Pesma Pavla Tičine i zbirka istog imena odigrali su važnu ulogu u formiranju ukrajinskog sovjetskog identiteta. U to vreme, potreba za stvaranjem nacionalnog u formi, ali sovjetski u sadržaju naroda je bila izuzetno važna. Zbog toga su radili na stvaranju osećaja potpune unutrašnje solidarnosti stanovništva ukrajinskog SSR-a. Bili su nam potrebni pozitivni primeri industrijskog Donbasa i šarene Bukovine, od rekreativne Odese i rekreativnih Karpata. Sovjetski sistem je neumorno radio na stvaranju nove istorijske zajednice – sovjetskog naroda.
Ali kakav greh prikriti, sovjetska propaganda je takođe funkcionisala po metodu protivljenja. Antitezu svemu sovjetskom izabrao je ceo ukrajinski nacionalni pokret. Zbog toga je cela propagandna mašinerija ukrajinskog SSSR-a i SSSR-a radila na klevetama ovog pokreta i pevala socijalistička dostignuća na sve moguće načine.
Ukrajina je tokom godina stekla nezavisnost, a paradigmu ukrajinsko-ukrajinske konfrontacije osedlali su ruski propagandisti i njihovi politički sateliti u Ukrajini. Istorija se pretvorila u najoštrije oružje. U ovoj igri, sile su bile daleko od jednakih. S jedne strane, postoji velikodušno finansirana džinovska ruska propagandna mašina, ojačana sovjetskom interpretacijom prošlosti ukorenjenom u masovnoj svesti. S druge strane, ukrajinske patriote, koje su jednako često bile nezavisne u svom intelektualnom izboru, jer su izašle iz sovjetske prošlosti, izoštrene su pod lažima. I ništa manje zavisno od finansiranja. Državna podrška akademskoj sferi bila je minimalna. To nije bila sila koja se integriše sa takvim prtljagom u zapadnu nauku.
Ostala su dva načina – podrška Soroš fondacije („Renesansa“) ili ne-javna pomoć ukrajinske dijaspore, koja ne samo da je imala moćan finansijski resurs, već je zahtevala i neku vrstu poslušnosti da ostane u okviru svoje političke vizije prošlosti. Tamo gde glavni princip nije bio akademskost, već glorifikacija i beljenje aktivnosti OUN i UPA. A na nekim mestima čak i formacije u Vermahtu i SS-u.
Tako su se nepomirljivi protivnici okupili u duelu, koji je počeo bukvalno da cepa ukrajinsko društvo na komade. Niko nije hteo da popusti. Nema sumnje da je ruska strana tražila takvu podelu. To je jasno dokazano skorašnjom istorijom. Patriote, koje su u svakoj prilici pokušavale da nametnu sopstvenu verziju istorije direktivama, nisu prezirale nijednu priliku. Prisiljavajući celu Ukrajinu da oda počast svojim herojima, koji, uzgred, nisu svi imali besprekornu biografiju. To je dalo dobru priliku Rusima i njihovim političkim „avatarima“ u Ukrajini da efikasno promovišu konfrontaciju u zemlji do najakutnijeg antagonizma.
Lamenti o nacistima, fašistima, nemačkim saradnicima, Hitlerovim pristalicama i „Banderi“, koji su se samo što nisu okupili da ubiju za ruski jezik, bili su veoma u upotrebi. A na suprotnoj strani, bilo da su to zaista plaćeni agenti ili obični politički pljačkaši koji su želeli da budu izabrani na vlast zbog zloupotrebe istorije, svojevoljno su igrali zajedno sa Rusima. Došlo se do toga da se kulturna i ljudska razmena između regiona svela na minimum, ili se pomerila na nivo rada sa negativnim zajedničkim stereotipima.
U početku su se političari iz različitih stranačko-političkih grupa pridružili ovoj situaciji koliko je to bilo moguće. Čak i od predsedničkih izbora, na kojima je pobedio Leonid Kučma, Ukrajina i Ukrajinci počeli su podmuklo da se dele na sorte. Onda su pokrenuli tezu da ne иuju Donbasa u Kijevu. PR specijalisti Kučme, Janukoviča i Partije regiona besramno su crtali mape sa tri vrste građana, pripisujući „zapadnjacima“ osećaj superiornosti. „Istočnjaci“ su im u glavu stavili ubeđenje da su to neverovatni radnici koji hrane celu zemlju, a „zapadnjaci“ lukavo imaju koristi od rezultata svog rada. I sve to zarad jednostavne, ali efikasne mobilizacije birača.
