Vitalij Zapeka je postao pisac upravo u rusko-ukrajinskom ratu, gde je proveo tri godine (kao dobrovoljac u bataljonu specijalnih snaga Poltava). Posle početka ruske invazije punih razmera, Vitalij Zapeka se ponovo bori.
Prethodno se Vitalij profesionalno bavio fotografijom. On je 2015. otišao u rusko-ukrajinski rat i tamo je napisao svoja prva dela i dobio pozivni znak „Spilberg“. Zapeka ima neobičan stav za pisanje: „što se manje štampa, to bolje“. Lako je uništio svoj roman „Grad koji se izgubio“. Romani „Apsurd“, „Sutra je danas ponovo“, „Kobasice u raju“ leže u „fioci“. Drugi radovi objavljeni su na inicijativu izdavača, a ne pisca. Romani „Heroji, heroji i ne toliko“ i „Tsutsik“ bili su veliki uspeh. A dečija knjiga „Polinka“ štampana u izdavačkoj kući Vivat čita se deci čak i u skloništima od bombi.
O svemu ovome smo razgovarali sa borcem i piscem Vitalijem Zapekom.
Po profesiji ste foto-umetnik. Ovo, naravno, nije fotoreporter, ali je i dalje veoma važna profesija tokom rata.
Dakle, kada je izbio rat 2014. godine, shvatio sam da živim u vremenu istorijskih događaja, pa sam svuda nosio kameru. Čim je postojala prilika da negde stavim nos, iskoristio sam ovu priliku. Za tri godine, za koje sam se borio, od 2015. do 2018. godine, kamera mi je umrla dva puta, samo jedno sočivo je preživelo, ali sam uspeo da napravim hiljade slika. Svi oni sada se nalaze u Državnom arhivu sa oznakom „čuvaj zauvek“ i u nekoliko muzeja u Ukrajini i Evropi.
Šta ti je nedostajalo kao foto-umetniku što te je nateralo da postaneš pisac?
Zahvaljujući fotografijama bio sam primoran da postanem pisac. Neke od mojih fotografija sam postavio na isti Fejsbuk. Publika je zahtevala objašnjenja od mene, iako mi se činilo da je tamo sve bilo jasno i bez reči. I zamislite da su moja objašnjenja imala mnogo više pogleda i lajkova nego fotografija. I otiљao je i proљao.
Rat nije samo pucnjava, to je duћnost, иekanje, neka vrsta ћivota. Naravno, mnogo misli dolazi. Počeo sam da ih snimam, zapisujem, stavljam u neke tekstove, romane. Nisam još ni većinu odštampao. Ono što je napisano 2015. i 2016. još uvek čeka na krilima. Samo jedan roman, tada napisan, trebalo je da bude objavljen u martu, ali je sada sve usporeno.
Pročitao sam da inicijativa za objavljivanje vaših dela pripada izdavačima. Zar te to ne interesuje?
Moje duboko ubeđenje je da svako ko sebe smatra piscem treba da piše što je više moguće. Ali njegova je dužnost i kao osobe i kao pisca da štampa kao najmanje knjige. Što je manje knjiga štampano, to će biti bolje. Zato mi je teško da dajem rukopise izdavačima. Na primer, „Polynka“ je štampana, a ja sam njen nastavak držao spremnim nekoliko godina, a tek 24. februara, kada sam organizovao svoje poslove pre odlaska u vojsku, rukopis sam poslao izdavačkoj kući.
Kako odlučujete da je knjiga spremna za odlazak u izdavačku kuću?
Sve podležem reči „večnost“. To jest, mislim da li će roman biti interesantan, recimo, za sto godina. „Heroji, heroji i ne toliko“, na primer, sada će biti oslobođeni u Kanadi. „Apsurd“ je za mene sada glavni roman, uprkos uspehu „Tsutsika“ i „Polinke“.
U principu, pišem za sebe, iz ličnog zadovoljstva. Već tokom potpune invazije, počeo je da piše novi roman u ime penzionerke.
A šta radite povodom dramatizacija i filmskih adaptacija vaših tekstova?
Scenario je već napisan na osnovu jednog od mojih romana. Začudo, „Tsutsik“, koji je izdržao osam reprintova, prepoznat je kao nedovoljno patriotski tokom bacanja. Kako piše „Polynka“, napisani su i predstava i scenario. Takođe je hakovan. Ali napravio je zanimljivu predstavu pozorišta u senci iza „Polynke“. Predstava na „Heroji, heroji i ne toliko“ u Dnipro teatru. Ševčenko je u tome već dve godine.
Zašto si uzeo pseudo Spilberga?
Dobio sam ga u ratu negde treжeg dana. Ovo se desilo jer sam odmah počela da fotografišem sve što sam videla. Takođe sam zapisala šta sam videla i osetila. Imao sam 11 rotacija i za to vreme sam sakupio dosta materijala za svoje knjige. Jako su mi se dolile moje beleške. Uzgred, morao sam da izbacim sedam poglavlja iz knjige „Heroji, heroji i ne toliko“, jer niko ne bi poverovao šta se zaista desilo.
Uobičajeno je da sve odmah fotografišem i snimam. Zato se taj Spilberg drћao za mene.
Reci nam, bilo štaAsca, o tome kako si podelio „Polynku“ deci izbeglicama.
Jedan od mojih čitalaca poslao mi je video gde se moja „Polynka“ čita detetu u skloništu od bombi. Tako zanimljiva slika: obazriva, uplašena lica odraslih, a u prvom planu dete čita moju knjigu i ona se smeši. Kupio sam određeni broj knjiga od Vitata jer sam planirao da putujem sa njima po Ukrajini. Sada sam odlučio da ih dam deci koja su bila primorana da napuste svoj dom. I naši Ukrajinci su me impresionirali jer sam bukvalno morao da budem primoran da uzimam ove knjige besplatno. Čak sam poslao fajl u Poljsku i dozvolio mi da napravim audio knjigu tamo.
Upozorio sam izdavača na to jer nisam imao pravo na to. Rekao je da je spreman da se iskasakne. Ali bio sam veoma zadovoljan što izdavačka kuća nema primedbi. Tešila me je takva reakcija da smo kao u želji da bar nekome olakšamo život.
Posle početka invazije, mnogi pisci, muzičari, umetnici otišli su oružanim snagama Ukrajine, koje su u teritorijalnu odbranu. A istovremeno, čuje se ideja da bi bilo korisnije da rade svoje stvari. Šta vi mislite o tome?
To je već bio slučaj 2014. Ne znam da li je to istina, ali kaћu da je onda sindikat naљih polumladnih pisaca preduzeo odluku da li pisci treba da se bore. Oni odlučuju šta je ponos nacije i moraju da se sačuvaju.
Ali iznad svega, mi smo građani i naš posao je, ako neprijatelj napadne, da branimo našu zemlju. Prestao sam da se borim 2018. jer sam osećao da je previše rata u meni. Morao sam da stanem na vreme, osećao sam se kao da samo gubim vreme. Ali kada je invazija poиela, ja i moji prijatelji smo otiљli u rat. Nažalost, ne postoje dve iz mog bliskog kruga, Mikola Kravčenko i Ruf (Jurij Dadak – ed.). Dakle, ko god da smo, mi smo pre svega građani. Zato je to naљ posao.
