Još jednom moramo da se uverimo da je ukrajinsko društvo društvo radikalnih maksimalista. Iz nekog razloga, čini se da skoro sve velike stvari treba realizovati od nule i u nekoj vrsti puritanski vakuuma. Nisu im potrebni saveznici, ne dozvoljavaju im da koriste tuđi resurs ili pomoć. Pobeda mora biti izuzetna i samo njihova. Saveznici treba da se daju koštanoj srži svojoj verziji „ukrajinskog cilja“, a pomoć bi trebalo da bude megavelisana i pružena im odmah. Preciznije rečeno, to bi trebalo da bude pobeda upravo političke sredine kojoj nosilac takvih ideja pripada. Tada će pobeda biti još slađa, jer će automatski dati pobedniku pravo da kazni sve gubitnike i one koji su imali drugačije mišljenje.
Zapravo, ovakvo ponašanje je neobično ne samo za Ukrajince. Koliko god čudno izgledalo, ali u ovom pozicioniranju može se naći mnogo referenci: kako za vreme Engleske revolucije XVII veka, tako i za pokušaje izgradnje „Novog Jerusalima“ na „čistoj“ teritoriji, tako i za sovjetske graditelje komunizma. Na ovu listu sličnosti vredi dodati ideje ukrajinskih radikalnih nacionalista o nacionalnoj revoluciji i metodama izgradnje ukrajinske katedrale nezavisne države. U svim slučajevima, imamo posla sa religioznom svešću koja je blisko isprepletana sa političkim aktivnostima. To su ideološke doktrine uzdignute u rang verske nastave. Sa svojim „svecima“, svetim tekstovima, sa visokom nedostižnom svrhom, i njihovim prorocima i sveštenicima.
A ako su ideje i ciljevi apstraktni, onda su sveštenici takvih političkih kultova prilično stvarni. I oni su ti koji sebi dodeljuju ulogu moralne i etičke mere po kojoj društvo treba da se razvija. Oni su ti koji određuju i izražavaju šta je ispravno i šta ljudima treba. Ako su u vreme Engleske revolucije mnogi zaista bili uvereni da čistota ponašanja i pravičnost namera mogu da izgrade neku vrstu raja na zemlji, što je dalo podsticaj razvoju Severne Amerike, onda su u naše vreme pokušaji da se zaštiti Ukrajina i podignu je na nivo uspešne države kroz izolaciju opasna utopija. Sve revolucije usmerene na izgradnju raja na zemlji, iako su imale ogroman modernizujući efekat na društva, uvek su bile praćene masovnim nasiljem i rekama krvi. Gotovo uvek se sve kretalo ka sadnjanju „jedine ispravne“ ideologije, „jedinog pravog“ puta i završilo se stvaranjem totalitarne sekte.
Međutim, već možemo da primetimo vidljive razlike između istorijskih Puritana i Ukrajinaca. Na primer, engleski Puritanci su prvenstveno zahtevali od sebe. Pokušali su da žive ascetički. Glave su poslate samo onima koji su, po njihovom mišljenju, kročili nemoralnim i pogrešnim putem. Njihova želja da se izoluju zapravo je dala podsticaj izgradnji „novog sveta“. Ukrajinski čistunci nisu ništa manje zahtevni od svih oko sebe, ali ni od sebe. Stoga se najčešće može videti slika koju su naslikali o idealističkoj, korektnoj budućnosti, ali u potpunom odsustvu vizije i proračuna koji bi osigurali njenu implementaciju. Najgora stvar u ovoj situaciji je da takva idealistička slika u glavama mnogih ljudi postaje stvarnost. Njene posledice postaju naj fatalnije kada je u pitanju pronalaženje saveznika. Taktički, situaciono i trajno. Apsolutno ubeđenje o svojoj ispravnosti i pravdi može učiniti osobu neadekvatnom. Jer, u svojim fantazijama i idejama, ona je već pobedila i obdarila se ekskluzivnim pravom da kazni sve koji su, po njenom mišljenju, krivi.
