Čak i uprkos poslednjoj Evroviziji, pitanje je „da li su ti lakovi pomogli?“ (koji je većina stanovništva mogla da čuje od lika Bogdana Silvestrovića Stupke u ruskom propagandnom filmu „Taras Bulba“) je zakasnela i potreban joj je iskren odgovor. I tako ne treba formulisati, već „naši lakovi su nam pomogli – ili ćemo sada doneti neki zaključak?“ Uzgred, reč „lakhs“ može se razumeti ne samo kao Poljaci, već i kao veća grupa takozvanih slobodnih naroda Zapada – u suštini, neće mnogo promeniti.
Dakle, za početak, to je elementarno – da smo pre nekoliko godina uspeli da predvidimo i analiziramo (a to zapravo nije tako teško), kako bismo doživeli akciju „Grad Lviv nije za poljsku gospodu“? Sada, kada milioni Ukrajinaca dobiju zaštitu, odeću, hranu, čak i školovanje za decu u Poljskoj, da li ovaj slogan izgleda tako duhovito? Kako se sada doživljavaju govori onih koji su se „borili protiv poljskih zadiranja“ u korist primitivne mase i moskovskih kustosa?
Jasno je da su svi na emocijama i da možete naći hiljadu izgovora za takav „patriotizam“, pa hajde da pričamo pragmatično. Uvek postoji istorija u odnosima između Poljske i Ukrajine – to je činjenica koja se ne može izbeći. Nadajmo se da će savremena priča o iskrenom prijateljstvu i pomoći postati važnija od starijih trauma, ali odbaciti stare probleme jeste da zatvorite oči detinjasto dok gledate strašan film. Pre ili kasnije moraćeš ponovo da razgovaraš. A mi, kao društvo, moramo da odlučimo kako da oblikujemo našu istorijsku politiku.
Poznato je da istorija ne zna konvencionalni način, ali hajde da maštamo. Da je konfrontacija oko istorije sada, 2022. godine, bila na istom nivou kao 2018. i 2019. godine, da li bi to bio nivo pomoći poljske?
Ako istorijska politika ugrožava odnose naših naroda – od čega se i treba odustati? Kako promeniti akcenat? Šta naglasiti? Kako reagovati na činjenicu da istoričari postaju propagandisti, i partijski, koji žrtvuju objektivnost i prijateljstvo sa komšijama u korist kratkoročne mobilizacije biračkog tela?
Drugo važno pitanje je mesto ukrajinske istorije u kontekstu sveta i rusije. Sada rat teиe, tako da je fokus na Ukrajini. Međutim, to nije uvek bio slučaj (tačnije , nikada), i neće biti tako zauvek. U skladu sa tim, vredi razmišljati o tome kako se integrisati u „mentalnu mapu sveta“. Ako govorimo o istorijskom aspektu, onda sovjetsko nasleđe treba kritički ponovo da se razmišlja. Na kraju svega, značajan deo ukrajinske istorijske nauke je sovjetska škola, samo sa promenjenim natpisima „plus“ u „minus“ i obrnuto.
I ovde neće biti moguće izbeći neprijatne probleme. Na primer, šta da se radi sa tezom da su tokom Drugog svetskog rata saveznici Ukrajinaca bili Nemci? Ovo remek-delo, uzgred, još uvek hoda internetom, sada kao argument u modernom rusko-ukrajinskom ratu. Očigledno je moguće i neophodno da vas Vlada Nemačke uvredi zbog odlaganja nabavke oružja, ali moramo razumeti da je „mi“ u njihovoj mentalnoj mapi sveta u najboljem slučaju bela tačka. U najgorem slučaju, postoje dobrovoljni saučesnici nacista sa svim posledicama.
Nedavno je patriotska javnost ponovo bila „prožeta“. Ovog puta – zbog želje nadležnih da kombinuju 8. i 9. maj kao nezaboravne dane. Čisto sa ljudske tačke gledišta, pa čak i na intuitivnom nivou, izbor 8. maja je očigledan – Dan sećanja i pomirenja, zajedno sa celim svetom.
A sa druge strane – možda zaista pokušati da se „bori sa Rusijom“ za nasleđe Drugog svetskog rata? Da prenesemo, posebno Nemcima, jednostavnu radnu šemu: da je sve dobro u sovjetskoj vojsci bilo zbog Ukrajinaca, a sve loše je bilo zbog Rusa. I da se Ukrajina ne radi samo o žrtvama, već i o pobedama. Neka deo istorijske krivice Nemaca pred „sovjetskim narodom“, koji je blokirao snabdevanje haubica, radi u korist Ukrajine. Zašto da ne?
A ako uspe, onda se ime „Rus“ može postepeno uzimati. Moskva, s druge strane, nije „skupljala“ ruske zemlje. Veći deo zemlje tiho se okupio u Velikoj Duhiji Litvanije, a potom i u poljsko–litvanski Komonvelt, dok je Moskva bila zauzeta nadmetanjem za nasleđe Zlatne horde. I tek tada zarobili Rusiju, ali na potpuno različitim državnim mehanizmima.
Na kraju ćemo nekako doći do pitanja šta raditi sa takozvanim zapadno ukrajinskim (pa čak i galicijskim) konceptom istorije, gde se pripadnici OUN protive Crvenoj armiji? Može da se „lokalizuje“ (i u tome nema ničeg lošeg). Ili priznajte da su sve mantre o jedinstvu o jedinstvu „pod galicijskim uslovima“. Zar to nije ćorsokak?
Kao što vidimo, mnogo je pitanja. I neko će ih definitivno narušiti, glasati i čak instrumentalizovati. A gde ima svežih ideja, tu je i interesovanje publike. Dok stari metod promovisanja ukrajinske istorije – „pomozite i slušajte, jer je patriotski“, možda neće funkcionisati posle rata.
Očigledno, uvek će biti onih koji žele da izmere broj žrtava. da razmrsi stare rane i uvrede, da udovolji nuklearnom biračkom telu. Pitanje je, da li жe ponovo postati mejnstrim? Da li je društvu tako nešto potrebno?
Zato prvo moramo da odlučimo – šta želimo od istorije i istorijske politike, kuda idemo? Onda shvatite šta nam doprinosi usput i šta nas ometa. I tek tada procenite postupke, postupke i same ljude.
Zato što se ispostavilo da je to čudna stvar – pametni ljudi i vatrene patriote okolo, i odakle ideja o „odsecanje Donbasa kao kancerogenog tumora“ nije poznata. Svi vizionarski geopolitički strategi, i zašto je „istorijska konfrontacija“ sa Poljacima trajala godinama je misterija.
