Postoje ozbiljni razlozi zbog kojih Putin ne voli Lenjina i zašto spomenike tom istorijskom karakteru ne treba obnavljati na teritorijama koje privremeno zauzimaju ruske trupe.
Glavni razlog je lično diskurzivan: Putin ne voli Lenjina i rane boljševice uopšte zbog njihovog angažovanja na kraju Ruske imperije, kao i zbog njihovih pokušaja da prevaziđu carsko (šovinističko) nasleđe među članovima stranke i „Velikim Rusima“, barem onako kako su ga i sami razumeli. Putinove ideje o normi i veličini trebalo bi da ga nateraju da drhti od ekstazija na kontempligiranju mape zemlje Ruske imperije i teritorija koje su obećane krajem Prvog svetskog rata. Boljševici u Ruskoj imperiji bili su „spojleri“, zalagali su se za poraz sopstvene vlasti u ratu osvajanja – to jest, prema Putinovim rečima, izdajnika, „pete kolone“. Sada, kada početkom XXI veka vodi prilično rekonstruktivan agresivni rat za teritorije, logika modernih „spojlera“ unutar Rusije u velikoj meri reprodukuje logiku ranih boljševica. Međutim, u promenjenom svetu: ako su u Prvom svetskom ratu imperijalističke i kolonijalističke planove negovali svi učesnici masakra, danas, zarad uspostavljanja mira, dovoljno je poželeti poraz samo jednoj zemlji agresora.
U pokušaju da stvori novi konsenzusni sintetički istorijski narativ, ruska politička klasa devedesetih i dvesta godina demonizovala je rane boljševice, uključujući i to da je uništila veličinu idealizovane Ruske imperije. Za konvencionalnu liberalnu javnost konstruisana je jedna slika imperije (na primer Aleksandar II i njegove reforme), za konzervativce – druga (Aleksandar III, posebno), ali je za obe grupe istorijski Lenjin bio neprijatelj, lopov, lopov. Ako se neko seća pozorišnih predstava na istorijske teme tokom Olimpijskih igara u Sočiju, period između carske idyll i Staljinove industrijalizacije tamo se vizualizuje kao mračni ambis tuge (ruptura kontinuiteta, katastrofa), kada kretanje i svetlost bukvalno blede na sceni, život prestaje. I ovde se ne radi o svetskom ratu, kao što se može pretpostaviti. Putin posmatra 1917-1918 kroz prizmu sopstvene ideje (i ponovnog ispoštenja) „najveće geopolitičke katastrofe dvadesetog veka“ – propast Sovjetskog Saveza.
Carska ideja „neistoistobalnih naroda“ (koji bi trebalo da uđu u orbitu ili da budu deo određene imperije) ujedinila je Kajzer Nemačku i carsku Rusiju. Prikladna optika smatrana je normalnom u svetu gde trećina pripada jednoj od imperija. Neki nemački socijalisti držali su se takve optike, posebno u pogledu Poljske, i suočili su se sa kritikama Lenjina, koji insistira i na konceptualnim i čisto pragmatičnim razlikama između nacionalizama nacija porobljenih i imperijalnih (i to je bio deo nasleđa koje je Ivan Džiuba nekada aktuelizovao). Za Putina lično, ideja o „neistoistotičkim narodima“ je pozornica koja je već prošla, sumnje o takvoj implicitnoj logici mogu se izraziti protiv dela političke klase Ruske Federacije (i Nemačke, što je zasebna velika tema), ali Putinova palingeneza je odavno bačena u zamišljenu idealnu prošlost verovatno željenog rezultata svih imperijalnih projekata Rusije: nikada nije bilo Ukrajinaca i Belorusije Zato govorimo o „pogrešnim“ („korupciji“ Poljaka ili Jevreja), „prevarenim“ (intrigama Zapada) ili „izdajničkim“ („grehom“ drugih ideologija) Rusa. A ako ih nije bilo, ako nemaju istorijsku subjektivnost, onda ih je neko stvorio – izdajnika interesa imperije Vladimira Uljanova. Na kraju svega, ko u istoriji može da ima subjektivnost je samo carski centar.
