Tako smo preživeli ovaj epohalni datum – 9. maj – u uslovima punog rusko-ukrajinskog rata. Što se tiče nje (datuma) dugo je bilo žestokih razgovora, apokaliptičnih predviđanja. Eksperti i ne-eksperti predvideli su zvaničnu objavu rata Ukrajini od strane Vladimira Putina, iniciranje potpune mobilizacije ruskog stanovništva. Najpesimističniji „proroci“ uglavnom su govorili o ruskoj upotrebi nuklearnog oružja.
Ništa od ovoga, kao što već znamo, nije se desilo 9. Lično, bio bih veoma iznenađen ako bi se neko od ovih predviđanja ostvario. Čak i uprkos apsolutnoj nepredvidivosti, nelogičnosti, lošem shvatanju Putinovih poslednjih odluka, za njega ostaju izvesni nepovrediv, „sveti“ kanoni, koje se još uvek ne usuđuje da pređe.
Šta hoću da kažem? Dan pobede nad Hitlerovom Nemačkom dugo je bio stub čitave aktuelne ideološke paradigme Putinove Rusije. Nemoguće je zamisliti da je njeno slavlje u evropskom stilu odloženo za osmi dan ili ponovo nazvano „Dan sećanja i pomirenja“. Za rusku državnu ideologiju egzistencijalno je važno da se 9. maj slavi dan pobede ruskog oružja.
Sada zamislite na trenutak da datum 9. maja prekida još jedan, relevantniji, a samim tim i relevantniji događaj – objava agresivnog rata mirnoj susednoj državi (iako propaganda Kremlja to tvrdoglavo naziva borbom protiv „ukrofašizma“). Nakon toga, ceo prethodni tako pažljivo negovani propagandni temelj ovog datuma leti mačku pod rep.
Štaviše, ovog puta rusko rukovodstvo je bilo vezano u priori beznadežnoj avanturi, iz koje će zemlja morati da izađe poražena, osramoćena i čak prokleta od strane celog civilizovanog sveta.
Parada Miršavenka na Crvenom trgu već je dala Rusima razlog da razmišljaju, brinu da nešto ne ide po zlu, kako se sa televizora pevaju noindžije, skabejevci i kisilevci. Još veći razlog za zabrinutost bio je neizvestan izgled samog vrhovnog komandanta, njegovo čudno ponašanje i izrazi lica, tekst govora koji bi se mogao doživeti pre kao pokušaj da se opravda za oslobađanje rata.
Sve ove znake odmah su primetili zapadni eksperti i političari. Američki predsednik Džo Bajden je čak zažalio zbog ovoga šefa Kremlja. „Putin je veoma mudra osoba, a problem koji me sada brine je taj što ruski lider sada nema izlaza (od rata protiv Ukrajine – ed.). I pokušavam da shvatim šta ćemo da uradimo povodom toga“, rekao je šef Bele kuće.
Zaista, uprkos svoj naizgled haotičnoj prirodi Putinovih odluka, sve su izgrađene na trezvenom proračunu. Na šta bi ruski diktator mogao da računa kada je naredio potpunu ofanzivu na Ukrajinu u noći 24. februara? Pretpostavljamo da se, pre svega, nadao mnogo slabijoj odbrambenoj sposobnosti ukrajinskih oružanih snaga. Na kraju, ne samo da je Kremlj bio ubeđen da ukrajinska odbrana neće trajati ni tri dana. Kao što već znamo, većina zapadnih vlada bila je naklonjena istom pesimističkom scenariju. Stoga, ono što se desilo, kako su branioci Ukrajine uspeli da se dokažu, kako su uspeli da slome kičmu elitnih jedinica ruske vojske, može se uporediti u istorijskom smislu sa „čudom na Marni“ ili sa legendarnom Bitkom poatje, na kraju, sa istim Staljingradom, ako smo nepažljivo utonuli u narativ Drugog svetskog rata.
Tako je džudista iz Sankt Peterburga mislio da lako može da savlada civilni hitac u noćnoj traci. Međutim, to se nije dogodilo, kako se mislilo: ispostavilo se da je građanin ukrajinski kungfuista i prilično je udario u stranu napadača.
