Promene spoljne i bezbednosne politike koje je najavila nemačka kancelarka (pre svega težak kurs prema Putinovoj Rusiji, povećanje vojne podrške Ukrajini i povećanje sposobnosti Bundeswehra na polju teritorijalne i savezničke odbrane) bile su ključne, jer su postavile radikalnu promenu kursa Berlina ka tenzijama između Rusije i Ukrajine, koje rastu od kraja prošle godine.
«
Neposredno pre 24. februara 2022. godine, novoformiranu koalicionu vladu (SPD/Zeleni/Liberali) čvrsto je pratio tok poslednjeg kabineta Merkelove. Kao i Merkelova, on je branio stav da se kriza može rešiti diplomatski, distancirao se od predloga koji su iznele, posebno Sjedinjene Države, da uvede sankcije Rusiji ako krene u agresivne akcije protiv Kijeva, i potpuno odbacio vojnu pomoć Ukrajini u vidu snabdevanja oružjem i vojnom opremom.
Tada nije bilo dileme o potrebi jačanja potencijala Bundeswehra u slučaju povećane pretnje od Moskve. Naprotiv: nova šefica Ministarstva odbrane Kristina Lambreht počela je svoj rad odlaganjem planova za modernizaciju vojske, pripremljenih pod njenim prethodnikom i, kako je list izvestio. Frankfurter Algemajne Cajtung, dugo je izbegavao da razgovara sa visokom komandom o trenutnim potrebama oružanih snaga.
Kancelar Šolc je proglasio „epohalnu promenu“ (Zeitenwende) je prilika za razvoj teritorijalne i savezničke odbrane. U slučaju Nemačke, ovo je izuzetno osetljivo područje, što je, naravno, uglavnom posledica istorijskih razloga, ali je zbog aktuelnog sukoba direktno povezano i sa tim kako je Nemačka doživljavala i sagledala razmere pretnje iz Moskve.
U nemačkoj politici danas, međutim, postoje znaci da su „epohalne promene“ selektivne prirode, a u nekim aspektima je sumnja da će se zaista dogoditi.
Novi Russlandpolitik?
Jedan od najvažnijih i istovremeno najproblematičnijih izazova za Nemačku je revizija njene politike prema Rusiji (Russlandpolitik). Izbijanje rata u Ukrajini u potpunosti je otkrilo koliko je pogreљan kurs prema Moskvi, koji su do sada vodile uzastopne vlade, sa malo ili nuћdi velikih promena.
Glavni arhitekti Nemca Russlandpolitik smatra se da su socijaldemokrate, uključujući bivšeg kancelara Gerharda Šredera (zbog bliskog odnosa sa Vladimirom Putinom i aktivnosti u ruskim energetskim kompanijama) i aktuelnog nemačkog predsednika Frank-Valtera Štajnmajera, koji je, za razliku od svog bivšeg šefa stranke, već priznao da je pogrešno procenio ruskog predsednika.
Zaista, socijaldemokrate su te koje su poslednjih godina oblikoli najvažnije koncepte odnosa sa Rusijom. Svi oni, počevši od „promene kroz trgovinu“ (Wandel durch Handel), zatim „promena kroz komunikaciju“ (Wandel durch Verflechtung) i završava se „partnerstvom za modernizaciju“ (Modernisierungspartnerschaft) vreme prvog kabineta Merkelove, direktno se odnosilo na koncept koji je početkom šezdesetih skovao Egon Bar, koji se smatra glavnim arhitektom nove istočnjačke politike (Ostpolitik) socijaldemokrate, formule „promena kroz zbližavanje“ (Wandel durch Annäherung).
Hrišćanske demokrate, koje su u početku žestoko negirale ovakav pristup, posebno za vreme vladavine branta i Šmitovih socijalno liberalnih kabineta, prilagodile su ga sopstvenoj politici prema Rusiji posle Hladnog rata. Socijaldemokrate su učinile isto u narednim godinama, već u trivijalizovanom obliku. Jedan od ključnih elemenata ovog koncepta bio je potpuno ignorisan, tačnije posvećenost zaštiti ljudskih i građanskih prava, koja je igrala važnu ulogu u pregovorima Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi sedamdesetih godina.
