U vreme legendarne Perestrojke u sovjetskom etru, tačnije na televiziji Lenjingrad, pojavio se progresivni program „600 sekundi“. Program je visokog kvaliteta, odvažn, što je od prvih pitanja postalo izuzetno popularno. Tvorac i stalni voditelj programa bio je Aleksandar Nevzorov – isti onaj koji je sada naleteo na skandal u Ukrajini, prisvojivši naše državljanstvo.
Tada je u perestrojskim vremenima Nevzorov osvojio nezvaničnu titulu „demokratskog novinara“. Zaљto? Pa, zato što onda javnost nije bila previše zabrinuta za stvarne političke stavove medijskog radnika. Bilo je dovoljno što je stvorio nešto novo u vremenima transformacije, kritikovao vlasti, pomalo kao zapadni moderatori (kako smo zamišljali da budu). Demokratski novinari u našoj zemlji bili su domaćini popularnog omladinskog programa „Vzglyad“, Vladimir Molčanov sa svojim „Uradi i posle jagode“, Leonid Parfjonov, voditelj emisije „Imenovana“, itd.
Kakvo je bilo naše razočaranje kada je „demokrata“ Nevzorov stvorio ružan propagandni film „Naši“ o krvavim događajima u Viljnusu u januaru 1991. Film je herotizovao borce interventne policije u Viljnusu, koji su se borili sa nenaoružanim stanovnicima grada, pucali na njih bojevom municijom, smrskali ih tenkovima. A Nevzorov je proglasio ove neljude herojima. I ovaj film se vrteo u udarnom terminu na Prvom kanalu Centralne televizije SSSR-a. Onda je snimio i film u sličnoj veni o interventnoj policiji u Rigi. Usledile su propagandne trake o Čečeniji, takođe, sa izrazito velikim rusko-šovinističkim ukusom.
Lično, ovo bi mi bilo sasvim dovoljno da prodrem u averziju prema ovom liku. Ali nije se tu zaustavio, ušao je u politiku. Već kao poslanik Državne dume glasno i često je vređao Ukrajinu da, kažu, ne postoji takva država i da je smešno govoriti o odvojenoj naciji. I pre svega toga, postao je poverenik Vladimira Putina tokom svoje predsedničke kampanje 2012. Nevzorov je nazvao Putina „jedinim koji može da održi imperiju koja se raspada svake sekunde od katastrofe“. To jest, pre 10 godina bio je nepokolebljivi car sa revanšističkim manirima.
Onda se, međutim, Nevzorov predomislio. I iznenađujuće radikalno. Postao je najosetljiviji kritičar Putina i njegovog režima. Štaviše, pitao je Ukrajinu i obećao da će raditi na našoj pobedi. Iako se još uvek nije pokajao kako treba.
Ovde se postavlja dilema za nas. Da li je ovaj lik apsolutno negativan, toksičan za Ukrajinu i klađenje na njega nije samo besmisleno, već i nacionalno kriminalno? Možemo li da zaboravimo njegov prethodni rad, aktivnosti, izjave, oprostimo mu i iskoristimo ga u našu korist?
Barem čisto na emotivnom planu, lično, nikada neću moći da mu oprostim sve informacione odvratnosti koje je stvorio, sve te uvrede, revanšističke namere. Što se tiče nivoa racionalnog, teže je.
Vratimo se biografiji našeg heroja, prisećamo se njegovog dede generala Ministarstva državne bezbednosti, koji se borio sa litvanskim „šumskom braćom“ i u ovoj veni podigao unuka. Ovo je sa jedne strane. S druge strane, Nevzorov je izmislio legendu (ili je to možda tačno) o indijskom ocu iz plemena Komanči koji je upoznao svoju majku tokom Svetskog festivala omladine i studenata u Moskvi. Onda je čak pokušao da nađe oca u američkim prerijama, ali nije uspeo.
Nevzorov u mladosti ili kuk, zatim ulazi u religiju i peva u crkvenom horu. Ulazi na fakultet, onda ga napušta, ulazi u teološku bogosloviju. Ili je vernik ili militantni ateista. To je demokrata, onda carski. Bilo za pobunjenike koji su sedeli u Vrhovnom Sovjetskom Savezu Rusije tokom krvavih dogaрaja 1993.
Prema dobro poznatoj izmišći, samo budala ne menja svoje stavove. U tom smislu, Nevzorov definitivno nije budala.
Kada sam, posle početka rusko-ukrajinskog rata 2014. godine, komunicirao sa prijateljima iz Poljske, više puta su mi preporučili da aktuelne Programe Nevzorova pregledam na Jutjubu. Dugo nisam mogao da savladam gađenje, ali na kraju sam odlučio. I nije se pokajao. Uzorak Nevzorova posle 2014. je i dalje odvažn, oštar, ubedljiv kao u vreme Perestrojke. Istovremeno, oseća 30-godišnje iskustvo koje je stekao i svario.
