Starijem poručniku Izraelske odbrambene armije (IDF) Maksimu P. ostalo je još mesec i po dana do isteka ugovora, kada je počela ruska invazija na Ukrajinu. Služio je pet godina, a odmah je pokrenuo pitanje prevremenog raskida ugovora – kako bi što pre krenuo u odbranu zemlje u kojoj je rođen.
Maksim govori o svom životnom putu, boreći se od 7. aprila 2022. protiv ruskih osvajača u Kersonovom sektoru fronta.
Maksim je rođen u gradu Baru, regionu Vinnytsia u Ukrajini. On se vratio u Izrael u 22. godini u julu 2015. Sada ima 29 godina, nije oženjen. Njegova jevrejska majka živi u Ramat Ganu, otac mu je sada u Bariju.
Pre repatrijacije, Maksim je diplomirao na Jaroslavu, Mudru nacionalnu pravnu akademiju u Karkivu. „Karkiv je poseban grad za mene“, kaže on.
Regrutovan je u IDF u aprilu 2017. On je 2019. i 2021. učestvovao u borbama golani divizije u oblasti odvojene ograde u sektoru Gaze protiv terorista Hamasa.
„Imam mnogo poznanika iz ukrajinskih gradova koji su bombardovani, mnogo prijatelja među ukrajinskim oficirima koji sada služe u vrelim oblastima. Očigledno je da Rusi pucaju na civilnu infrastrukturu u skoro 90 posto slučajeva, a mnoga deca i žene pate od toga“, objašnjava Maksim svoju odluku da ide u rat za Ukrajinu.
U Izraelskoj odbrambenoj vojsci pitanje smanjenja mandata njegovog ugovora nije brzo rešeno. „Niko mi nije rekao ‘ne idi!'“ Ali oni su pozvali na zdrav razum – kažu: „Zašto ti treba“. Istovremeno, niko nije stavljao nikakve zabrane“, rekao je mladi oficir. Na kraju je pušten iz izraelske vojske samo dve nedelje ranije nego što mu je istekao ugovor.
Odlaskom u Ukrajinu, oficir je o svom trošku potpuno kupio svu municiju – kacigu, pancir, tablice za pancir, lekove. Prema njegovim rečima, krajem marta izraelske prodavnice vojne municije već su bile poluprazna – prodavci su rekli da mnogo ljudi odlazi u Ukrajinu i kupuje čitave komplete, prazneći zalihe prodavnica.
„Reći ću koju dobru reč o našim prodavnicama vojne municije: nakon što sam saznao da idem u Ukrajinu, oni su sami ponudili dobre popuste. Ljudi su se odazvali i pokušavali da pomognu kada su saznali da idem u Ukrajinu“, rekao je on.
U početku, Maksim je pretražio internet kako bi stranac mogao da dođe do fronta. U Ambasadi Ukrajine rečeno mu je da se imenovanje odvija na licu mesta, samo idite u Ukrajinu. Na kraju se složio preko poznatih volontera. Leteo je kroz Varšavu. Usput je, kao vozač, pomogao i u vožnji automobila sa lekovima iz Poljske preko granice.
Podela na specifičnu borbenu jedinicu dogodila se na sledeći način: „Razgovarao sam preko prijatelja, napisao biografiju, poslata je u štab, uveče su pozvani na razgovor licem u lice, pitali su – da li ste ovo, ovo i možete li to da uradite? Odgovorio sam – da, mogu, ali trebaće mi pomoć. Da li pristajete da nam pomognete? Da. „Onda u sedam ujutru, idi, budi spreman.“
Kao rezultat ovog intervjua, poslat je u južni pravac u Kersonov deo fronta. Čisto u vojnoj specijalnosti u IDF – i u statusu specijaliste koji će predavati i pokazati šta da radi.
„Stepe regiona Kerson i pustinjske oblasti u blizini sektora Gaze su donekle slične – u smislu pucanja, ovo je veoma otvorena oblast, iako ima manje peska. Postoji topliji pravac za artiljeriju. Stepa i mnogo otvorenog terena ne dozvoljavaju uspešnu ofanzivu. Ali tamo gde smo uspeli da uđemo i napravimo im (rusku vojsku. – Š. B.) prljave trikove – jesmo. Ali oni se ne penju na divljanje, ljudi su zaštićeni, rade veoma naporno“, kaže Maksim.
Prema Maksimovim rečima, čak je imao kontrast posle izraelske vojske – jer „ovde komanda trese više od svojih momaka. Izašli smo na jedan izlaz (u pozadinu neprijatelja. – S. B.) i kada smo se vratili lično nas je sačekao jedan borbeni. Prešao je liniju kontakta na opremi da bi nas upoznao sa izlaza. Ljudi su zbrinuti. Niko sa bajonetskim nožem u zubima ne trči do rezervoara, sve se radi korektno da bi se spasilo osoblje i nanela maksimalna šteta neprijatelju.“
Dalje, priča o Maksimu P. u prvom licu.
