Pronalaženje spomenika Lenjinu u Ukrajini 2022. godine je gotovo nemoguće. Počeli su aktivno da se ruše kao znak evropskog izbora i odvajanja od sovjetske (i ruske) prošlosti posle Evromajdana. Tako je počelo postepeno i oprezno de-rusifikacija, fokusirajući se uglavnom na zabranu ulaska određenih ruskih glumaca ili pevača u Ukrajinu i blokiranje ruskih društvenih mreža i internet stranica.
Sa početkom ruske invazije punih razmera, tempo se ubrzao: proruske političke stranke počele su da zabranjuju, pokrenule proces preimenavanja ulica i konačno uvele vizni režim za Ruse. Naravno, ne ide bez opravdavanja određenih „dobrih Rusa“, ali ovo je potpuno druga priča. U međuvremenu, veoma dugo je sfera obrazovanja ostala van vidokruga, u kojoj Rusi i dalje imaju značajan uticaj.
Školarci od 5 do 11 godina i dalje svake godine predaju određenim predstavnicima „veličanstvene“ ruske književnosti. Uopšte, u programu strane književnosti ruskim piscima Verno najveći broj sati studiranja, procenat radova Rusa u programu nadmašuje udeo predstavnika svih drugih zemalja. I to je direktna pretnja odbrambenoj sposobnosti Ukrajine, kao i bilo kom drugom kulturnom nasleđu agresora.
„Bojkot ruske kulture je deo odbrane Ukrajine. Ruska kultura je temelj militarističke imperijalne ideologije – to je ubedljivo dokazao direktor Sankt Peterburga „Ermitaž“ Mihail Piotrovskaja u strašnoj iskrenosti Intervju, koji je dao pre nekoliko dana. Jedna od tih stvari koja se tamo oglasila svodi se na činjenicu da je svaki kulturni projekat Rusije sproveden u spoljnom svetskom prostoru u suštini specijalna operacija, svrsishodna kao vojni teror“, kaže nam Olena Korčova, profesorka na Katedu za istoriju svetske muzike na NMAU, u kontekstu borbe za preimenujenost Nacionalne muzičke akademije Petera Čajkovskog.
„Svi smo mi militaristi i imperijalisti… Kao ljudi kulture, sada moramo da razumemo našu ulogu u svemu što se dešava. Osoba koja je umešana u priču, pre svega, mora dobro da uradi ono što radi. Prateći princip „kada oružje govori, muze takođe moraju da govore,“ – kaže Mihael Pjotrovski.
Zbog toga je 13. juna radna grupa u Ministarstvu prosvete i nauke odlučila da preduzme radikalan put i izuzmi svojstvo sve ruske pisce iz programa strane književnosti svih klasa. Samo je Nikolaj Gogol imao sreće, kome se nudi da bude prebačen na tok ukrajinske književnosti. Da ukrajinski školarci više ne bi čitali „militariste i imperijaliste“ od septembra, relevantnu odluku tek treba da donese Ministarstvo prosvete i nauke.
Zašto je Nikolaj Gogol dobio popustljivost od književnih učenjaka, da li je bilo sumnji u druge ruske pisce, kao i zašto Ministarstvo prosvete i nauke još nije odobrilo nove programe u stranoj književnosti, rekla nam je članica radne grupe, poslanica Glasa, sekretarka Odbora Verkhovna Rada za obrazovanje, nauku i inovacije Natalija Pipa.
Natalija Pipa (fotografija sa Fejsbuka)
***
Kako je ovaj proces uopšte počeo? Kako je formirana radna grupa, koliko dugo i kako je radila?
