Slučaj ruskog novinara Aleksandra Nevzorova, koji se izjasnio kao očekivano ukrajinsko državljanstvo, u velikoj meri je uzbudio ukrajinske korisnike društvenih mreža i doveo mnoštvo komentatora na sajtove koji su širili vest. Za neke učesnike diskusije, ovaj događaj je još jednom optužio „zelene“ vlasti za neprozirnost relevantnih procedura i nepoštovanje institucije državljanstva. Drugi su izrazili divljenje stalnim ludorijama ruskih medija Persijana sa Jutjuba protiv Vladimira Putina. Emocije ukrajinskih državljana u takvim slučajevima često se kreću u spektru od „ne pokazuju nam nikakav Rus, ni dobar ni loš“ do „neophodno je razgovarati sa onima koji mogu da promene javno mnjenje u Rusiji“. Dalje razmišljanje o ekspeditivnosti određene pozicije zahteva određeni kontekst.
Nevzorov nije postavio presedan u diskusiji o (in)mogućnosti prisustva ruskih državljana u ukrajinskom televiziji/javnom prostoru posle 24. februara. Nakon početka punog rata, pokrenut je teleton Ujedinjenih vesti, čiji su gosti s vremena na vreme bili ruski državljani koji se protive Putinovom režimu, poput novinarke Julije Latinine. Ponovo je njihov izgled izazvao talase ogorčenosti na društvenim mrežama i oštre komentare na kanalima koji se protive vlastima. Teško je ne primetiti da su svi takvi slučajevi sa „latinicom“ i „nevzorom“ imali dodatne političke prizvuke. Posebno, poštovanje institucije državljanstva zahtevala su lica koja su tokom poslednje predsedničke trke pozvala na ograničavanje prava / lišavanje državljanstva tri četvrtine njihovih sunarodnika. Ili se na kanalima u vlasništvu Petro Porošenka razgovaralo o „nepatriotskim“ postupcima aktuelne vlasti i predsednika Volodimyra Zelenskog.
Zapravo, u razmišljanju o (in)prisustvu ruskih državljana na ukrajinskom medijskom prostoru, sećanja su možda dublja. Rat sa Rusijom, koji je počeo 2014. godine, nije sprečio prethodnog predsednika da dodeli državljanstvo bivšoj novinarki Ekha Moskvy Matvi Ganapolskom. I nije bio jedini na listi nagrada sa ukrajinskim pasošem.
To jest, već osam godina rata, vlasnici ukrajinskih medija nikada nisu propustili šansu da pronađu novinarske profesionalce iz zemlje u kojoj takva profesija ne postoji već nekoliko decenija. Teško ih je izbrojati u ukrajinskom medijskom prostoru – od zvezda ruskog novinarstva jeljcinskog doba Savik Šustera i Evgenija Kiseljova do Arkadija Babčenka i Aidera Muzdabajeva. Ne postoji lek za komentatore iz Rusije, čije je mišljenje, sa stanovišta vlasnika ukrajinskih medija, trebalo da čuju ukrajinski državljani – od Andrija Piontkovskog i Viktora Šenderovca do već pomenute Latinine. Svi pozvani komentatori ne zaboravljaju da naglase da je trenutno u toku „Putinov rat“, koji ne treba pomešati sa njihovim demokratskim stavom. Vlasnici medija mogu biti shvaćeni. Ukrajinska politika je uvek bila platforma na kojoj je bilo žestoke borbe. I iz ruskog novinarstva, ovde su došle profesionalne „medijske ubice“, očvrsnute u političkim bitkama i vojnim sukobima koje je njihova zemlja redovno podstikala. Dovoljno je pročitati Fejsbuk stranicu Arkadija Babčenka, miljenika ruske liberalne javnosti, kako osećaj prljavštine ne bi odlazio na određeno vreme. Zanimljivo je da su i Babčenko i Nevzorov bili učesnici čečenskih ratova, gde je ruska vojska bila „očvrsnuta“ u ratnim zločinima, o kojima danas prolazimo u Ukrajini. Da li je bilo onih visina govora mržnje koje ruski gosti nisu mogli da prevaziđu? Sećam se slučaja Muzdabajeva, koji je 2019. godine na društvenim mrežama govorio o potrebi pucanja na ukrajinske građane zbog njihovog političkog izbora.
Čini se da je nametljivost u pozivanju „dobrih Rusa“ bila/je neodoljiva strast ukrajinskog političkog establišmenta, bez obzira na stranačku pripadnost. Međutim, ako koristimo samo princip „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“, imamo šansu da se nađemo pored ljudi čije su vrednosti, blago rečeno, daleko od evropskih, a prošlost ima takve kosturi u ormaru koji se ne mogu uzdrmati jednostavno sećajući se da je da, bio „carski vojnik“, ali sada više nije.
