Posle zapravo šest meseci ćutanja, bivša nemačka kancelarka Angela Merkel održala je relativno dug govor. Bilo bi moguće ne obraćati pažnju na reči oborenog pilota, ako ne i za nekoliko okolnosti. Pre svega, značajan deo govora bio je posvećen ruskoj invaziji na Ukrajinu, koju je predsednik parlamenta nazvao „flagrantnim kršenjem međunarodnog prava“.
Teško da ima mnogo Ukrajinaca koji bi sada pozitivno govorili o Angeli Merkel. „Frau Ribbentrop“, „Putinova prijateljica“, „ruski gasni saradnik“ – kakve uvredljive nadimke nismo smislili ovom političaru dok je još bila na vlasti. I ne samo na vlasti, ona je zapravo bila najuticajnija osoba u Evropskoj uniji – najbogatija organizacija na svetu.
Dakle, sada, u vreme užasnog rata koji je došao u našu kuću, teško nam je da pronađemo ne samo tople, već čak i neutralne reči za ljude koje smatramo bar minimalno umešanim u ovu tragediju. Da li preuveličavamo umešanost gđice Merkel? Nikako. Na primer, čuveni američki milijarder, filantrop Džordž Soroš, okrivio je za preteranu zavisnost Evrope od ruskog gasa i nafte na bivšeg kancelara Nemačke. „Zavisnost Evrope od ruskih fosilnih goriva i dalje je preterana, uglavnom zbog merkantilističke politike koju vodi bivša kancelarka Angela Merkel“, rekao je Soroš govoreći na događaju na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.
Dobro se sećamo da je Angela Merkel bila ta koja je pristala na realizaciju projekta Nord Strim 2. I to je uradila u najneodgovornije vreme – u proleće 2015. Prošlo je godinu dana od kada se aneksija Krima dogodila. Rat se nastavio u Donbasu. Putin, koji je upravo potpisao sporazume iz Minska, poslao je svoje trupe da zaplene Debalceva bez ikakvog kajanja, licemerno ih nazivajući „rudarima i vozačima traktora“. Zar Merkelova nije razumela da će potpisivanje tako velikog sporazuma u Kremlju biti shvaćeno samo kao činjenica da vodeća zemlja Evrounije nije previše zabrinuta zbog agresije Rusije na Ukrajinu, pa je moguće nastaviti da čini zločine? Pitanje je retoriиki.
Merkelova je svojevoljno otišla na sastanak sa ruskim diktatorom Vladimirom Putinom, nije oklevala da ga zagrli. Malo je izvrnula nos na njegove ogromne šale, plašila se njegovog psa, ali to je nije udaljilo od njenih namera da uopšte gradi sa agresivnom Rusijom. posao kao i obično.
Jer to je upravo ono što je nemačko društvo tada zahtevalo, a pre svega – nemački biznis. Takav je Realpolitik u svom najčistijem obliku, kada se svi moralni aspekti smatraju nevažnim. Glavna stvar je dobrostojeći, stabilnost, održivi razvoj. A to su obezbedili ruska nafta i gas, druge sirovine iz Rusije, saradnja sa ruskim preduzećima i rusko tržište. Ruska riznica je nabavljala milijarde petrodolara, za koje je mogla ponovo da naoruža i modernizuje vojsku. Nemačka je takođe dobila znatne bonuse od saradnje. Da li su opasnosti uzete u obzir? Moћda. Ali, kako kažu: posle nas – bar poplava.
Trebalo je da podrži tu saradnju koja je bila korisna za Berlin da Merkelova blokira Ukrajinu da dobije MAP za NATO i, shodno tome, punopravno članstvo u Alijansi. Njime je obuzdan pritisak sankcija rusiji. Kategorički je odbijao da snabdeva Ukrajinu oružjem, sprečio vojnu pomoć Ukrajini od drugih zemalja članica NATO- a.
Sećate li se skandala sa nemačkim viceadmiralom Kaj-Ahimom Šonbahom? Krajem januara naša publikacija je izvestila o tome kako je, tokom govora na Indijskom institutu za odbrambene studije i analize, nazvao „besmislicom“ strahove Zapada o ruskoj invaziji na Ukrajinu. Razvijajući svoje mišljenje, Šoenbah je objasnio: „Zapravo, on (Putin – ed.) želi da bude poštovana. I, moj Bože, pokazivanje poštovanja vredi tako malo, da zapravo ništa ne košta. Prilično je lako pokazati poštovanje koje zahteva i verovatno zaslužuje.“ Već ta priznanja „zasluga“ agresivnog ruskog diktatora bila bi dovoljna za međunarodni skandal. Međutim, viceadmiral se nije zaustavio i pozvao je na pomirenje sa činjenicom da će Krim zauvek ostati Ruskinja. „Ne postoji Krimsko poluostrvo, nikada se neće vratiti… to je činjenica“, rekao je Šonbah.
Ovaj incident bi se mogao smatrati jednim, viškom pojedinca, ali, nažalost, to nije bio slučaj. Naravno, pojavio se skandal i viceadmiral je kažnjen zbog svog dugog jezika. Bundeswehr i nemačka vlada su se generalno distancirali od ovih skandaloznih izjava, a sam Schoenbach je odmah smenjen.
Ali, nažalost, poziciju sličnu Šenbahu podelili su mnogi u Nemačkoj u to vreme, to jest mesec dana pre ruske velike invazije na Ukrajinu. Štaviše, kako u nemačkom društvu, tako i u ekspertskoj zajednici. Ruska pretnja nije bila voljna da bude ozbiljno shvaćena. I već neko vreme Nemci su u velikoj meri (o što dokazuje sociologija) verovali da je Vašington sakrionosi mnogo veću opasnost od Moskve.