„Ovde sam da obavim veoma specifičan posao. Moje znanje posle izraelske vojske se izjednačava sa znanjem specijalnih snaga. Ovo je sabotaža i izviđački rad i pogubljenje inženjerskih zaseda sa eksplozijom. Izraelsko iskustvo i izraelsko mentalno učenje mnogo pomažu.
U Izraelu smo veoma dobro pripremljeni. U oficirski čin nučenje se dešava za habanje. Postoji dvogodišnja imitacija neprijateljstava, do te mere da vam nešto „stiže“ dok spavate. Prema pravilima, ostalo posle takve „bele noći“ je najmanje 9 sati, ali nam je dato samo 6-7 sati, poslednji sokovi su isceđeni iz nas kako bi nas što više pripremili za pravi rat.
Kako se moji drugovi ophode prema meni ovde? Osoba koja nikome ništa ne duguje došla je da pomogne u takvoj situaciji. Samo sam rekao, momci, dajte malo posla. Hajde da završimo ovaj rat ranije i vratimo se u normalu. Nema rasizma, tretiraju me sa velikim poštovanjem.
Ovde razgovaram sa vojskom, a ljudi imaju razumevanja – moramo da radimo kao u Izraelu u vojsci, moramo da budemo jaki i nezavisni kao Izrael, trebaju nam isti avioni kao u Izraelu, potrebna nam je ista obuka. Oni razumeju da je Izrael standard kojem treba težiti. Sve ostalo su lepo obučeni ljudi u dobroj formi, ali u Izraelu je tu. Izrael je cenjen i cenjen zbog svoje obuke, svojih mogućnosti.
Kada je reč o politici, malo su ljuti na Izrael, jer su očekivali snažniju podršku političkog rukovodstva, ali razumeju da ljudi u Izraelu pomažu u svemu što mogu – i izbeglicama i humanitarnoj pomoći. Ceo Izrael želi da pomogne Ukrajini, ali politička komponenta „pase leđa“, ali vidim da i ovde Izrael počinje da menja svoju retoriku.
Iz očiglednih razloga, Maksim je odbio da detaljno objasni svoj rad u ukrajinskoj vojsci, ali je pristao da govori o jednom primeru.
„Noću je bio takav izlazak uz pomoć marinaca, nivoa izraelskog Šajeteta-13 (mornaričkih komandosa). To jest, morski put na teritoriju koju kontroliše neprijatelj, ulazi u pozadinu i napada određenu kolonu neprijatelja. Ozbiljne dojave u nepovoljnim uslovima pešačenja. Čak i po izraelskim standardima, sve se odigralo veoma brzo. Ceo sistem teče oko tebe i pokušava da ti pomogne da dođeš na to mesto.
Sa Crnog mora je bilo sletanje. U dubokoj pozadini Rusa. Kolekcija je gotova za tri sata. Zapravo, nismo znali kome ćemo „četvrtinu“ dodatnim sredstvima da izvedemo borbenu misiju. Nismo ih ni lično znali, nismo uspostavili radio kontakt sa njima. Ali u tom procesu i zbog dobre motivacije, završili smo takav zadatak.
Izlazak, prolaz kroz močvare, dolazak na to mesto, položen „poklon“, čekali su, zaustavili se, ošamarili. Prizemljili smo njihovu opremu i izvršili pritisak na noge.“
Prema Maksimovim rečima, bilo je i drugih noćnih racija kako bi se napadačima pomoglo da preciznije pokriju određena mesta.
Pitam ga da li je učestvovao u čestim udarima ukrajinske artiljerije na aerodromu ruskih trupa u čuvenoj Čorbaivki. „Ne“, kaže on uz smeh u glasu, „ima ko da radi bez nas. Sva burana artiljerija je tako pogođena u toj oblasti. Mesto tamo je toliko zgaženo da je već smešno.“
Prema njegovim rečima, imaju strogu zabranu skladištenja fotografija. Te slike koje je on snimio na poslu, on, po narudžbini, briše svakih nekoliko dana.
Maksim P. u 2017.
Na kraju razgovora, Maksim je poslao fotografije svog perioda službe u Izraelskoj odbrambenoj vojsci, tražeći od njega da mu „zamagli“ lice. „Ne znam kako će država Izrael reagovati na takve volonterske akcije. I ne želim da rođaci koji žive u Ukrajini pate. Izrael i Ukrajina su jednako dragi mom srcu“, kaže Maksim, izraelski specijalista za ukrajinsku vojsku.
Prema rečima glavnog rabina Ukrajine Moše Reuvena Asmana, oko 200 izraelskih državljana sada dobrovoljno obavlja borbene funkcije u redovima ukrajinske vojske. Maksimova priča je jedna od dve stotine izraelskih priča o ovom ratu za slobodu i nezavisnost Ukrajine.
Fotografije iz privatne kolekcije Maksima P.
Reprint sa sajta jedne kanadske nevladine organizacije «Ukrajinsko-jevrejski susret»