Zamislite, nema potrebe za reformama, nema potrebe da izveštavate o rezultatima vaših političkih i menadžerskih aktivnosti. Dovoljno je reći da neprijatelj neće proći i da vas nećemo dati „Banderi“, kao što su opet „crveni režiseri“ i najnoviji feudalni lordovi postali na vrhu hijerarhije javne uprave.
Istovremeno, u patriotskom okruženju, koje se u slučaju Ukrajine jasno poklopilo sa zapadnim regionom, istorija je korišćena ni manje ni više instrumentalno. Posle raspada Narodnog pokreta Ukrajine počele su da se pojavljuju političke snage, koje su se čvrsto povezale sa formacijama daleke prošlosti. Razne vrste OUN, OUN u Ukrajini, Kongres ukrajinskih nacionalista – pokušali su ne samo da stave znak jednak jedni drugima i starom OUN(b) i OUN(m). Ne samo da su finansijski podržane od strane relevantnih struktura dijaspore, već su i prenele u Ukrajinu stari sukob između „Bandera“ i „Melnykytsi“.
Ruske specijalne službe takođe nisu spavale. Oni su aktivno „pomogli“ formiranje paravojnih organizacija kao što je UNA-UNSO. Takođe su očigledno vezanido stvaranja takozvane Socijalno-nacionalne partije Ukrajine, koja je kasnije preimenovana u Sveukrajinska unija „Svoboda“. SNPU, sa svojim simbolima i parafernalijama pod nacističkim NSDAP-om, trebalo je da izazove glupo divljenje na zapadu i strah i mržnju na istoku zemlje. Te formacije su svojim postojanjem i aktivnostima doprinele što je više moguće ruskoj propagandi u smislu formiranja imidža neonacističkog strašila iz Ukrajine. Radili su na tome da osiguraju da nikada ne bude harmonije između Ukrajinaca. Tako da ne mogu da se ujedine čak ni pred egzistencijalnom pretnjom svojoj državi. Tako da im komšije nikada nisu pritekle u pomoć. Takve aktivnosti konstantno su vodile ka konačnoj defragmentaciji Ukrajine, pa čak i do njenog nestanka.
Posle neuspeha takvih „nacionalističkih“ formacija, koje su revnosno eksploatisale mapu istorijskih heroja, pojavile su se nove, programski umerenije političke snage. Međutim, oni se nisu stideli lakih metoda osvajanja izbornih simpatija. Oni su pribegli ne samo slamanju kritika svojih konkurenata, već i optužbama za „nepravdu“ miliona Ukrajinaca koji su dozvolili sebi da glasaju za drugog kandidata. Sa pogrdnim karakteristikama, viklifikacijom i kletvama, neki Ukrajinci su napali mnogo veću grupu koja je sebi dozvolila da glasaju za kandidata koji nije iz starog političkog kaveza.
Bahanalija, koja je u tome više od tri godine, nije zaustavljena čak ni ruskom agresijom i krvavim ratom protiv Ukrajine. Zanimljivo je da je u svim slučajevima unutrašnje konfrontacije u društvu čak i državni razlog išao na daleki plan, za koji su se borili, radili i čemu su težili. Maksimalna snaga i energija bačeni su ne na pozitivne promene, već na međusobne uvrede i negovanje mržnje.
Vredi napomenuti da su političke dividende zbog podele u društvu neumorno isekli i Rusi i ukrajinski „regionalni“ i predstavnici tog patriotskog segmenta. Formirana je neka vrsta političkog kontinuiteta među onima koji su monopolizovali pravo na istorijske heroje, pa čak i na sopstvenu verziju patriotizma. Ti političari i ličnosti su uvek ostajali na površini, iskasađujući Ukrajince između sebe, bilo na osnovu istorije ili na jezičkoj temi. Razumeli su da će konsolidacija Ukrajinaca sigurno dovesti do pobede. Da će posle rata biti obnovljena zemlja u kojoj neće biti mesta za svu ovu kamarilu.