Naravno, Nemačku ne možete prikazati isključivo u crnoj boji. Baš kao i Merkelova. Podsetimo da je bivša kancelarka bila jedan od inicijatora Sporazuma o pridruživanju između Ukrajine i Evrounije, uz njenu pomoć, naša zemlja je dobila milijarde dolara pomoći, uključujući i reforme koje su nam potrebne. Nemačka je prihvatila na lečenje ranjenike sa Euromaidana, a potom i u rusko-ukrajinskom ratu u Donbasu. I bez obzira kako smo kritikovali Berlin i Merkelovu, nemačka strana nije podlegla pritisku Kremlja, koji je pokušao da sprovede sporazume iz Minska na svoj način. Zbog toga je nastao skandal sa objavljivanjem poverljive prepiske sa Berlinom i Parizom od strane Sergeja Lavrova. Merkelova je bila taj koji nije dozvolio da se ukinu antiruske sankcije EU, iako nisu bile dovoljno bolne i sakrile su mnoge mačeve da bi ih zaobišle.
Ali vratimo se govoru Merkelove pomenutom na početku teksta, koji je dostavljen na ceremoniji ostavke predsednika Udruženja nemačkih sindikata Rajnera Hofmana – dugogodišnjeg saradnika i prijatelja bivšeg kancelara. „Što se tiče situacije u Ukrajini, naravno, nisam neutralan. Moja solidarnost je sa Ukrajinom, koju je napala Rusija, podržavam njeno pravo na samoodbranu. U ovom obraćanju želim direktno da kažem da podržavam sve napore savezne vlade, Evrounije, Sjedinjenih Država i partnera u G7 sa ciljem da se stavi tačka na ovaj varvarski rat osvajanja od strane Rusije“, rekla je Merkelova. Bivši kancelar oštro je osudio zločine Rusa u Buhi, Irpenu…
Ono što nismo čuli u ovom vatrenom govoru je kajanje ili bar priznanje krivice. Nedavno smo oštro kritikovali nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera. Međutim, on je bar uspeo da pronađe snagu da se pokaje, posebno o svojoj tvrdoglavoj podršci rusko-nemačkom gasovodu Nord Strim 2. „Moje drћanje za Nord Stream 2 je oиigledno bila greљka. Držali smo se mostova u koje Rusija više nije verovala i protiv kojih su nas naši partneri upozoravali“, rekao je Štajnmajer. Priznao je i svoje greške u odnosima sa Putinom i uopšte u svojoj politici prema Rusiji. „Moja procena je bila da Vladimir Putin ne bi želeo da plati za potpunu ekonomsku, političku i moralnu propast svoje zemlje za svoje carsko ludilo. Kao i drugi, i ja sam pogrešio“, rekao je Štajnmajer.
Da, nemački predsednik se udaljio od priznavanja punog spektra svoje krivice, posebno u pogledu držanja ekspresivnih „Putinfersteersa“ na odgovorne pozicije u vladi, ali to je nešto. To nismo ni čuli od Merkelove. Možda ćemo čuti vremenom.
Prema rečima poznatog američkog psihologa švajcarskog porekla Elisabeth Kübler-Ross, u procesu prihvatanja tuge, gubitka ili životnih promena, osoba mora da prođe kroz pet faza koje sukcesivno zamenjuju jedna drugu: poricanje, bes, cenkanje, depresija, prihvatanje. Bivši kancelar je trenutno u fazi cenkanja. Dok ga je nemačko društvo u velikoj meri prestiglo i došlo do faze usvajanja. Stoga aktuelna sociologija pokazuje želju običnih Nemaca da pomognu Ukrajincima u njihovoj borbi protiv brutalnog agresora na sve moguće načine. Pritisak javnosti bio je taj koji je primorao aktuelno nemačko rukovodstvo da konačno prestane da odlaže slanje teškog naoružanja u Ukrajinu.
„U narednim nedeljama ukrajina će biti 12 najmodernijih samohodnih haubica na svetu u bliskoj saradnji sa Holanđanima. Savezna vlada je takođe nedavno odlučila da sa sistemom IRIS-T snabdevaćemo najmoderniji sistem protivraketne odbrane koji Nemačka ima“, rekao je nemački kancelar Olaf Šolc. A u skorije vreme, bio je kategoričan protivnik naoružavanja Ukrajine. A čak i kada je Bundestag glasao da se ukrajinskoj vojsci obezbedi teško naoružanje, kancelarka je dugo odlagala sprovođenje ove odluke. I svaki dan odugovlačenja koštao je stotine života ukrajinskih branitelja.
Posle rata, sve ovo će morati da se analizira, razume. Generalno gledano, svet je sada na ivici da preispita celu svoju bezbednosnu arhitekturu, za koju se ispostavilo da potpuno nije u stanju da se odupre agresoru. Čovečanstvo je bilo na korak od Trećeg svetskog rata. Događaji poslednjih meseci pokazali su da bez radikalnih promena, bez radikalne transformacije međunarodnih institucija, naša planeta neće moći da postane bezbedno mesto u univerzumu. Moramo konačno shvatiti da je ozloglašeni Realpolitik bez morala, vrednosti, čovečanstva, možda deluje taktički privlačno, ali strateški krije samo po sebi fatalne opasnosti.