Sada bivši propagandista-imperijalista, po mom mišljenju, radi prilično korisne informacije. On ne kritikuje samo i razotkriva Putinov režim, on ukazuje na njegove tačke bola, on pruža alate za borbu protiv njega.
Nevzorov priznaje da je nekada bio ruski fašista, ali da više voli ovo. „Nikada nisam krio činjenicu da sam u jednom trenutku bio bolestan od fašizma, imao sam ga. Ali zahvaljujući ovome, poznajem ga veoma dobro, vrlo dobro poznajem njegove simptome, znam njegove slabosti, znam njegove manifestacije, znam njegove nijanse, znam senzacije koje daje i čega se plaši u panici“, uverava on..
Gazeći grlo mojih emocija, mogu da kažem da, u korist slučaja, vredi odneti Nevzorova u službu. Da li to znači da je neophodno da mu se dodeli državljanstvo? Nisam siguran. Svakako ne prema pojednostavljenoj proceduri. Za sada bi bilo dovoljno političkog azila, a tamo ćemo videti. Imajući u vidu Nevzorovu tendenciju da promeni mišljenje, verovatno je taj njegov anti-Putinov stav privremen.
Generalno, koristeći primer Nevzorova, želeo bih da se uključim u tu diskusiju (bilo bi prikladnije reći srača) o „dobrim Rusima“. Da ih uzmem raširenih ruku ili da ih izbacim prljavim metlama? Zapravo sam već formulisao svoje mišljenje: istina je negde u sredini. Neophodno je sagledati svaki pojedinačni slučaj, analizirati, odlučiti. Neko će doći, neko će nauditi, neko će ostati ravnodušan.
Uzmimo drugi, ni manje ni više odvratni primer – Marina Ovsjanikova, „žena sa plakatom“. Sada malo ljudi sumnja da je postala lik u specijalnoj operaciji. Иiji? FSB? Jedna od kula Kremlja? Zanima me. Glavna stvar u njenoj priči je da je uspela da udovolji Zapadu na tako jednostavan način. Ugledne nemačke novine Umreti Welt odveo je na posao, u Evropi joj se dive, smatraju je heroinom, borcem protiv krvavog režima.
Za nas, ona je provokator. Ali da li to znaиi da je bilo neophodno da se sretnemo sa „bajonetima“? Moћda. Mada bi bilo mnogo korisnije da se njena konferencija za štampu održi u Kijevu. Međutim, ukrajinski novinari bi na to veoma pažljivo morali da se pripreme kako bi ovsjanikova raspuštena u atome, a istovremeno i ceo propagandni sistem Putinove Rusije, sa njihovim prikladanim pitanjima. Od 2003. radi na Kanalu jedan, glavnom propagandnom glasniku Kremlja. To bi moglo da započne pitanje iz 2004, sa Narandžastom revolucijom. Koje zadatke je rusko rukovodstvo postavilo propagandistima koji su morali da proguraju teze koje su napisali u temniki. Zatim, 2008, samit NATO-a u Bukureštu. Koji su zadaci koje je Ovsjanikova lično uradila da diskredituje Ukrajinu i Gruziju u očima Zapada. Onda je rat u Gruziji ista stvar. Dalje, kako je izvedena propagandna operacija protiv Euromaidana? Kakva je bila zaplena Krima, invazija u Donbasu pripremljena sa informativne tačke gledišta? I svuda treba razjasniti ulogu naše „heroine“. Konačno, pripreme za veliku rusku invaziju. Šta se u ovom trenutku desilo na Kanalu 1? Šta je Ovsjanikova lično uradila, za koje programe i uputstva je bila odgovorna?
Љta bi to dalo? Pre svega, pokazali bismo Zapadu da ova „heroina“ nije tako herojska. Da je potpuno umešana u sve strahote koje se trenutno odvijaju u Ukrajini, jer je aktivno učestvovala u punjenju Rusa tim lažnim informacijama, punim mržnje prema Ukrajincima i svemu ukrajinskom. I mogli bismo dublje da proučimo rusku propagandnu mašineriju da bismo znali kako najbolje da joj se odupremo.
Razumem one moje sunarodnike koji ključaju samo od mržnje prema Rusima i čak se „dobro“ vide samo mrtve. Međutim, moramo da shvatimo da smo osuđeni da živimo u susedstvu Rusije. Nikakva magija neće odvesti našu zemlju na drugo mesto. A ako se nekome ne sviđa rečenica „dobar Ruski“, neka koristi drugi – „loš Ruski“ za razliku od „veoma lošeg Rusa“.
Pre ili kasnije ćemo pobediti. Ali Rusija se neće samouništiti, niti će je mi uništiti. Kao što Amerikanci kažu u takvim slučajevima: na veliko da ne uspe. Moraćemo da izgradimo koegzistentne puteve sa našim severoistočnim susedom na neki način. A opet, bolje je baviti se „dobrim Rusima“ („lošim Rusima“) nego sa „veoma lošim“.