Pa da li lideri ruskog mišljenja opozicionog režima sada imaju pravo da se dopadaju Ukrajincima? A da li Ukrajinci treba da znaju „šta ima u Rusiji“? U stvari, oba pitanja su povezana. Problem je što vrlo malo znamo o „komšijama“, a poslednjih osam godina to saznanje je, iz očiglednih razloga, ofarbano u crno. Ne vidimo polugodište koje bismo mogli da iskoristimo, posebno za našu bezbednost. Nije dovoljno reći da je Rusija starosni neprijatelj koji stalno pokušava da nas uništi. Zvuči na nivou metafore, ali izgleda problematično u ulozi analitičke kategorije. Današnja Rusija nije ni Sovjetski Savez ni Ruska Imperija. Posebno zbog odsustva Ukrajine, koja je za obe pomenute države bila jedna od zemaljapreturanje po elementima. I ne radi se o njihovom poređenju, već samo o tome da je moderna Rusija zaseban fenomen u odnosu na društvo, političku strukturu, kulturu, ekonomiju, vojne kampanje i zločine koji ih prate.
Čini se da je od 1991. godine Ukrajina trebalo ozbiljno da prouči svog suseda, što bi potencijalno doprinelo činjenici da je zvanični jezik Ruske Federacije razumljiv, a već duže vreme najsumnjeniji, strani jezik za većinu ukrajinskih naučnika. Na mnogim univerzitetima postojala su odeljenja ruske istorije, bivše istorije CPSU, koja je od 2014. postala stidljivo nazvana odeljenjima istorije istočne Evrope, itd. Takva istraživanja trebalo bi da sprovode brojne sociološke i političke nauke. Međutim, intelektualni proizvod nije bio dovoljan. Značajno je to što je sada kao relevantna knjiga o kolonijalnim prizvucima „velike ruske kulture“ predstavljena studija Amerikanke Eve Tompson, objavljena pre dvadeset godina. Treba govoriti: nije najbolje od onoga što se moglo pročitati u ovom izdanju, od klasičnog dela Amerikanca Edvarda Saida „Kultura i imperijalizam“ do temeljnih studija kolonijalne i postkolonijalne literature Eleke Boehmer.
Nažalost, čak ni ono što se moglo čuti od ruskih „liberalnih“ istraživača ovde nije uvek bilo izgovoreno i analizirano. Posebno je stabilan trend u odnosu Rusa prema Ukrajincima, prema istraživanjima javnog mnjenja, bio pogoršanje. To jest, od 2004. godine i događaja iz Narandžaste revolucije, ruske vlasti su, preko potpuno kontrolisanih medija, formirale javno mnjenje, predstavljajući Ukrajinu kao neuspelo stanje, i njene građane kao budalaste sanjare Evrope kojima nemaju šanse da se dodju. Slično tome, nastala je i slika Ukrajinaca u Rusiji, koja je svedena na dve hipostaze – prostitutku ili radnika migranata. Povodom imidža Ukrajinke koja je formirana u Rusiji, čini se da je prikladno prisetiti se događaja genocida u Ruandi, gde je preko medija formirana i slika Tutsi žene, pohotne i spremne za nasilje. Nije iznenađujuće da su od 24. februara ruska javnost i stranice vojnika na društvenim mrežama bile ispunjene podlim pričama o „zgodnim Kajvancima“ koje će silovati. Sećam se i čuvenog presretanja razgovora u kojem Ruskinja „dozvoljava“ mužu vojniku da siluje Ukrajinke.
Zapravo, za mnoge Ukrajince je bilo otkrovenje da je Buka ili Marijupolj mogao da se dogodi, iako se može očekivati da vojni eksperti, istraživači vojne istorije ili politikolozi imaju ozbiljne analitičke tekstove o fenomenu vojske moderne Rusije, sa njenim kampanjama – od rata sa Ikerijom do Sirije, u kojima su pljačkali, ubijali civili i bombardovali stambene oblasti. Ništa manje impresivno za mnoge nije bilo (Ništa manje impresionirano mnogima) to je bilo rusko društvo. Tako su desetine hiljada Rusa izašle na ulice protestima, uprkos pretnji dugotrajnog zatvaranja, na primer, desetine javnih ličnosti izjasnile su se za svoj antiratni položaj i čak direktnu podršku Ukrajini. Međutim, stepen fasizacije značajnog dela ruskog društva nije mogao da se predvidi bez ozbiljne analitike. Na prste je moguće računati one ozbiljne tekstove napisane na ukrajinskom koji bi mogli da daju manje-više pouzdanu, kao što je sada jasno, sliku ruske realnosti pokojnog Putinovog doba. Rusko društvo se već dve decenije priprema za rat punih razmera, a značajan deo ukrajinskog društva to nije primetio. Sami političari i lideri mišljenja ili nisu imali potpunu sliku, ovde ponovo o nedostatku analitike, ili su je smatrali sekundarnim faktorom. Naravno, istočni i južni region Ukrajine zadržao je najduži pozitivan stav prema Rusiji. To je olakšano mnogim faktorima: od porodičnih veza do ekonomske saradnje, produbljene u sovjetsko vreme. Međutim, u Karkivu ili Odesi, velika većina građana jasno je za sebe odvojila „Putinovu državu“ i „ruski narod“. Međutim, još gore je bilo razočaranje posle 24. februara, kada u podrumu Karkiva ćerka nije mogla da dokaže majci da je ruska vojska ta koja sada pokušava da je ubije. Možda kada bi političari i mediji iskreno govorili i apelovali na ozbiljna istraživanja sa ljudima na ovim prostorima, onda bi moralna spremnost naroda, ako je uopšte moguće biti spreman za veliki rat, bila drugačija.
