorijskog identiteta. Nije tajna da Ukrajinci u različitim istorijskim regionima ne samo da su imali različita mesta sećanja, već su često njihovi junaci delovali kao antiheroji jedni za druge. U ovom slučaju, akcije usmerene na pomirenje sećanja, za konsolidaciju društva, trebalo bi da postanu izuzetno važan deo državne istorijske politike. Nažalost, to nije uspelo, s obzirom da je bilo previše onih koji su želeli da profitiraju od istorijskih antagonizama regiona. Među njima je bilo gotovo svih političkih stranaka koje nisu nudile obećavajuće razvojne programe, nego su umesto toga besramno eksploatisale istorijske likove i davno prošle događaje.
Među najzainteresovanijim za uzgoj Ukrajinaca do nepomirljivih polova na osnovu istorije bila je Ruska Federacija. Koja je toliko instrumentalizovala istoriju da ga je koristila kao neku vrstu ideološkog pokrića da razbije sistem međunarodnog prava i vodi agresivnu, agresivnu politiku protiv svojih suseda. Sama Rusija je sebi dala „istorijsko pravo“ da odredi ko treba da ostane na svetskoj mapi, a ko ne. Rusija je uzurpirana pravo na instrumentalnu upotrebu pobede u Drugom svetskom ratu. Neprimećena sama od sebe, utonula je u stanje „pobedobesije“, društvene bolesti izazvane neobuzdanom željom za osvetom. Relapsi ove bolesti su rat i agresija. U vreme kada je svet živeo pod sloganom „Nikad više!“, Rusija se veličala namrštena – „Možda ponovi!“.
Nije tajna da štampa totalne sovjetske i masivne moderne ruske propagande nije mogla nego da utiče na građane Ukrajine. Neki od njih su želeli da veruju u čistotu namera Rusa da se bore protiv nacizma i fašizma. Nisam želeo da izbliza pogledam najmoderniju Rusiju, sa njenom stvarnom imitacijom nacističkih praksi kao hitlerova Nemačka. Nije važno da li su ti građani iskreno podržavali agresivnu Rusiju, bili su prevareni, ili su to radili iz merkantilnih razloga – to nema nikakve veze sa svesnim građanskim položajem. Ovaj rat je pokazao u kakvu tragediju takva indiskrecija moћe da se pretvori.
To nije doprinelo unutrašnjem ukrajinskom konsenzusu i pokušajima te patriotske grupe da sve sovjetsko „čisto“ zameni ukrajinskim. Kao rezultat tog pozicioniranja, pokušali su da oduzmu jedino iskustvo modernizacije iz istorije – sovjetsko. Nekritički odraz iskustva baltičkih republika doveo je do toga da Ukrajina treba da odustane od važne faze svog razvoja, tačnije perioda ukrajinskog SSR-a. To jest, vreme kada se prvi put odigralo u modernim (pre okupacija) granicama i kada je postalo vidljivo na međunarodnoj sceni zahvaljujući članstvu u UN. Pored toga, u to vreme postojao je proces urbanizacije ukrajinske nacije. Mada sovjetska, ali kodifikacija ukrajinske kulture. Nažalost, moramo priznati da osim sovjetske druge modernizacije, ukrajinska nacija nije imala nikakvu drugu modernizaciju.
Odbacujući sovjetski period i uzimajući kao jedinu ispravnu opciju oružanu borbu UPA i, nažalost, neke formacije Vermahta, Ukrajina je namerno pozicionirana izvan kruga pobednika u Drugom svetskom ratu. To je, ispred Koalicije protiv Hitlera. Šta je omogućilo ruskim propagandistima da konstantno plaše potencijalne saveznike UkrajineU njemu ima neonacističkih osećanja. Čovek mora biti svestan da Zapad nije bio naivno jagnje da veruje u rusku propagandu. Međutim, to je dalo neku vrstu opravdanja zapadnim političarima koje je rusija pokvarila zašto ne žure da pomognu Ukrajini.
Rusija je konstantno i svesno uvodila u informativni prostor takve propagandne konstrukcije koje bi trebalo da izjeda ukrajinsko društvo iznutra. Kako bi se konačno sprečila nacionalna konsolidacija. Nažalost, to bi moglo da se postigne pedaliranjem ekskluzivnog, to jesti etničkog, ukrajinskog projekta. Šteta, ali čak i ovde je bilo dosta dobrovoljnih pomagača u Rusiji. Vredi napomenuti da su Ukrajinci bili podeljeni na korektne i ne toliko adekvatne „ruski svet“. Ništa manje uporni nisu bili ni kreatori herojskog kanona, koji su se nadali da će dobrovoljno naterati „pogrešne“ Ukrajince da prepoznaju i vole svoje heroje.