Mene je lično ohrabrio da se ovim temom zauzmem u eseju Oksane Zabužko u međunarodnom književnom časopisu TLS „Nema počinilaca na svetu? Čitanje ruske književnosti posle masakra u Bjukenu“ (objavljen je prevod na ukrajinski Radio Svoboda 25. april – oko. ed.). Razgovarali smo o tome sa timom, onda sa MOS-om, i upozorio sam da ću poslati listu radova za ažuriranje. Tada je već bila osnovana zvanična radna grupa u Ministarstvu prosvete i nauke, koja je uključivala profesionalce u njihovu oblast – i praktičare i teoretičare na visokom nivou. Prve predloge sam poslao početkom maja, a ukupno je proces trajao oko dva meseca.
Bio sam jedini poslanik u ovoj grupi. Moj tim i nastavnici Lviv škola i ja smo sastavili listu šta bi se ponudilo, a šta tačno zamenilo. Na primer, zašto romantizam učimo preko Aleksandra Puškina, a ne preko Džordža Bajrona, čiji je rad imao mnogo veći uticaj na svet? Sam Puškin je rekao da je učio sa Bajronom. Jedno je učiti „U Lukomoriju hrast je zelen“, a sasvim druga je pesma „Poltava“, u kojoj on opisuje Ukrajince kao što je Sada Putin – feral i bez sopstvenog jezika. Puškin je bio šovinista koga su pevali rumeniTvoja autokratija. Zašto ga onda proučavati?
Za mene je najveće otkriće bio Fjodor Dostojevski. Bila sam veoma zainteresovana za stranu literaturu u školi, ali nisam mogla da razumem zašto Raskolnikov uopšte treba da ubije tu baku. Kakva je ovo idiotizacija? Mislio sam da možda još nisam dovoljno star da to razumem, ali nakon čitanja Zabužkovog članka i rada Milana Kundere, shvatio sam u čemu je poenta. U ukrajinskom društvu uopšte nema dileme – biti ubica ili žrtva. Ukrajinsko društvo jednostavno bira da živi normalno. Dostojevski pravi ovaj izbor, a ovo je izbor ruskog naroda. Rusi nemaju pojma šta bi moglo biti drugačije: u njihovoj viziji može se samo porobiti ili biti porobljen. Ali postoje mnogi drugi izbori koje civilizovani svet donosi.
Da li su svi vaši predlozi uzeti u obzir?
Skoro. Jedno delo prospera Merimee nije bilo u ukrajinskom prevodu, pa je zamenjeno. Kada smo razvili predloge, shvatili smo da svi udžbenici neće biti odmah odštampani, pa smo uzeli u obzir da su svi predloženi radovi u ukrajinskom prevodu i dostupni na internetu. Treba da napomenutu da smo mislili da ćemo morati da branimo mnoge poene, ali radna grupa je, naprotiv, ponekad bila radikalnija u svojim pristupima.
Zapravo, takođe je bilo interesantno da li je bilo takvih pisaca o kojima je bilo sumnji – da ih isključe ili ne.
Bilo je diskusije o Vasiliju Bajkovu. Ovo je beloruski pisac koji se suprotstavio Lukašenku, ali je ipak sovjetski pisac i u kontekstu svetske književnosti njegovo delo nije izuzetan fenomen koji treba proučiti. Zbog toga smo ipak odlučili da ga isključimo iz programa. Razgovarali su o tome šta da rade sa Nikolajem Gogoljem, ili da isključe Antona Čehova. Umesto toga, nije bilo razgovora o zameni Ivana Krajlova sa Žanom de Lafontajnom, pogotovo što u ukrajinskoj književnosti imamo velike basne Leonida Hlibova.
Postoji zgodan Telegram bot „Šta si uradio Puškinu?“, gde možete uneti ime osobe za koju postoje sumnje da li zaslužuje spomenike, ulice ili trgove nazvane po njima u Ukrajini, i dobiti kratke informacije o njima. Kada čitate esej, ne znate uvek kojih stavova se autor pridržava. Na primer, „U Lukomoriju hrast je zelen“ nema ukrajinsku antitezu, ali u drugom delu Puškinovog rada jesu. Za mene je ovo bilo otkriće, jer ga mnogi vole, u Kijevu su stavili cveće na njegov spomenik.