Čak i sada, kada je Ukrajina preživela i dobija snažnu međunarodnu pomoć, situacija je i dalje izuzetno ugrožena. Ukrajini je kritična potreba međunarodne pomoći: naoružana, diplomatska, finansijska, resursna i ekonomska. Odnos prema potencijalnim saveznicima, ne samo državama, po principu: još uvek moramo da vas proveravamo u skladu sa našim vade mecum, varljiv je i pogrešan. Jer tako „korektno“ sa propisanim istinama i kriterijumima može biti čisto partijske prirode. A ono što je dobro i ispravno za Petro Porošenka može se ispostaviti kao obična linija života za klan-oligarhijski sistem.
Šta se podrazumeva? Činjenica je da sada front rata dva sistema prolazi kroz Ukrajinu. Ratovi dva modela: feudalno-kleptokratski i, relativno govoreći, kapitalistički-demokratski. Oba sistema su dobro koegzistiraju zahvaljujući ciničnom izumu – prava politika. Tada je jedan sistem pokvario i jeo u drugom, a nemoralni pragmatizam i potpuna propustljivost poslužili su kao pokriće. Prvu sistemsku grupu karakteriše autoritarizam i uništavanje demokratije i demokratije izazivanjem bezgraničnog populizma. S druge strane, sve je očiglednija sve više sve očiglednija sve veća pojava međunarodnih korporacija i međudržavnih struktura, koje praktično lišavaju čitave nacionalne države i male narode svog glasa. Međunarodna jazbina rasteokratija, i institucije koje je trebalo da garantuju bezbednost i vladavinu prava pretvaraju se u simulakrume koji samo imitiraju njihovu funkciju.
Nije moglo da traje toliko dugo. Putin je istakao da drift Ukrajine prema zapadnom sistemu ne može biti zaustavljen. Da su njena podrška oligarsi, uskoro će biti svedeni na rang velikih preduzetnika, ili će potpuno izgubiti snagu. Da sistem testiran u Rusiji, kada su specifične političke snage, političari i najviši vladini zvaničnici dodeljeni svakom oligarhu, počinje da propada u Ukrajini. To je postalo poznato kada većina prethodne političke elite, koju su „nahranili“ oligarsi, nije doљla na vlast zahvaljujuжi demokratskim izborima. Jasno je da ni ovog puta nije bilo bez „kupljenog“ pritiska na dugme u parlamentu. Ovo je takođe pronađeno u slugi frakcije Naroda. Međutim, Arsenij Jatsenijuk i njegov tim, Oleg Tijahnibok i njegova grupa revolucionarnih pljačkaša i nezdara bili su van uticaja. Zbog rata, mnogi otvoreni proruski političari iz opozicionog Bloka i OPFL-a nisu doљli do Verkhovne Rade.
Zastupljenost glavnog eksploatatora patriotske karte Petro Porošenka se takođe smanjila. Generalno gledano, Porošenko je odigrao najistaknutiju ulogu u očuvanju klansko-oligarhičarskog sistema u Ukrajini. U uništavanju potencijala Revolucije dostojanstva. On je bio taj koji nije dozvolio radikalne reforme u zemlji, zato što bi njihova implementacija bila prva koja će ga baciti na margine. To je bio Porošenko, možda ne potpuno svestan, ko je bio nada i podrška Putinu. Uveo je Ukrajinu u petlju Minskih sporazuma. Porošenko je izračunao interese Ukrajine, cenjkajući se od Putina zbog odlaganja apsorbovanja Rusije u njegovu zemlju.
Kada je Porošenkova težina i značaj u Ukrajini kritički smanjen, a oligarsima prećeno de-oligarhizacijom, Putin nije imao drugog izbora nego da započne rat punih razmera. Poznato je i da je još jedan faktor koji je podstakao Putina da usmeri agresiju bila Neprelaznost i beskompromisnost Zelenskog. Štaviše, Zelenski nije bio pod pritiskom ni rusije ni sa Zapada. To je, ako bi se stvari prepustile slučaju, ruskom feudalno-kleptokratskom sistemu u Ukrajini pretio postepeni kolaps.