Obojica su tvrdoglavo pokušali da smestiju Ukrajince u svoj kutse procrustean krevet. U stvari, cepanje između sovjetskih i nacionalističkih kanona. Prvi je video Ukrajinca u ulozi ili smešnog „khokhl“-a ili vrednog radnika lišenog nacionalnosti, koji živi da bi radio, i ne radi da bi živeo. Takav Ukrajinac je morao stalno da bude zahvaćen velikim ruskim narodom, u kojem je, na kraju, morao da se raspadne. Bilo u obliku „nove istorijske zajednice“, ili da nestane u obliku vojnika „ruskog sveta“. Ukrajinska istorija je imala pravo da postoji samo kao izborni predmet. Drugi, ne na sajmu Rusa, bio je pogrešan i podložan zabrani. Da bi se uklopio u takav kanon, bilo je neophodno izgubiti ostatke ne samo nacionalnog, već i ljudskog dostojanstva. Na šta slobodni građani nikada ne bi pristali.
Kanon, koji je pokušao da definiše „autentičnost“ Ukrajinaca po etničkoj pripadnosti, jeziku i „ispravnoj“ herojskoj istoriji, bio je izuzetno ekskluzivan. Ovaj projekat je presekao granice ukrajinske nacije samo ka zapadnom regionu, a onda delimično. Pored toga, nije bilo nade da će bar jedan dan postati atrakcija za celu Ukrajinu. Zato što je sadržao snažan unutrašnji sukob zbog nedostatka kritičnosti u svom uključivanju u sve-ukrajinski istorijski metanaratativ. Ukratko, ispostavilo se da je to mesto za bivše vojnike iz Vermahta, ali to nije bilo za dedove i pradedove iz Crvene armije, koji su zajedno sa celim svetom pobedili nacističku Nemačku. Uklapajući se u ovaj kanon, mnogi Ukrajinci bi na određeni način morati da izdaju svoje pretke. Ono što ljudi dostojanstveno nisu želeli da urade.
U aktuelnom ratu, koji je počeo 24. februara 2022. godine, Ukrajinci su prošli kroz tektonske promene: prihvatili su sebe kakvi jesu. Jednostavno su otišli da brane svoju zemlju, rođake i zemlju. Pošto su bacili teret odgovornosti na istorijske heroje, i sami su postali heroji. Postavši svoji, prekinuli su konce kroz koje su se ranije odigravali manipulacije. Zahvaljujuжi kojoj sada i sami piљu svoju priиu. I to je jedna od najznačajnijih promena koje je rat doneo.
Modernizacija ratom u ovom slučaju takođe se manifestovala u neverovatnoj konsolidaciji nacije. U percepciji pretnje državnoj nezavisnosti kao zajedničkom egzistencijalnom izazovu za Ukrajince. Ovaj rat je jasno pokazao ko je i zašto neprijatelj Ukrajinaca. Stoga ću dozvoliti sebi da još jednom citiram američkog naučnika Karla Dojča da ništa ne ujedinjuje naciju toliko kao prisustvo zajedničkog neprijatelja. Ovog puta, za razliku od situacije iz 2014. godine, slušamo samo o izolovanim slučajevima prelaska ukrajinskih državljana na stranu neprijatelja. I to je dokaz da su Ukrajinci postali samac i monolitna nacija. A to je takođe posledica modernizacije ratom.
P. S. Početkom devedesetih često se u Verkhovna Radu moglo čuti mišljenje da Ukrajina nije prolila ni kap krvi za svoju nezavisnost. Shvativši da nema borbe za nezavisnost bez krvi, onda su odlučili da sve duguju istorijskim herojima. Što je decenijama onemogućavalo domaći konsenzus. Vrlo često su usko-partijska tumačenja zamenila istoriju borbe Ukrajinaca za njihovu nezavisnost. Zapravo, rat, koji se dešava već osam godina, prvi je ukrajinski rat za državnu nezavisnost. Odavde je neophodno započeti odbrojavanje istorije istinske nezavisne Ukrajine. Priča koja će, bez preterivanja, biti uključena u sve udžbenike sveta.