Zapravo, mnoga dela ruskih pisaca našla su se na listi izbora nastavnika, a mnogi nastavnici su ih sami izabrali. Upravo smo oduzeli ovu opciju. Razgovori o određenim piscima treba da se odlože dok Rusija ne kapitulirala. I tek tada možete da razgovarate o tome da li da se vratite, na primer, Borisa Pasternaka, ili ne.
Nastavnici često biraju ruske pisce za studiranje, jer su mnogi od njih u prošlosti bili nastavnici ruske književnosti. Da li već postoji vizija kako rešiti problem osoblja?
Kadrovi su uvek stvar obuke, plata i lične motivacije. Nažalost, malo je načina da se proveri šta nastavnik učenika predaje na času. Direktori uglavnom znaju takve stvari, ali kodeks rada štiti i dobre i loše nastavnike. Potrebne su i druge metode, kao što je sertifikacija nastavnika, koju smo predložili, ali još uvek nismo odobrili. Međutim, ako iz programa izuzmete nešto, a nastavnik sve to nauči, onda već postoje pitanja za njega. Ako to ne uradite, dajte mu izbor koji koristi. Bilo mi je čudno da na Fejsbuku pročitam optužbe nekih nastavnika u stilu: „Čime se vi uopšte radite? Kakav PR? Mi smo ovo odavno sami uklonili iz programa.“ Ako je uklonjen – zahvaljujem vam, ali da li ste sigurni da su svi ostali nastavnici to uradili?
Zašto ste odlučili da prebacite Mikolu Gogolj u ukrajinsku književnost? Još uvek postoje pomešana mišljenja o njemu.
Gogol se prepoznao kao Ukrajinac, ali je pisao na ruskom. „Taras Bulba“ je već u ukrajinskoj književnosti, a verujemo da se „Inspektor“, „Mrtve duše“, „Večeri na farmi kod Dikanke“ takođe mogu preneti u ukrajinsku književnost i tako prepoznati da je potpuno ukrajinski pisac, pročitati u adaptiranom prevodu, kako predajemo, na primer, Grigorij Skovoroda. „Inspektor“ i „Mrtve duše“ su zapravo kritika Ruske imperije, tako da mislim da još uvek može da bude priznat kao ukrajinski pisac.
Možda će jednog dana u ukrajinskoj književnosti postojati odeljak „Ukrajinski pisci koji su pisali na ruskom“, gde će proučavati i Gogolja i Vladimira Korolenka. Možda će se, konačno, Jozef Rot pojaviti u ukrajinskoj književnosti kao pisac iz Ukrajine koji je pisao na stranom jeziku. Tu je i Aleksandar Granak, poznati glumac i pisac poreklom iz okruga Gorodenkivsky u regionu Ivano-Frankivsk, koji je sebe nazvao ukrajinskim Jevrejinom. MoguжeOh, i mi ćemo jednog dana doći do ovog diskursa, ali prvo moramo da se udaljimo od ubitačne literature u sofisticiraniju, svetsku.
Možda bi ovo priznanje, pozicioniranje sebe kao Ukrajinca ili Ukrajinca, trebalo da bude obeležje da li prihvatiti nasleđe određenog pisca kao ukrajinskog? Zato što često volimo da se prisećamo ko je gde rođen, ne obraćajući pažnju na to kako se osoba onda identifikuje. Bulgakov je rođen u Kijevu, ali ga to nije sprečilo da bude Ukrajinskofob.
Možda je ovo pitanje za istraživače. Ali veliko nasleđe ruske književnosti, koje nam je došlo u inostranstvu, definitivno moramo da raščistimo. Jer kako objasniti detetu čiji je otac ubijen od strane ruskog vojnika da bi dokazao da nije „stvorenje tromog“, da treba da podučava literaturu ubice njenog oca?