Zbog toga čak i u uslovima žestokog rata pokušavaju da seju podelu. Svaki put kada se izmisle nove „izdaje“, pretnje i rizici. Na primer, otvoreno provokativne priče se bacaju u informativni prostor u cilju sejanja mržnje između interno raseljenih lica i „zapadnjaka“. Govoreći o atipičnim praksama ponašanja imigranata, oni pokušavaju da ih stave u poziciju zajdi i podnosioca peticije. I u „zapadnjacima“ oni formiraju osećaj neosnovane superiornosti, do te mere da neki ljudi imaju ubeđenje da su bolji i korektniji. Širili su podmukle ove koje doseljenici nose sa sobom „ruski svet“ i Putinovu agresiju samo zato što govore ruski. Oni optužuju doseljenike da ne brane svoje gradove i zemlje, već beže na relativno miran i miran događaj.
U toj manipulaciji „zapadnjaci“ se svesno pozicioniraju negde na nivou Nemaca ili Poljaka. To jest, oni simuliraju situaciju dolaskom gotovo stranih izbeglica u prosperitetnu i mirnu drugu zemlju. Oni se doživljavaju kao neka vrsta slobodnjaka sa kojima će morati da dele. Zapravo, drama ove situacije je u tome što u društvu nema razumevanja da smo svi mi građani Ukrajine. Da svako ima pravo da se evakuiše ispod raketa i bombi na mirnije mesto u svojoj državi. Da „Istočnjaci“ nisu imali sreće ne zato što govore ruski. Njihovi gradovi postali su prva žrtva ruske agresije, ne zbog simpatija prema Rusiji, već zato što se nalaze u neposrednom zadiranju burane artiljerije. A ruske rakete podjednako stižu do nacionalno svesnog Lviva, i odese koja govori ruski.
Drugi aspekt stereotipne percepcije Ukrajinaca jedni o drugima je priča o odbrani i borbi. Često se može čuti da navodno muškarci sa istoka ne žele da se bore, već su sahranjeni u sanatorijumima u Karpatima. Činjenica da određena kategorija muškaraca ne želi ili ne može da se bori nije iznenađujuća. Postoje ljudi koji jednostavno nisu obezbeđeni za vojne poslove i mogu da urade mnogo više da pobede u pozadini. Ali zapravo, stanovnici „Karpatskog“ podzemlja ne mogu da zamisle broj hrabrih ljudi koji revnosno brane svoju državu na severu, istoku i jugu. Oni ne žele da vide duge redove do vojnih kancelarija za registraciju i upis u Kijev. Oni nastavljaju da žive od činjenice da su samo oni pravi patriote, jer su rođeni na zapadu zemlje, govore ukrajinski, odaju počast specifičnim istorijskim herojima i nisu glasali za ovog predsednika.
Takve stereotipne ideje o sebi i ostatku Ukrajine često dovode do groteske, a još češće do opasnih situacija. Što je, naročito, jasno pokazala istorija sa teritorijalnom odbranom Lviva. Gdje se gomila prijavila ljudi sa ubeđenjem da će morati da brane Lviva i Lviv region. A kada su, posle promene relevantnog zakona, bačeni u pakao rata da bi odbranili Ukrajinu, neki su tražili da idu kući. I njihove žene su organizovale prave nerede. Logika kada su stanovnici Karkiva morali da brane svoj grad, svoje stanovnike Melitopolja, i stanovnici Lviva morali su tiho da čekaju da se neprijatelj bori oko Poltve je štetna i izuzetno opasna. Zato što odbacuje razumevanje Ukrajine kao jednog organizma. I samo jedinstvo, konsolidacija snaga i odsustvo uzajamnih napada i tvrdnji su garancija pobede.
Napadi na političko rukovodstvo države, pokušaji da se pokrene klin između nje i Oružanih snaga, sejanje međusobnog neprijateljstva između Ukrajinaca, njihova ispoljavanja na osnovu jezika i istorije su ono što je neprijatelju očajnički potrebno. Međutim, potpuna konsolidacija i osećaj jedne porodice ne samo da će osigurati pobedu Ukrajine, već će poslužiti i kao podsticaj radikalnim promenama u stanju budućnosti.
