Pre oko nedelju dana postalo je poznato da su se ciljevi Ukrajine u ratu protiv Rusije promenili. Ukrajina više neće biti zadovoljna povratkom do krajnjih granica 23. februara – boriće se do potpunog oslobađanja svojih teritorija. Ova izjava, na ovaj ili onaj način, izražena je u Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu odbrane i Kabinet predsednika, je još jedan pokazatelj da svet više neće postati isti kao pre.
Rat punih razmera odneo je mnoge živote i osećaj sigurnosti, postao je izazov za celu zemlju i sve u njemu lično. Ovo je test snage volje i duha, test našeg dostojanstva i vere – u Oružane snage, bolja budućnost, pobeda, u našem susedu i, nesumnjivo, u Boga. On koji ne zna nikakvu molitvu počinje da se moli pod vatrom da bi imao bar neku nadu. Drugi istovremeno pogleda fotografiju poginulih u Marijupolju i Buhi i pita: „Bože, kako je ovo moglo da se desi?“
Kako ne podleći neverici u ovim teškim vremenima i ne izgubiti zanos za daljom borbom, zašto Rusi sebi dozvoljavaju bezgraničnu okrutnost, kao i šta svet treba da postane posle ovog rata, pitao nas je zamenik načelnika Odeljenja za vojnu kapelanstvo Patrijarhalne kurije UGCC, otac Andrej Zelinski.
***
„Bog je izvor dobra, a ljudi su odgovorni za zlo“
Tokom rata, primećujem nevericu među svojim rođacima i poznanicima, oni su uznemireni pitanjem: kako je Bog mogao da dozvoli sve ovo? Radite sa vojskom 8 godina. Šta vam pomaže da ne izgubite veru posmatrajući konstantan bol i smrt? Koji savet možeš dati drugima da ne očajavaju?
Pre svega, mi hrišćani treba da se setimo da naša vera nije scenario, ali Crkva nije pozorište gde svako treba da igra ulogu namenjenu njemu. Bog stvara čoveka slobodnog i sposobnog za dobro. Biramo kako treba da se ponašamo, biramo životne vrednosti, prema kojima donosimo lične odluke. A rat, brutalnost koju vidimo, je takođe nečija odluka. Pilot koji baci bombu na porodilište ili dramsko pozorište na kome piše „Deca“ donosi sopstvenu odluku koja ima posledice.
Mi smo odgovorni za povratak našoj slobodi i za pamćenje da svet u kome živimo zavisi od načina na koji živimo ova sloboda se koristi, bilo da se radi o svetu ranjenom ratom ili svetu u kome se poštuje svaka sloboda i dostojanstvo. Ne očajavam jer se sećam svoje slobode i odgovornosti za svoj život. Bog nije odgovoran za sve љto se deљava na svetu. Bog je izvor dobra, a ljudi su odgovorni za zlo.
Kako u XXI veku osoba može biti sposobna za takvu okrutnost?
Kao osoba, živim u društvu, a vrednosti i pravila interakcije koja postoje, naravno, utiču na moju ličnu kulturu i sistem vrednosti. U autoritarnom društvu, glavni kriterijum za donošenje odluka nisu Božije zapovesti ili univerzalne ljudske vrednosti, već usklađenost sa očekivanjima moći. A kada osoba odraste u takvom društvu, lako može da uradi ono što smo videli u Buči, Marijupolju i drugim gradovima. Osoba nije naučena da je slobodna, a pod takvim uslovima ne primećuje moralnu odgovornost za svoje postupke. Svet osakaćen ratom i ličnom ljudskom okrutnošću – iz jednog izvora, iz ljudskog srca ranjenog grehom, iz društva koje su iskrivili takvi ljudi.
Posle Drugog svetskog rata, svi napori međunarodne zajednice imali su za cilj stvaranje niza organizacija koje bi sprečile da čovečanstvo sklizne na nivo nasilja u poslednja dva globalna rata, da organizuje zajednicu na pravim vrednostima. Međutim, vremenom je došlo do nekakvog institucionalnog neuspeha, cena gasa je postala važniji prioritet. Propovedajući slobodu i dostojanstvo, mnoge evropske države počele su da hrane autoritarno društvo koje nudi jeftiniju naftu, gas i druge resurse i toleriše njihov sistem vrednosti. I ovde se postavlja pitanje šta da izaberemo – dobrostojeći ili osobu?