Pristalice zbližavanja sa Rusijom u Nemačkoj posle pada Gvozdene zavese kao da su zanemarile činjenicu da je uspeh Wandel durch Annäherung a politika dezena bila je kombinacija podsticaja i pritisaka, ekonomije i morala, interesa i vrednosti, ne samo u produbljivanju ekonomskih odnosa. Više od 30 godina ekonomski aspekt ostao je na prvom mestu u razmatranjima elite nemačke vlade o odnosima sa Rusijom, očigledno pod uticajem jakog poslovnog lobija. Sve manje pažnje se posvećuje Wandel (promene), i samo trgovina, trgovina i trgovina su uzeti u obzir, ili, kako je to rekao Volodymyr Zelenskyy u govoru u nemačkom Bundestagu 17. Wirtschaft, Wirtschaft, Wirtschaft (ekonomija).
Čak su se i kabineti Kolovih ministara, koji su se menjali jedan za drugim, posle uključivanja GDR-a u Saveznu Republiku Nemačku, pridržavali varljivog pristupa Rusiji, videvši Borisa Jeljcina kao lidera prodemokratskih promena. Berlin je zažmurio na svoje rasejanje demokratski izabranog parlamenta i ignorisao izveštaje o ratnim zločinima tokom prvog rata u Čečeniji. Kao i do sada, verovalo se da je Jeljcinova politika usmerena na približavanje Rusije svetu vrednosti i standarda Zapada, a Moskva je počela da se posmatra kao važan partner u globalnoj bezbednosnoj politici, koji bi trebalo da učestvuje u zajedničkom formiranju evropskog i svetskog poretka.
Po završetku Jeljcinove ere, ista iluzija proširila se i na Vladimira Putina, „kristalno čistog demokratu“, smatra Šreder. Godinu dana nakon što je, kao šef nemačke vlade, izrazio takvu osudu prema ruskom predsedniku u jednom od programa nemačke televizije, potpisan je sporazum o Nord strimu, a ubrzo nakon toga, 2005. godine, Šreder je, kao već bivši kancelar, postao predsednik nadzornog odbora konzorcijuma odgovornog za izgradnju gasovoda.
Tokom šesnaest godina vladavine Angele Merkel, politički kurs prema Rusiji u načelu nije pretrpeo velike promene. Moskva je i dalje tretirana kao važan igrač u globalnoj bezbednosti, a predstavnici Berlina su u Kremlju doživljavani kao potčinjeni podnosioci peticije.
Na primer, tokom posete Sočiju 2018. godine, Merkelova je, angažujući Putinovu podršku Siriji, rekla na zajedničkoj konferenciji sa njim da će Nemačka „govoriti još intenzivnije i tražiti od Rusije“ da iskoristi svoj uticaj na Asadov režim. Uzgred, vredi napomenuti da se u kontekstu bezbednosne politike i aktuelnog rata u Ukrajini socijaldemokratama često izgovara fraza iz njihovog izbornog programa da je „bezbednost u Evropi moguća samo sa Rusijom, a ne protiv nje“. Ovaj slogan je više puta ponovila i sama Merkelova.
Kao i prethodnih godina, kada je Rusija preduzela neprijateljske akcije protiv svojih suseda, Berlin je izrazio kritička mišljenja, što je dovelo do privremenog zahlađenja bilateralnih odnosa sa Kremljom, ali to nikada nije bilo praćeno pokušajem revizije. Russlandpolitik. Ruska aneksija Krima i njene nadahnute grane samoproglašenog „DPR- a“ i „LPR-a“ takođe su se odigrale bez mnogo reakcija Berlina. Iako su ih Nemci oštro kritikovali i podržali uvođenje sankcija Rusiji od strane EU, to ponovo nije bilo praćeno čak ni pokušajem dubljeg razmišljanja o verifikaciji pristupa nemačko-ruskim odnosima.
Posmatrajući odgovor nemačke vlade na rusku agresiju u Ukrajini, vidi se da se Berlin i dalje delimično kreće stazom svog nekadašnjeg kursa prema Moskvi. To se odnosi pre svega na socijaldemokrate, na čelu sa kancelarom Šolcom. Zeleni, koji su dugi niz godina imali najkritičniji stav o Rusiji, zajedno sa liberalima iz FDP- a, jasno su ukazali na potrebu da se promeni stav prema Putinovoj Rusiji i aktivnije učešće Nemačke u vojnoj pomoći Ukrajini.
