U Ženevi se 23. maja dogodio prilično značajan događaj: Boris Bondarev, ruski diplomata i savetnik stalne ruske misije u UN u Ženevi, podneo je ostavku zbog ruske invazije na Ukrajinu. Istovremeno, on ne samo da je glasno zveckao vratima, već je i više nego oštro kritikovao rusko rukovodstvo i njegovo rodno Ministarstvo spoljnih poslova, posebno njegovog šefa Sergeja Lavrova.
Oproštajna izjava koju je objavio Bondarev vredna je posebne pažnje. U njemu ruski diplomata, posebno, tvrdi da se „nikada nije toliko stideo svoje zemlje kao 24. februara“. „Putinov agresivni rat protiv Ukrajine, a zapravo protiv celog zapadnog sveta, nije samo zločin protiv ukrajinskog naroda, već, verovatno, najteži zločin protiv naroda Rusije, koji je podebljanim Z-om precrtao sve nade u postepeni razvoj uspešnog demokratskog društva u našoj zemlji“, rekao je Bondarev.
Prema njegovim rečima, organizatori rata protiv Ukrajine, predvođeni Vladimirom Putinom, „žele samo jedno – da zauvek ostanu na vlasti, da žive u pompeznim palatama izgrađenim od neukusa, da plivaju na jahtama, u tonaži i koštaju uporedivo sa celom ruskom mornaricom, uživajući u neograničenoj snazi i potpunoj nekažnjivosti“.
Prema rečima diplomate, u proteklih 20 godina u „radu Ministarstva spoljnih poslova (Rusije – ed.) nivo laži i neprofesionalizma je stalno rastao.“ „Poslednjih godina to je postalo jednostavno katastrofalno. Umesto nepristrasnih informacija o tome šta se dešava, nepristrasne analize i trezvene prognoze, postoje propagandni klišei poput sovjetskih novina iz tridesetih godina. Napravljen je sistem koji obmanjuje samog sebe. Ministar Lavrov je dobra ilustracija degradacije ovog sistema. Već 18 godina od profesionalca i obrazovanog intelektualca, na koga su mnogi zaposleni u ministarstvu želeli da se osvrnu, do čoveka koji stalno emituje izjave koje su u suprotnosti jedna sa drugom i preti svetu (to jest Rusiji takođe) nuklearnim oružjem!“ – rekao je Bondarev.
I zaista, ono što vredi je bar cinična izjava Lavrova iz Istanbula novinarima iz celog sveta 16. dana potpune invazije, da Rusija nije napala Ukrajinu. Može se podsetiti i kako je bivši ruski predstavnik u UN Vitalij Čurkin 2014. žestoko demantovao da su „mali zeleni ljudi“ ruski vojnici. Lagao je o oborenju malezijskog putničkog aviona MH17, bombardovanju civilnih ciljeva u Siriji od strane ruskih aviona. Ništa manje obmanjivao je aktuelni predstavnik Ruske Federacije u UN Vasilij Nebenzija. Vredi pomenuti njegove izjave o ratnim zločinima Rusa u Buhi. Nebenzija je pružio uveravanja da tokom boravka ruskog vojnog osoblja na ulicama grada nije bilo civilnih tela. I uoči invazije, strastveno je uveravao da Rusija nema ni najmanje agresivne namere.
Ali da se vratimo naљeg heroja Bondareva. Jasno je da su posle glasne izjave ruskog diplomate novinari iz celog sveta pohrlili kod njega sa zahtevom za intervju. Ovde, posebno, u komentaru za britanske novine Telegraf Bondarev je rekao da je daleko od jedinog ruskog diplomate koji je odlučio da se podvrgne demasiji posle početka rata. Nekoliko njegovih poznanika, uverava on, podnelo je ostavke u Ministarstvu inostranih poslova bez buke i publiciteta. Prema njegovim rečima, čak i oni koji se pridržavaju militantne retorike u javnom prostoru priznaju u privatnim razgovorima da su šokirani brutalnim ratom u Ukrajini i činjenicom da je rad Ministarstva spoljnih poslova da smisli izgovore za očigledne ratne zločine.