Mnogo toga zavisi od diskursa. Kada sam studirao, 1998-2000, imao sam previše ruske književnosti. A mi u Lvivu smo ga predavali u ukrajinskom prevodu. Ali razumem zašto je nekim Ukrajincima koji govore ruski jezik još uvek teško da pređu na ukrajinski i shvate važnost toga. Jedno je kada ti majka peva uspavanku na ukrajinskom, a sasvim je drugo ako je na ruskom. I ovde je važno razumeti zašto se to dogodilo: da je postojao Emski dekret, Vrednosni cirkular, Holodomor, da su u sovjetsko vreme oni koji su posedovali Rusa dobijali bolje pozicije – to jest, to je bio način da unište nas, Ukrajince. Onda жe osoba doneti odluku. I ja sam za to da se ne svađamo, već da vodimo pravu politiku na ukrajinskom jeziku.
Nedavno je upotreba ruskog jezika u školama zabranjena u Mikolaivu od nove školske godine, dok je u Odesi zabranjeno da predaje ruski jezik i književnost. Zašto je studiranje na ruskom jeziku i tim predmetima uopšte još uvek bilo u programu?
Ruski jezik i književnost kao subjekti mogli bi da se uvedu kao izborni predmeti, to nije bilo zabranjeno. Kao obavezni subjekti, oni odavno nisu u programu. Što se tiče nastave na ruskom, situacija je drugačija. Postoji Evropska povelja za regionalne ili manjinske jezike i trebalo bi, na zahtev predstavnika manjina, da ih učimo na njihovom jeziku. Ali imamo zloupotrebe: prilikom ulaska u vrtić i osnovnu školu, aplikacija ima kolonu „druga“, a ako je tamo stavljen krpelj, postojao je čas ili grupa koja govori ruski. Ako nije bilo aktivnih roditelja koji su se protivili, onda se niљta nije promenilo. I samo od 1. jula jezički ombudsman će moći da izrekne novčanu kaznu nastavnicima koji ne predaju na državnom jeziku. Sada radimo na izmenama prijava za upis u vrtić i školu, tako da kolona „druga“, u najmanju ruku, zvuči „pripadanje manjini“. A onda ćemo videti koliko je ljudi sada spremno da sebe naziva Rusima.
Koliko god pažljivo da radimo, niko se nije pridržavao ove Povelje, posebno u pogledu ruskog jezika. Ne postoji nijedna škola koja govori ukrajinski u Rusiji. U Kanadi možete studirati na ukrajinskom samo u školi koju ste sami organizovali, u Poljskoj su do nedavno Ukrajinci takođe učili poljski i, možda, postojale su samo određene grupe koje govore ukrajinski. Da bismo to popravili, ne moramo da menjamo čak ni zakone, jer imamo dobar jezički zakon: moramo da promenimo njegovu implementaciju.
Koji su sledeći koraci da predlozi radne grupe funkcionišu?
Njih mora da odobri Ministarstvo prosvete i nauke, ali postoji problem – Ministarstvo prosvete i nauke se baš i ne slaže sa ovom odlukom, posebno ministar Serhii Škalet. Na primer, on je protiv isključivanja Lava Tolstoja iz programa, koji je već 7 godina samo u preporučenoj literaturi, a takođe i protiv isključenja Dostojevskog i Pasternaka. Možda ih Škalet jednostavno voli, jer nije specijalista za stranu književnost. To je odluka radne grupe u Ministarstvu prosvete i nauke, a Ministarstvo prosvete i nauke trebalo je da je usvoji bez rasprave. Ali kada je ministar mali Rus, to je teљko. Već smo napisali žalbu, proučavamo pravne aspekte i zalagaćemo se za te promene u budućnosti kako bi ostale u predlozima koje je odobrila radna grupa, bar do kraja rata.
Materijal je nastao uz asistenciju nevladine organizacije „Lviv Media Forum“ u okviru projekta „LMF podrška mreži novinara“.