Putinova druga neuspešna računica odnosila se na reakciju zapadnog sveta. Strategi Kremlja bili su uvereni da će početak potpunog rata između Rusije i Ukrajine neverovatno uplašiti zapadno društvo. Počeće duga debata o tome kako da reagujete, kako da ne budete u opasnosti, kako da se zaštitite. To je, prema ovom scenariju, Ukrajina trebalo jednostavno da baci agresmor u mrak. Maksimum koji se očekivao od Zapada bio je da će prihvatiti milione ukrajinskih izbeglica, pružiti neku vrstu humanitarne pomoći, izraziti zabrinutost, mahnuti prstom prema Rusiji.
Na kraju je bilo do takvih prognoza da su odluke političara u Evropi i Sjedinjenim Državama uoči rata pomerene. I ne govorimo samo o Nemačkoj, koja je svu svoju pomoć Ukrajini svela na pet hiljada zastarelih šlemova (koji, prema rečima naše vojske, nikada nisu stigli u Ukrajinu). Podsetite se kako je isti Bajden (potpuno zaboravljajući na Memorandum iz Budimpešte) u svakoj prilici naveo da Sjedinjene Države ni u jednom slučaju neće poslati svoje vojnike da brane Ukrajinu. Sličnu izjavu dao je i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg.
Situacija uoči rata nije bila bolja od antiruskeSankcije. Iz zapadnih prestonica date su strašne izjave protiv Rusije, koja je koncentrisala svoje trupe ispod ukrajinskih granica. Međutim, na zahtev ukrajinskog predsednika Volodimera Zelenskog da uvede oštrije sankcije Rusiji zbog vojne eskalacije, svi su odgovorili da još nije vreme. Zbog toga bi Putin mogao da se nada da će se nove sankcije ispostaviti kao iste „za smeh Iskandersa“ kao što su uvedene pre osam godina. Sankcije koje nisu usporile razvoj ruskog vojno-industrijskog kompleksa. I tamo gde su usporili, Rusi su ih spretno zaobišli, jer je Zapad stidljivo zažmurio na to.
Stoga ne možemo da se složimo sa Bajdenom da je Putinova odluka da pokrene ofanzivu punih razmera protiv Ukrajine bila potpuno loše smišljena, nepromišljena. Samo se ovog puta bogatstvo okrenulo ruskom lideru unazad. Nije bilo moguće ponoviti situaciju sa odsustvom sankcija 2008. ili pseudo-sankcijama iz 2014. Zapadni svet, tek što se oporavio od šoka prvih neprijateljstava, odlučno je krenuo u kažnjavanje agresora. I sada se priprema šesti paket sankcija, koji bi trebalo da bude posebno bolan za Rusiju, jer omogućava odustajanje od svoje nafte.
Zemlje članice NATO-a nisu se međusobno svađale, a sve, kako je jedna (dobro, skoro sve) počela da pomaže Ukrajini. Ko bi nedavno mogao da zamisli da će se Italija, tako povoljna za Rusiju, usuditi da Ukrajini obezbedi MANPADS, minobacače, protivtenkovske komplekse, mitraljeze itd. Da će Francuska obezbediti svoje legendarne samohodne artiljerijske planine Cezar. Da će Nemačka preći preko svojih pacifističkih predrasuda i staviti Ukrajinu Panzerhaubitze 2000, protivavioni sistemi GepardTenkovi Leopard. I da ne pominjemo isporuke iz SAD, Kanade, Velike Britanije i baltičkih zemalja.
Zbog toga se ispostavilo da je NATO jači nego ikada i usmerio je svu tu moć u korist pobede Ukrajine nad agresorom. Štaviše, ruska invazija na Ukrajinu doprinela je ne kolapsu NATO-a, već njegovom širenju. Uskoro će se Švedska i Finska pridružiti zapadnom vojnom bloku. Na taj način severnoatlantska alijansa će povećati svoje prisustvo na granici sa Rusijom, kako kopnom tako i morem.
Reći ću iskreno, Bajdenove gorepomenute reči sa simpatijama prema samoobmanjujućem Putinu su me donekle odnele. Postojala je bojazan da li će Sjedinjene Države, a sa njom i drugi NATO saveznici, želeti da se igraju zajedno sa ruskim diktatorom kako bi mogao da izađe iz sadašnjeg tarapatija, zadržavajući svoje lice. Srećom, ti strahovi se nisu ostvarili: američki predsednik je istog dana, 9. maja, potpisao zakon o lendizi za Ukrajinu, a sledećeg dana Kongres je glasao za pomoć Ukrajini u iznosu od 40 milijardi dolara. Pošto su jedino što je stajalo na putu našoj vojsci na putu do pobede bili problemi sa logistikom, onda su oni uklonjeni.