Srećom, Putinovi planovi i proračuni nisu bili opravdani. Plan Blickriga je propao. Neko vreme su svi vrebali – i deo zapadnih lidera i Putinovih istoumnih oligarha. Verovatno, u nadi da odbrana Ukrajine neće dugo trajati. Međutim, pošto su se oporavili od neočekivano herojske odbrane, neki od njih su se ponovo uključili u borbu za njihovo očuvanje i započeli burnu aktivnost. Štetnost takvih aktivnosti se ne može zamisliti. Prvo, uzurpirano pravo da govore u ime opozicije, što zaista nisu, može da dovede u zabludu veliki broj poštenih patriota. Uprkos činjenici da ova sredina nema nikakve veze sa opozicijom. Ona kritikuje ukrajinsko rukovodstvo po principu „sve je pogrešno“. On kritikuje bez sopstvenog plana delovanja. Drugo, pretvaranje da su patriote, biti zapravo na službama oligarhije, uništava patriotsko polje i dezorijentisano je narod o identitetu prirode ruskog i ukrajinskog sistema. I, treće, zatvara oči Ukrajincima da se zapadni sistem vrednosti u ovom ratu protivi ne samo Putinovom režimu, već i njegovim metastazama u Ukrajini. I ovo je možda najteži i najbolniji trenutak za njih – da shvate da njihovi idoli na verifikaciji mogu da se ispostave kao Putinovi saveznici.
Stoga, ne shvatajući da je klan-oligarhski sistem u Ukrajini sijamski blizanac ruskog čudovišta, nemoguće je usmeriti sve napore na borbu protiv neprijatelja. Ne možete da prepoznate i privučete što više saveznika na svoju stranu. I što je najvažnije , ne možete iskoristiti unutrašnji potencijal ruskog čudovišta.
Da li ste primetili kako su propagandisti Kremlja i informativni glasnici ukrajinskih oligarha momentalno počeli da reaguju na pokušaje Kudorkovskog, Fridmana i drugih bogatih Rusa da obezbede svoje resurse podrške Ukrajini? Odmah u ukrajinskom segmentu pojavile su se „kompromitujuće“ reči Navaljnog ili Kudorkovskog, iščupane iz konteksta. A ukrajinski mediji su kotrljali talas ogorčenosti i mržnje. Ili koja je priča o dodeli ukrajinskog državljanstva Aleksandru Nevzorovu. Intelektualni potencijal može biti jednak desetinama Ganapolskog, koji već dugi niz godina zapušava ukrajinski informativni prostor. Ali za njih nema pitanja, jer su napravili pravu opkladu – da redovno služe oligarhu Porošenku.
Dakle, iz svega što je rečeno, slede sledeći zaključci. Ne dajte se i zaglavite se u praznim diskusijama o „dobrim“ i „lošim“ Rusima. Oni su nepromišljivi i manipulativni. Neophodno je da se na najbolji način u Rusiji na najbolji način ukaћe anti-Putinov potencijal. Ne možete se spustiti na nivo – „mi sami ćemo pobediti“. Zato što je ovo neodgovoran i veoma mudar pristup, što znači vođenje dugotrajnog rata, desetine hiljada života Ukrajinaca i neverovatan materijalyni uniљtenje. Ovu opciju mogu da vode samo oni koji žele da kazne sve sami posle rata. Ali u ovom slučaju, moraćete da platite preveliku cenu za nečije hirove i psihološke komplekse.
Ukrajinske vlasti i zapadne demokratije očigledno su zainteresovane da osiguraju da se ruski oligarsi, koji nisu umrljani krvlju, pridruže borbi protiv režima Kremlja što je pre moguće. Oni su zainteresovani da otvore drugi, unutrašnji, front u borbi protiv Putinovog režima.
Pitanje buduće strukture Rusije takođe bi trebalo da bude ostavljeno na neko vreme posle pobede. Sada ne treba da brinemo da li će Rusija ostati jedinstvena država ili će se ras rasiti u manje delove. To bar ne bi trebalo da utiče na izbor Ukrajine i angažovanje saveznika na njenoj strani. Moramo imati na redu da zapadni svet uopšte nije zainteresovan za haos u zemlji sa nuklearnim potencijalom. Nema potrebe da izdajete ultimatume i brinete da li će se međunarodni brendovi vratiti u novu Rusiju. Moramo da razmislimo kako da ih privučemo već sada i sada na ukrajinsko tržište.
Za Ukrajinu je najvažnije da sprovede takve reforme i promeni moralne i etičke prioritete tako da nekako prestane da liči na Rusiju. U međuvremenu, mudrost i efektivnost rukovodstva Ukrajine je da štiti državu i građane, porazi neprijatelja i spasi što više života svog naroda.
