Rat nikada nije bio razlog da ukrajinski političari promene stav prema državi i promene akcenat u radu sa biračima. Rat je postao samo još jedna tema za manipulaciju na putu ka vlasti i uništavanje protivnika.
Druga, ali već velika, ruska invazija na Ukrajinu već neko vreme je naterala ukrajinske političare da zaćute i čak nestanu sa informativnog polja. Rusija je 24. februara naučila lekciju koju je društvo naučilo i počelo brzo da se menja. Međutim, većina političara i stranaka još jednom je pokazala da su razvedeni od stvarnog stanja stvari u zemlji. Nakon što su sedeli prvih mesec dana, nastavili su svoj uobičajeni posao da diskredituju zemlju, vojsku, društvo, demonstriraju još veću degradaciju politike i reforme torpeda.
Prve odluke parlamenta posle sledeće ruske invazije bile su jasne, dobro promišljene i dobro napisane. Jasno je da su se unapred pripremili. Međutim, sa svakim narednim sastankom, sve više pitanja se postavlja poslanicima. Nismo videli njihov rad više od 100 dana. Nema rasprave o predloženim zakonima. Jasno je da u zemlji postoji rat, ali aktivna neprijateljstva se ne sprovode širom zemlje i već je moguće vratiti se poznatijim radovima.
S druge strane, ništa ne sprečava stranke i političare da rade na zakonima u Lvivu, Ivano-Frankivsku, Lutsku ili Uzhorodu, vode diskusije i diskusije i pripremaju kvalitetna rešenja. Ali…
SRW restorana i hotela
Kira Rudik je, verovatno, postala simbol nespretnosti ukrajinske politike i nekih poslanika. Njene fotografije sa mitraljezom i često besmisleni i ponekad obmanjujući komentari za strane medije pokazuju pravu suštinu ukrajinske politike – maksimalan PR na tuđem radu. Druga grupa poslanika pokazala je da PR o krvi i ljudskoj tuzi može da prepravi definiciju „cinizma“ (ovde zamenik Jurčenko može da bude simbol). Status heroja rata za odbranu veoma, veoma duboke pozadine može se predati kijevskom mitbalu Tiščenku. On može da predvodi četu poslanika i političara koji herojski brane Ukrajinu od trećeg meseca sledeće ruske invazije, idu na fotografisanje, dolaze sa glasnim pozivima za sebe i dobijaju nagrade „za pomoć“ nije jasno od koga i zbog čega.
Diskreditacija vojske
Izjave Butušova i Sokolove da navodnu komandu odbrambenih snaga u Severodonecu sprovodi poslanik Bezuhla je demonstracija pravih vrednosti i odnosa prema vojsci iz navodno patriotske stranke. Bezuhla se može tretirati drugačije, vrlo je specifična, pa čak ni njene kolege ponekad ne razumeju šta radi i zašto. Čisto sa pravne tačke gledišta, ona, kao zamenik predsednika Komiteta za nacionalnu bezbednost, odbranu i obaveštajne poslove, ima pravo da vrši kontrolu nad aktivnostima vojske. Po svemu sudeći, ona čak ima pristup državnim tajnama, tako da može da sluša sastanke i zna za komande date vojsci.
Međutim, verovati da je ona „komesarka“ koja je poslata da posmatra akcije vojske, ili da je ona ta koja režira operaciju, diskredituje vojsku. Želja da se pokaže da ni vrhovni komandant Valerij Zalužni, ni komandant Operacije združenih snaga, ni komandant na licu mesta nisu bezvredni i podređeni su samo političarima i političkim ciljevima. Ali to je ono љto nas razlikuje od Rusa.
Ruska vojska deluje da bi ostvarila političke ciljeve, a politička motivacija je ta koja određuje koje zadatke komandanti postavljaju. Ukrajinska vojska je vođena vojnom ekspeditivnošću, nema politike u akcijama komandanata.
Na primer, ruske trupe jurišaju na Severodonetsk. Sa vojne tačke gledišta, to je idiotičnost. Prvo je morao da bude opkoljen, blokiran, napravio je dva prstena opkoljenja i tek onda je uleteo. Ipak, za rusko rukovodstvo takvo odlaganje bilo bi teško objasniti Rusima i „prodati“ na informativnom polju. Međutim, napad na grad i njegovo naknadno hapšenje je veoma dobro „prodato“. To su iskoristile ukrajinske odbrambene snage. Što se tiče postupaka naših komandanata, ne postoji nijedan grad ili selo koji bi se održao ili odbio zbog političke ekspedicije i sa mišljenjem: šta će danas reći u vestima?
Želja da se politika gurne u neprijateljstva ponižava Odbrambene snage, pomaže Rusima u informativnoj borbi i diskredituje komandante kao one koji ne mogu sami da donose odluke. To takođe može da ukaže na to da je to bio slučaj u prethodnim fazama rata, kada je bilo drugih lidera i kada je vojska sprovodila političke hirove, umesto da se vodi vojnom ekspedicijom.