U autoritarnom društvu, sloboda i dostojanstvo izostaju u nacionalnom diskursu – pesme se o tome ne pevaju, nećete čitati o tome u književnosti, nećete je čuti na propovedi. U Rusiji ne postoji ljudsko biće jer je čovek o slobodi i dostojanstvu. Rusija je teren za obuku gde je državna propaganda dugo nemilosrdno pucala na pojedinca, ljudsku osobu. Propovedi patrijarha Kirila govore o „moćnoj zemlji“, „moćnom očinstvu“ – o kolektivnoj stvarnosti koja ne toleriše osobu. Čovečanstvo ostaje na drugoj strani ideologije. Verovatno, jedno od glavnih pitanja našeg vremena je kako organizovati svet posle ovog rata. Kada osoba i njeno dostojanstvo ostanu prioritet, znamo sa kim treba da zaključimo trgovinske sporazume i uspostavimo partnerstvo.
Ko je onda odgovoran: „moćno očinstvo“ ili osoba koja baci bombu?
Svi su odgovorni: i onaj koji daje naređenje, i društvo koje toleriše te prioritete. Putin je večan, sve dok ima 80 odsto podrške, ovaj će uslediti – pojaviće se drugi. Obrazovni sistem, kultura, civilno društvo – nekada su se sve te stvari u Rusiji urušale, ali specifični ljudi su doveli do toga. Pogrešno je mišljenje da je samo Putin kriv i da nema potrebe da se krivi narod. Putin nije ispustio bombu i nije povukao obarač u Buhi. Određeni vojni čovek, videvši nevinu osobu, odlučuje šta da radi i ne misli da njegove odluke imaju posledice. Krivi su i oni koji gledaju i ćute – i Rusi i predstavnici međunarodnog društva.
„Braniti život koji je Bog dao je učiniti Božju volju“
Kako ruska crkva, hrišćanska crkva, dozvoljava ta zverstva i opravdava ih? Jer mi ne staje u glavu.
I ja. Crkva u Rusiji je već dva veka deo državnog aparata, a možda je to posledica takvog spajanja. Ruska crkva je vekovima igrala ulogu ideološke mašinerije, a to nasleđe je ostalo. Malo je Isusa u Kirilovim propovedima, jevanđeljski citati su samo oni koji pomažu da se legitimizuje određena pozicija državnog rukovodstva.
Od 24. februara nisam čuo ni od patrijarha Kirila, poglavar jedne od hrišćanskih crkava, ni jednu jedinu reč saučešća za žrtve u Ukrajini. U istom Marijupolju, većina hrišćana sebe smatra parohijanima svoje crkve, kao i u Karkivu ili Černihivu ima mnogo vernika UOC-MP. Isto tako, nisam čuo nijednu reč od njega koja bi nagnala rusku vojsku da se oseća odgovornom za svoje postupke kako bar ne bi pokazali preteranu okrutnost. Dakle, postoje pitanja o moralnoj, duhovnoj, pastoralnoj ulozi vođe ruske crkve, kao i u kojoj meri je ova crkva instrument Hristovog isceljenja.
Za patrijarha Kirila i druge postoji ruski svet – i odjednom smo se pojavili koji ne odgovaraju njihovom konceptu izmišljene prošlosti. Cela njihova država je fokusirana na zlatnu, a zapravo istorijski nepostojeći prošlost. Mi im kažemo: mi smo Ukrajinci, mi nismo vi i ne želimo da budemo vi, mi postojimo, dolazimo i vidimo, sprovodimo anketu ili druga empirijska istraživanja. A oni kaћu: ne, stvarnost nisi ti, veж ono љto mislimo o tebi. A ovo je važno filozofsko pitanje našeg vremena: šta je stvarno? Za Ruse, ova realnost je ideološkija, pa se vraćaju u vreme. I to je ono što nas značajno razlikuje od njih: sistem vrednosti i naš fokus na napredak.
U propovedi na planini, Isus Hrist kaže: „Ako te neko udari u desni obraz, daj mu drugi. I njemu ko god želi da te tuži i uzme tvoju odeću, daj mu košulju.“ Zar nas Isus ne moћe pozvati da se predamo Rusiji?
Ne, i veoma je važno da ne manipulišete Jevanđeljem u svoje ideološke svrhe. Isus govori o međuljudski sukobu, o nivou međuljudskih odnosa – da vredi oprostiti bratu i vratiti ga u dobro. U Jevanđelju po Luki, Jovan Krstitelj kaže šta vojnici treba da urade: ne uzimaju dodatnu platu i ne rade svoju dužnost. Apostol Pavle često govori o služenju vojnog roka, a Isus ponekad daje primere u svojim parabolama. U Jevanđelju ima mnogo toga o vojsci i nema osude.
Na društvenom nivou postoje legitimni mehanizmi zaštite. Moje postojanje je Božja volja, i braniti život koji je Bog dao je da učini svoju volju. Kada osoba deluje protiv ove volje i želi da bez razloga sebi odnese život, ne braneći se, već nanoseći nepopravljivu štetu, on mora biti zaustavljen. Crkva uči da čovek ima pravo na zakonitu zaštitu, ima dužnost da štiti svoj život jer je to Božja volja.