Nažalost, sada moramo da steknemo svo to znanje uživo, sa užasom i gađenjem, posmatrajući svu metamorfozu kojoj je rusko društvo podvrgnuto tokom Putinove ere. I odavde treba da razmišljamo o (in)ekspeditivnosti razgovora sa onim predstavnicima Rusije koji ostaju adekvatni i govore o svom protivljenju. Posmatranje sadržaja ruskih medija sugeriše da najliberalniji i „najdemokratskije“ Ruse „pati“ od postimperijalnog sindroma, problematične prirode o kojoj se moderna Rusija, nažalost, nikada nije izjasnila u javnoj raspravi. Čak i oni koji su sada strastveni podržava Ukrajinu u borbi protiv „Putina“, ne može da se uzdrži od banalnih fraza o „starosedeocima“. Dok frontmen ruske rok grupe „Noga Svelo“ peva, Maksim Pokrovski u novoj numeri „Ukrajina je moje drugo poluvreme“. Nekolicina onih koji mogu, kao popularni ruski jutjuber „Aleksandr Balu“, ističu odvojenost Ukrajine, nedostatak osnova da Rusi nešto uopšte savetuju susednoj zemlji ili da razgovaraju o njenoj politici u smislu ispravno/netačno. Većina ruskih popularnih Jutjubera, koji imaju poseban akcenat, jer je za modernu Rusiju to, zapravo, jedina platforma za opoziciono mišljenje, može da „probuši“ na pomen Ukrajine. Posebno možemo pomenuti situaciju sa Maksimom Katsom, koji je od prvog dana rata izabrao proukrajinsku poziciju, a ipak se našao na udaru bujica kritika na ukrajinskim društvenim mrežama, a neki ukrajinski Jutjuberi su posvetili video snimke kako bi dekonstruisali njegov sadržaj.
Uzimajući u obzir sve te „porođajne bolesti“ ruskog establišmenta, najmanje što je potrebno tokom vrele faze rata jeste da se njeni predstavnici odvuku na ukrajinsko medijsko polje, kako bi kasnije bilo koja od njihovih problematičnih fraza dovela do još jedne unutrašnje svađe. Međutim, odbaciti sve one koji pokazuju znake prijateljstva je kratkovido, imajući u vidu da će granica sa Rusijom verovatno ostati naša najduža sekcija u bliskoj budućnosti. Imajući to u vidu, Ukrajina treba da se „igra dugo“ i usvoji nešto poput carskih principa – „podeli i osvoji“. Ukrajina mora da vodi računa o svojim interesima u Rusiji, traži uslovljene saveznike tamo i koristi ih da utiče na javno mnjenje. Naravno, sada nije trenutak kada može da se promeni, ali sada je moguće postaviti temelje za budući suživot sa „severnim susedom“. Postoje lideri ruskog mišljenja koji jasno kažu da Rusija vodi agresivan rat, njena vojska čini strašne zločine, a posle pobede Ukrajine, ruski državljani će dugo plaćati odštetu. A ako postoje ljudi poput Milovana, iz Navaljnog tima, ili pomenutih Kaca i Balua, pa čak i istih Nevzorova, koji imaju milione publike na društvenim mrežama, Jutjubu, telegramu – ovo bi trebalo iskoristiti. Ali ne kroz njihov prijem u ukrajinski medijski prostor, već kroz njihovo prisustvo na njihovim kanalima, kako bi uticali na rusku publiku. Danas je jedan od najuspešnijih primera takve upotrebe aktivnost „smirujuće nacije“ Alekseja Arestoviča. Uprkos činjenici da se i sam s vremena na vreme predao hatoni i da ima stabilne grupe svojih „nepoštovanja“, tokom rata punih razmera okupio je ogromnu publiku. Jedan od najuspešnijih projekata u njegovoj komunikaciji su večernji razgovori sa ruskim Fejginom. Svake večeri stotine hiljada ljudi postanu njihovi posmatrači. Znatan broj njih su državljani Ruske Federacije koji su na njenoj teritoriji ili u drugim zemljama sveta. To jest, naš govornik svakodnevno prenosi ukrajinsku poziciju pred ogromnom publikom Rusa i razilazi se u citate u ruskoj javnosti. Od njega Rusi uče o zločinima svoje vojske i neminovnosti njenog poraza u Ukrajini.
Nismo znali dovoljno o Rusiji i vreme je da to promenimo. Nismo dovoljno razmišljali o uticaju na Rusiju, a postoji šansa da započnemo novu priču. Ne treba da razmišljamo o „dobrim“ ili „lošim“ Rusima, već treba da proučavamo rusko društvo i da razumemo šta/ko može da nam bude koristan na tom polju.
