U utorak, 3. maja, 154 stanovnika evakuisano je sa teritorije metalurške fabrike Marijupolj Azovstal. Ovo je prvi put u dva meseca rata da je Ukrajina uspela da postigne sporazum sa Rusijom o izjednačavanju civila iz skloništa blokirane elektrane.
ispričane su nam priče stanovnika Marijupolja koji su uspeli da izađu iz skloništa za bombe na Azovstalu i odu na teritoriju koju kontroliše Ukrajina.
***
54-godišnja Elina Tsybulchenko, radnik fabrike azovstal, rečeno NA GORE, koja se najviše plašila da će njena porodica biti nasilno odvedena u Rusiju.
Elina Tsybulchenko u autobusu za evakuaciju (na slici levo)
Radio sam u fabrici Azovstal, u istoj sobi gde smo imali sklonište za bombe, u odeljenju tehničke kontrole. Sklonište od bombi nas nije spasilo 100%. Da postoji direktan udarac, zaspao bi i svi bismo umrli.
Svake noći bih lagao i molio se Bogu: „Gospode, molim te neka sve bombe prolete pored našeg skloništa od bombi. Bez obzira kako uрu u nas. Za nas da preživimo.“ Molila sam se da moje dete preživi. Jedan, drugi, da naša rasa ne nestane.
Već smo videli fotografije sa našim kućama, u kakvom su stanju. Vojska je doљla i pokazala pucnjavu iz kvadkoptera. Ćerka mi u početku nije rekla da se ne nerviram, a onda je, tek 30. aprila, rekla da smo ostali bez iиega. Da je sve u nama izgorelo.
Vojska nije иesto dolazila kod nas. Čim pobegnu, hrana će biti ostavljena deci, jer odrasli mogu da gladuju, ali deca ne mogu. Vojska je bila okružena celim našim timom i pitala nas kada možemo da izađemo? Nemamo ni hranu ni lekove. Kako da izaрemo? Šta je sa ovom adresom? Šta je sa tim? A vojska je, ako su imali informacije, pokazala. Neki nisu verovali da su ostali bez smeštaja. Neki su tako sigurni da жe se vratiti.
Kada smo sedeli u skloništu za bombe, kažem: „Ne daj Bože da ćemo morati da stignemo u Rusiju, neću moći, FSB će me spustiti čim otvorim usta.“ Navikao sam da tečno govorim u Ukrajini, tečno razmišljam. Da, dešava se da ponekad previše govorim, ali navikla sam na to, ali tamo je nemoguće.
Znate li šta je još bilo strašno? Seli smo, odveli nas, i znam put otprilike, i vidim da nas oduvaju autoputem Taganrog, a ne u pravcu Port Sitija. [місцевий торговий центр]. Bojao sam se da жe ih odneti u Rusiju. Nisam znao da smo u kampu za filtraciju. I dok smo se vozili od Mariupola do ovog Bezimenog, plakao sam do kraja.
Kada smo napustili Azovstal, Rusi su nas zvali „olovke“. Zašto olovke? Zato što mi nismo ljudi za njih, mi smo olovke.
***
Sergej Kuzmenko takođe je radio u Azovstalu i od 8. marta je u skloništima fabrike. TV kanal «Kuća“ rekao je da Rusi nisu dozvolili da se svi evakuišu, koji su, po dogovoru, trebalo da budu pokupljeni na putu iz elektrane.
Iz Azovstala su nas pokupili autobusi sa ruskim brojevima. Autobusima sa ukrajinskim brojevima nije bilo dozvoljeno da idu na Marijupolj. Иekali su nas u Bezimenom. Bezimenih su nas pratili predstavnici Crvenog krsta i UN.
Prema rečima spasioca koji nas je pratio, autobusima nije bilo dozvoljeno da uđu u oblast Lučkog grada u Marijupolju, a oko 500 ljudi se okupilo tamo da se evakuiše. Nije im dato svetlo, da pokupe ljude.
Vozili smo se stazom. Negde posle Ditrivke, oko 100 ljudi stajalo je na izlazu u svakom selu – samo sa kesama. Hteli su da idu sa nama. Stali smo. Predstavnik Crvenog krsta prišao je narodu, a potom otišao u vojsku, pokušao da postigne dogovor. Ali Rusi nisu dozvolili da se ti ljudi izvade.
***
18-godišnja Nada rekao „Babel„, da su Rusi žene vojske tretirali najgore, nazivali ih „prostitutkama“ i „leglima“.
Živeo sam u podrumu dva meseca, tamo me je doveo tip koji je zadobio ranu od šrapnela. Ne znam ništa o njemu od 9.
U skloništu za bombe kuvali smo hranu na kolac, spavali na klupama, na vratima – gde smo morali. Vojska nam je donela hranu i vodu. Imali smo sreće što smo živeli u bunkeru gde je bila tehnička voda, to je tačno da smo mogli čak i da se operemo. Uslovi su bili relativno dobri, ali ovo je zahvaljujući vojsci, da nije bilo njih, ne bismo mogli da živimo tamo.
Naša vojska nas je odvela iz fabrike, predala ruskoj vojsci, i otišli smo u selo Bezimenne. U filtracionom kampu su nas pretresli, provereni su nam telefoni. Brinem se da bi sada moglo biti prisluškivanja na mom telefonu.
Rusi su nam tražili provokativne zahtevenja: „Jesu li te Azovci tukli?“ To čak nije bilo ni pitanje, već afirmacija. Branio sam našu vojsku, tamo su me nazvali saboterom i hteli su da me mobilišu u rusku vojsku. Rekli su, „bolje je ostati i sluћiti sa nama.“
Veoma slabo su komunicirali sa ženama iz vojske, nazivali ih „prostitutkama“, „posteljinom“ samo zato što idemo u Ukrajinu.