U međuvremenu, nemački premijer i deo njegovih stranačkih ramena pokazuju ograničenu spremnost da preispitaju svoj stav o Moskvi. Oni i dalje veruju da se konflikt može rešiti samo diplomatskim pregovorima, kako bi Rusija mogla da izađe iz situacije sa „sačuvanim licem“. U tom kontekstu, indikativne su nedavne izjave kancelara u kojima izbegava formulacijama o mogućoj pobedi Ukrajine i zbog kojih je oštro kritikovan od strane medija i hrišćanskih demokrata. Tokom opšte debate 1. juna u Bundestagu, lider CDU Fridrih Merz direktno je upitao Šolca: „Zašto to ne kažete? Ima li ovde drugo dno?“
Nesumnjivo, diskusija o reviziji politike Nemačke prema Rusiji biće jedna od glavnih tema političke debate u narednim mesecima. Važna nit u ovom slučaju biće analiza kursa prema Moskvi, koji je funkcionisao do nedavno. Ideja o stvaranju specijalnog komiteta za ovo pitanje u Bundestagu pojavila se pre nekoliko nedelja. Međutim, ne treba očekivati da će u bliskoj budućnosti doći do ozbiljnog političkog rešenja tog pitanja Russlandpolitik, a svakako da socijaldemokrate neće zauzimati istaknuto mesto u ovom procesu.
Takođe ne možete povezati prevelika očekivanja sa radom na novom Ostpolitik, što je najavilo rukovodstvo SPD.
Vojna podrška Ukrajini
Ozbiljne sumnje u „epohalnu“ prirodu promena u berlinskoj politici postavljaju i pitanje vojne podrške Ukrajini. A ovde pozicija kancelara Šolca može da izazove najviše frustracije. S vremena na vreme naglašava da je Nemačka jedna od najvećih peti najavljuje nove grupe naoružanja i vojne opreme u Ukrajini.
Poslednje saopštenje odnosilo se na transfer na ukrajinsku stranu sistema protivraketne odbrane IRIS-T – najmodernije takve opreme na raspolaganju Nemačkoj. Ubrzo nakon što je kancelar dao ovu izjavu u Bundestagu, ispostavilo se da njegovo obećanje nije dogovoreno sa Ministarstvom odbrane, a takođe je rečeno da je ova izjava iznenadila Egipat, koji je prethodno naručio nabavku tog oružja. Prema pisanju nemačkih medija, Kairo je trebalo da prebaci deo opreme u Kijev, ali to i dalje neće mnogo biti važno za potrebe ukrajinskih oružanih snaga, pošto IRIS-T neće biti spreman za upotrebu do kraja godine. Postoji još mnogo primera takvih situacija.
Vojna podrška koju je najavio Šolcov kabinet razmenom oružja sa saveznicima sa zalihama oružja sovjetske poreklom, koje se može preneti u ukrajinsku vojsku dovoljno brzo i bez potrebe za dodatnom obukom, ne izgleda bolje. Berlin je razgovarao o tom pitanju, posebno sa Grčkom, Češkom Republikom, Poljskom i Slovenijom. U većini slučajeva, glavni problem je što Nemačka nije u stanju da svojim partnerima odmah obezbedi oružje koje bi očekivali da dobiju u zamenu za žrtvovanje svojih resursa za Ukrajinu.
Apstraktno od složenosti implementacije specifičnih zaliha oružja, učešće Berlina u vojnoj pomoći Ukrajini je ograničeno, a njene razmere ne odgovaraju saopštenjima vlade. Prema podacima koje je prikupio Institut za svetsku ekonomiju Kiel, Nemačka se nalazi na tek petom mestu liste donatora vojne pomoći. Saopštenje uključuje troškove vojne opreme i sredstava koja su prebačena za kupovinu oružja. Troškovi naoružanja i vojne opreme koju je Nemačka prebacila Ukrajini između 24. februara i 10. maja procenjuje se na 590 miliona evra, u poređenju sa 14 milijardi evra iz Sjedinjenih Država, koje su na prvom mestu, i 1,52 milijarde evra iz Poljske, koja se nalazi na trećem mestu.
100 milijardi za Bundeswehr
Nazvati promene u nemačkoj odbrambenoj politici revolucionarno je problematično. Šolc je 27. februara, u Bundestagu, najavio stvaranje specijalnog fonda za re-opremu nemačkih oružanih snaga u iznosu od 100 milijardi evra. Zbog ovog povećanja potrošnje na oružane snage, kako je kancelarka rekla 30. maja u intervjuu listu Stuttgarter Zeitung, Nemačka će „uskoro imati najveću konvencionalnu vojsku u Evropi kao deo NATO-a“. Ovaj instrument će biti za jednokratnu upotrebu, biće osnažen Osnovnim zakonom Nemačke i finansiraće se kroz državne kredite.