„Rat uništava ne samo tela i zgrade – rat povređuje dušu“
Odeljenje za vojnu kapelanstvo Patrijarhalne kurije ukrajinske Grčke katoličke crkve pripremilo je „Katehizam hrišćanskog ratnika“. Pa kakav je on – hrišćanski ratnik?
Katehizam Hrišćanskog ratnika je džepni vodič koji uključuje tekstove iz zvaničnog katehizma Katoličke crkve. Radi se o temeljima hrišćanskog učenja: ko je neprijatelj, šta je rat i pravna zaštita su sve osnovni moralni principi koje često zaboravljamo. Zadatak katehizma je da podseti njihove vojnike. To je takođe poruka međunarodnoj zajednici da smo različiti, da smo vođeni normama vere i, shodno tome, normama međunarodnog humanitarnog prava.
Ostajemo narod slobodnih i dostojnih ljudi, i te slobode i dostojanstvo treba negovati. Čak i u uslovima neprijateljstava, osoba ostaje moralno odgovorna, i treba je podsetiti na to. Crkva nas podseća da protivljenje neprijatelju treba da bude proporcionalno, da ismevanje zatvorenika ne zadovoljava hrišćanske standarde. Rat uništava ne samo tela i zgrade – rat povređuje dušu, već još uvek imamo budućnost koju treba da izgradimo. Ranjeni besom, nećemo moći da obezbedimo pobedu, a pobeda je više od osvojene teritorije. Ovo je društvo koje smo mi na toj teritorijiorije koje želimo da izgradimo.
Zapravo, kakav bi svet trebalo da postane posle ovog rata, kakvo bi trebalo da postane ukrajinsko društvo? Socijalni psiholog Oleg Pokalčuk smatra da se mora staviti kraj liberalnom svetu koji je postojao pre rata.
Sada govorimo o početku kraja međunarodnog bezbednosnog sistema, koji se oslanja na sisteme snabdevanja resursima. Ko жe od koga da kupuje? Šta će biti prioritet na tržištu – gas, nafta, struja ili nešto treće? Kada ne razmišljamo od koga kupujemo i sa kim smo prijatelji, možemo da sponzorišemo ljude sa drugačijim sistemom vrednosti, a to ima posledice.
Bio bih veoma oprezan sa rečima, „liberalnom svetu“ su potrebna tumačenja i definicije. Čovek mora da ostane slobodan da bi institucije koje stvara štitile njegovo dostojanstvo. To zahteva makar realizam od nas – shvatanje da treba da ojačamo i razvijemo svoju sposobnost da se branimo. Pored toga, takođe je razumevanje da ništa ne možemo da uradimo sami u savremenom svetu. Da bi se osvojila istina i slobodno društvo, neophodno je ujediniti se sa onima čiji sistem vrednosti odgovara našem. Ovo je globalni recept za izgradnju međunarodnog bezbednosnog sistema. Svet budućnosti je svet sindikata i zajednica. Čak i sada možete čuti mišljenje da nam niko nije potreban i da mi sami moramo biti jaki. Međutim, to je naivno.
U intervjuu sa vama 2015. godine, imali smo pitanje šta da radimo kako se ne bismo umorili od rata i ne bismo izgubili zanos da se dalje borimo. Sada, takođe, postoje slične brige. Kako sad da se ne umorimo, da ne zaboravimo na rat?
Sada je rat potpuno drugačiji. Ruska agresija, koja je počela 2014. godine, imala je potpuno različite ciljeve, obime, razmere. Danas neжemo moжi da zaboravimo na rat. Do 24. februara živeli smo u dva modela Ukrajine: jedan je počeo na kontakt liniji, a u drugom vojska je mogla da se odmori tokom rotacije i oseti mir. I većina Ukrajinaca je živela mirnim životom. Posle 24. februara, kada su ruske rakete pale sa Kramatorska na Ivano-Frankivsk, u Ukrajini nema bezbednog mesta. Pretnja je postala totalna, cela Ukrajina je neprekidna rana, i svi smo odgovorni za njeno izlečenje. Rat se tiče svih, i veoma je važno da pronađete svoj front.
Referenca
Otac Andrij Zelinski je vojni kapelan, savetnik šefa UGCC- a, zamenik šefa Odeljenja za vojnu kapelanstvo Patrijarhalne kurije UGCC, predsednik Nadzornog odbora Ukrajinskog fonda za veterane, nastavnik etičko-političko-ekonomskog programa UCU, suosnivač i član Nadzornog odbora Ukrajinske akademije