Sudar ove ideje o izgubljenom organskom jedinstvu sa stvarnim postojanjem Ukrajine i Ukrajinaca izazvao je stalnu egzistencijalnu nelagodnost. To je jedan od razloga zašto nijedna vlada u Kijevu ne bi mogla jednostavno da bude dovoljno proruski dok je na vlasti. Samo postojanje Ukrajine je izazov, pretnja, poricanje negovane verzije identiteta. Putinove reči da neko pravi „antiruski“ od Ukrajine pokazuju koje mesto Ukrajina zapravo zauzima u njegovoj glavi – kao i u glavama dela ruske političke klase. Ukrajinac je Drugi, koji je konstruisan po slici i sliиnosti, ali obdaren anti-esejima idealnog Rusa. Ako nacizam definišemo kroz antirusku (koja se, prema rečima Vjačeslava Likhačeva, dešava na retoričkom polju ruske istorijske politike), onda je to ideja Ukrajinaca kao pogrešnih Rusa koji Ukrajince pretvaraju u „naciste“…
I ovde dolazimo do razloga zbog kojih, uprkos tome što ne vole istorijskog Lenjina, uprkos brojnim razlozima da mu ne podignu spomenike, okupatori obnove te spomenike, a takođe ih ne demontiraju na teritoriji Ruske Federacije.
Prvo, idealan ruski (antiukrajinski) za informacionu autokratiju, koji je Rusija prilično dugo, politički je pasivan, ne uklanja spomenike (bar bez naznaka svojih nadređenih, koji, kao što znate, znaju bolje). Drugo, po logici reverzibilne zavisnosti, ako je Lenjin uklonjen Ukrajincima, moramo da ga vratimo (smešno je da smo imali i demontiranje spomenika koji sadrži element slične logike obrnute zavisnosti). Treće, Lenjin nije samo čovek, već i simbol. Simbol moći uopšte i autoritarne moći posebno. Simbol Sovjetskog Saveza i kontinuitet državnih institucija. Konačno, ona je simbol tradicionalne, patrijarhalne moći za naš region. Sovjetski Lenjin je kao rezervoar (super)ljudskih kvaliteta vođe koji ne može biti napadnut kada izgradite sopstveni kult ličnosti. Gradeći svoj kult „oca naroda“, Staljin se okrenuo tom rezervoaru, preuzimajući kvalitete, pretvarajući Lenjina u „dedu“. Današnje konfrontacije oko spomenika Staljinu u jednom gruzijskom selu su sukob mladih ljudi koji slikaju Staljina u ružičasto i patrijarhalnih snaga starijih i poštovanih, prefarbavši ga ponovo u zlato.
Tokom Drugog Maidana protiv Janukoviča, protest masa protiv autoritarne vlasti lako je bio usmeren protiv spomenika Lenjinu baš iz tog razloga, jer su sve te ogromne falusne ličnosti usred avenija i trgova, preko puta zgrada administracije, izgledale kao da personifikuju vlast kao takvu.
Na kraju, zamišljajući „denazifikaciju“ Ukrajine kao paradu pobede u cvetu, agresori su takođe zamišljali sebe kao restauratore organskog poretka, poništavajući istorijsku anomaliju. Možda, čak i sada, okupatori na taj način pokušavaju da steknu simboličnu dominaciju nad teritorijom i dobiju podršku nekih lokalnih snaga. (Moguće je i da lokalni jezik traži simboličnu komunikaciju sa okupacionim vlastima. U ovom slučaju, već govorimo o izgradnji Rusa kao antiukrajina, rudimentima ideja o modernoj Rusiji kao Sovjetskom Savezu, ali to je potpuno druga velika tema.)
U principu, takvo uverenje se ne razlikuje mnogo od magičnog razmišljanja nekih naših ličnosti, koje su žalile da preimenujenje ulica i demontaža spomenika nisu uticali na izborne rezultate, kvalitet asfalta ili profesionalni nivo onih koji su na vlasti. Očigledno, pored važne činjenice da smešni postupci zvaničnika iz kulture nisu bili praćeni masovnim ubistvima ljudi i uništavanjem materijalnih vrednosti.
Za mene, to je dobra stvar. Neka troše svoju snagu i benzin na besmislene militarističke i unutrašnje kontradiktorne simboličke pokrete, i nalaže kradući čak i resurse izdvojene za to.