Uništavanje reformi
Administrativne reforme, stvaranje kopnenog tržišta postale su pokretačka snaga za zemlju. Prvi je ojačao zajednice. Davao im je novac, prilike, odgovornost. Rezultate smo već mogli da procenimo ne samo ekonomskim uspesima, već i vojskom. Velike i male zajednice su se suprotstavile Rusima, pokazale snagu lokalne samouprave, telapošto je nekoliko lidera zajednice stao na stranu okupatora, ali ne i samih zajednica (za razliku od 2014. godine), oni se opiru, čak i nakon što su zaobišli okupaciju. Takođe, zajednice su pružile utočište stotinama hiljada raseljenih lica, obezbedile sve što im je bilo potrebno i to dodatno uradile. Niko nije čekao odluku Verkhovne Rade ili Kabineta ministara, već je počeo da radi jer je mogao i znao šta je potrebno.
Otvaranje tržišta zemljišta omogućilo je ne samo ljudima, već i zajednicama da zarade novac. Ova stavka prihoda kada je BDP pao za 35 odsto postala je značajna za lokalne budžete i ljude. Niko nije prodao zemlju Kinezima niti je izvozio u inostranstvo. A poljoprivreda je postala jedan od stubova ekonomije i privlačenje valute ukrajinskoj ekonomiji.
Međutim, ove dve reforme su sada u opasnosti od uništenja. Ustavni sud je razmatranje pritužbi narodnih poslanika prebacio na pisanje (zapravo zatvoren režim), i niko neće moći da dođe i dokaže da su reforme važne i neophodne. S obzirom na antidrћadiиke odluke CCU prethodnih godina, moћemo oиekivati neprijatna iznenaрenja.
Međutim, za to su pre svega krive stranke i poslanici koji svoje populističke i političke interese stavljaju iznad državnih. Pa čak i u vreme kada su obe reforme pokazale svoju efektivnost i neophodnost prema državi, one ne odustaju od svojih koraka i ne povlače svoje podneske, ni OPZZh (što i ne čudi), ni „Batkivščina“, ni „Za budućnost“. Prema Zakonu Ukrajine „O Ustavnom sudu Ukrajine“, „žalba Sudu bez obzira na njegov oblik može biti povučena po pisanoj prijavi predmeta žalbe, koja ga je podnela Sudu, u bilo kom trenutku nakon otvaranja ustavnog postupka, ali pre nego što Sud pređe na zatvoreni deo plenarne sednice na rešenje ili mišljenje“. Međutim, niko nije, naprotiv – počeo da govori da se konačno „tako važno pitanje pomerilo sa zemlje“.
Nedostatak vizije razvoja zemlje
Koliko ste rešenja, koncepata ili diskusija o oporavku i razvoju zemlje videli? Fraze „ne znamo sve“, „moramo čekati pobedu“ nisu ništa drugo do izgovori. Zašto stručna zajednica, aktivisti, biznis već diskutuju, rade na dokumentima, ali političari i stranke nisu?
Stranke i političari u većem delu kažu dalje da „Diia nije zaštićeni resurs“, da je „vojska nekada bila bolje reformisana“, da „treba da razmišljamo o oporavku“, ili da uopšte ćutimo. A žaliti se da nema pristupa nacionalnim kanalima je samo izgovor. Zato što možete bezbedno da promovišete svoje poruke za milione ljudi putem društvenih mreža.
Odgovor je vrlo jednostavan – političari i dalje drže Ukrajince za budale. Veruje se da će se posle pobede sve vratiti u stanje stvari 23. februara. Ali neжe. Ako samo zato što će se geografski Ukrajina oporaviti unutar svojih granica od 1991.
****
Vredi napomenuti da postoje poslanici koji razumeju njihovu ulogu i obavljaju funkcije koje su im dodeljene. Postoje političari koji rade na planovima za obnovu i razvoj zemlje bez PR-a i foto-izveštaja. Imamo mnogo onih koji adekvatno sagledaju situaciju i rade sve što je u njihovoj moći da pobede. Međutim, to nije samo deo naših poslanika i političara, koji trenutno nisu dovoljni za promenu političkog sistema i pristupa.
Postoji više desetina izabranih zvaničnika koji kvalitativno obavljaju ne samo dužnosti koje su im dodeljene, već i volontiraju, pomažu raseljenim licima, vojsci, daju svu svoju ušteđevinu da pomognu ljudima. Oni nisu pobegli iz Kijeva ili drugih gradova, stalno su se konsultovali sa stručnjacima o donetim odlukama i nikada nisu tražili da ih promovišu. Neka od tih imena ne znaju samo obični ljudi, čak se ni svi politički posmatrači neće sećati da li zaista postoji takav zamenik.