Zaista, mnogi misle da ljudi sada beže iz Rusije. Račun ruskih emigranata samo u poslednja tri meseca već ide stotinama hiljada. Glumci, pisci, umetnici, programeri, itd. Čak je i Putinov predstavnik za održivi razvoj u međunarodnim organizacijama Anatolij Čabais – čovek koji se uvek slagao sa bilo kojom vladom i znao kako da pronađe toplo mesto za sebe – odlučio da ode iz Rusije.
Ali, da li je vredno verovati u iskrenost navedenih izjava Borisa Bondareva? Jedva. Četrdesetjednogodišnji diplomac Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose radi na diplomatskom polju od 2002. Tokom 20 godina karijere uspeo je da preživi rat u Gruziji, sirijsku operaciju, okupaciju Krima i invaziju na Donbas. Do sada, iz nekog razloga, nije imao dušu savesti, nije postojala želja da napusti ovu sramnu okupaciju koja ima za cilj da opravda zločine Moskve na međunarodnoj sceni, da kritikuje i Kremlj i njegovo odeljenje.
Zato je u „Incidentu u Bondarevu“ prikladnije govoriti ne toliko o pristojnosti i savesti, koliko o trezvenoj računici. Kao i, na kraju, u slučaju Anatolija Čabaisa i mnogih drugih ruskih odbeglih slavnih ličnosti. Bez ostavke, nastavljajući da radi u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova, Bondarev bi zapravo ostao umešan u zločine protiv čovečnosti koje je počinila ruska država u Ukrajiniyini. Slučaj šefa diplomatije Trećeg rajha Joakima fon Ribentropa, sraman kraj njegove karijere i životni put služe kao živopisan primer i ubedljivo upozorenje.
Ne morate biti neka vrsta superanalitičara da biste razumeli da u Rusiji nema šanse, jer postoji situacija kada se praktično ceo civilizovani svet tome protivi. Ova činjenica je navedena čak i u etru programa kremljsko-propagandne televizije „60 minuta“, čiji je domaćin Olga Skabeeva. Bivši pukovnik sovjetske vojske, a sada vojni ekspert Mihail Khodaryonok, koji je bio prisutan na programu, govorio je mudro o pesimističnim perspektivama Rusije: „Najvažnija mana naše vojne i političke situacije je da smo u potpunoj geopolitičkoj samoći. I praktično protiv nas, bez obzira koliko želimo da priznamo, ceo svet.“
Nedavno britanske novine Ekonomista objavio je članak politikologa Andreja Kortunova u kojem je autor izneo tri verovatna scenarija za kraj rata u Ukrajini. Prva je ubedljiva pobeda za Ukrajinu. Drugi je potpisivanje nesavršenog, ali obostrano prihvatljivog političkog kompromisa. Treći scenario pretpostavlja da neće biti postignuti dogovori o Ukrajini i da će se „sukob nastaviti, nesmetano teče iz jedne runde eskalacije u krhko primirje i nazad“.
Jasno je da je samo prva opcija korisna za Ukrajinu iz ove trijade. To je mnogo atraktivnije za kolektivni Zapad, posebno za SAD. „Trijumf Ukrajine omogućio bi da se ukroti i „pripitomi“ Rusija. A mirnija Rusija bi zauzvrat omogućila Zapadu da se izbori sa Kinom sa većom lakoćom, što bi ostala jedina ozbiljna prepreka uspostavljanju liberalne hegemonije i dugo očekivanog „kraja istorije“, objašnjava ovaj politikolog.
Nadamo se da će pre ili kasnije (po mogućstvu što je ranije moguće) Zapad to shvatiti i učiniti sve da sprovede prvi scenario. Usvajanje zakona o lendlizu, i o pomoći Ukrajini u Sjedinjenim Državama u iznosu od 40 milijardi dolara, stvaranje u Ramštajnu de fakto anti-Putinove koalicije država, uvođenje pet paketa sankcija Rusiji i priprema šestog, odlučne podrške zapadnih društava za borbu Ukrajinaca protiv agresora – sve to ne može osim da pobudi optimizam i veru u konačnu pobedu.