U Nemačkoj i među komentatorima u drugim zemljama, ova suma je ostavila odličan utisak. Predstavnici Leve stranke kritički su govorili o naoružavanju velikih razmera. Neki posmatrači u Poljskoj – na primer, Sławomir Sierakowski na stranicama publikacije Krytyka Polityczna – predvideo militarizaciju Nemačke.
Naime, 100 milijardi evra ne znači naoružavanje velikih razmera i ne ukazuje na bilo kakve dugoročne promene u pristupu Nemačke odbrambenoj politici. Ta sredstva će omogućiti Bundeswehru da zadovolji neke od svojih najurgentnijih potreba, s obzirom da se bori sa nedovoljnim finansijskim sredstvima i nedostatkom dobrog upravljanja dugi niz godina. U postu o LinkedIn na dan ruske invazije na Ukrajinu mišljenje komandanta nemačkih kopnenih snaga generala Alfonsa Mejsa da je Bundeswehr „praktično go“ u kontekstu sposobnosti Nemačke da podrži svoje NATO saveznike, nije bilo preterivanje.
Prema rečima nemačkih eksperata, iznos od 100 milijardi evra manje-više zadovoljava finansijska sredstva za nabavku koja je potrebna Nemačkoj da bi ispunila svoje obaveze prema NATO-u. Prema rečima Patrika Zensburga, predsednika Udruženja rezervista Bundeswehra, suma koja bi značajno ojačala potencijal nemačkih oružanih snaga trebalo bi da bude tri puta veća.
Tok pregovora o stvaranju specijalnog fonda za Bundeswehr i sporazumi o projektima koji se iz njega finansiraju između koalicione vlade i hrišćanskih demokrata pokazuju da je odnos Nemačke prema odbrambenoj politici i, pre svega, svest o značaju oružanih snaga i dalje neizvesna. SPD, Zelenima i FDP-u bila je potrebna podrška CDU i CSU, s tim što oni sami nisu imali neophodnu većinu u parlamentu da odobre relevantna pitanja.
Jedan od glavnih subjekata spora bilo je pitanje raspodele sredstava. Zeleni su tražili da se ovaj alat koristi za finansiranje vojne pomoći partnerskim zemljama i za unapređivanje sposobnosti Nemačke za sajber bezbednost pored razvoja sposobnosti Bundeswehra.
Hrišćanske demokrate su govorile u prilog isključivo korišćenju tih sredstava za jačanje savezničkih i teritorijalnihstvarni odbrambeni potencijal oružanih snaga. Kao rezultat toga, odlučeno je da će suma od 100 milijardi evra biti potrošena samo na opremu Bundeswehra. Dogovorena lista projekata naoružanja koji će biti finansirani iz fonda pokazuje da su stranke vladajuće koalicije bile primorane da naprave značajne ustupke hrišćanskim demokratama. U praksi, jedan od glavnih korisnika fonda biće nemačke kompanije za naoružanje, posebno vazduhoplovna industrija u Bavarskoj, kojom CSU upravlja dugi niz godina.
Stoga su, još jednom poslednjih godina, čisto politička razmišljanja, a ne stvarne potrebe oružanih snaga, ponovo prevladala u rešavanju važnih pitanja vezanih za Bundeswehr. Savezno ministarstvo odbrane nije obezbedilo adekvatno planiranje korišćenja dodatnog bazena sredstava za opremu Bundeswehra. Prema pisanju nemačkih medija, rad na fondu u Ministarstvu izveden je haotično, kao u slučaju organizacije vojne podrške Ukrajini.
24. maj u nedeljniku Die Zeit Teo Sommer je podsetio na proces pripreme za reforme Bundeswehra početkom sedamdesetih godina, kada je i sam bio deo kruga najbližih saradnika Helmuta Šmita, tadašnjeg ministra odbrane. Događajima Ministarstva odbrane prethodilo je više stotina sastanaka sa vojnim i civilnim osobljem, zahvaljujući kojima je izvršena detaljna analiza potreba oružanih snaga.
Danas bi ne samo socijaldemokrate, već i Nemačka uopšte dobila nekoga poput Helmuta Šmita, a onda ne samo kao ministra odbrane, već i kao kancelara.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjekcioni projekat: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: Russlandpolitik. Czy Niemcy zmieniają Ščrzenie na Wschód?
