Sa početkom ruske velike agresije na Ukrajinu, predstavnici nemačke stranke „Unija 90/Zeleni“ postali su najdoslednije pristalice snabdevanja nas oružjem, uključujući i sisteme teškog naoružanja oružanih snaga Ukrajine. Štaviše, za razliku od drugih stranaka u vladajućoj koaliciji (Esdeks i Slobodne demokrate), mi posmatramo potpuno unutarstranačko jedinstvo po tom pitanju. To nervira koalicione saveznike i opoziciju. Krajem aprila ove godine kritičari „ujedinjene opozicije“ (CDU/CSU) u Bundestagu optužili su predstavnike „zelenih“ da su poslednjih meseci dramatično promenili svoju političku poziciju pacifista. Istovremeno, na jednom od predizbornih skupova u Bilefeldu, gde je govorio „zeleni“ ministar ekonomije i vicekancelar Robert Habek (Robert Habek), zabeležio transparent sa natpisom „Zeleni su podstrekači rata“. Podsetimo čitaoce da je upravo ovaj Habek koji je posetio ATO zonu pre godinu dana, u maju 2021. godine, kao kopredsedavajući stranke i Rekao Nemački mediji o potrebi snabdevanja Ukrajine odbrambenim oružjem iz Nemačke. To je izazvalo žestoke kritike u nemačkoj politici, a Analena Berbok (u to vreme drugi kopredsedavajući stranke) čak je opovrgla reči svoje koleginice, naglašavajući da je moguće rešiti takozvani „sukob“ samo diplomatskim koracima. U nedavnom intervjuu objasnila je svoj stav u to vreme: „Sa nemačkim zalihama oružja, dali bismo gospodinu Putinu još jedan razlog da napadne Ukrajinu. Nismo želeli da mu učinimo tu uslugu.“Špigl, 19/2022). Umesto toga, još jedan uticajni predstavnik stranke, premijer Baden-Virtemberga, Vinfrid Krečman (Winfried Kretschmann) uverava da je Habek bio u pravu i prekori sebe zbog ćutanja po tom pitanju, jer kao političar nije želeo da se meša u spoljnopolitičke debate (F.A.Z., 07.05.2022). Da li su „zeleni“ zaista pacifisti i šta znači „feministička“ spoljna politika koju vodi Berbok?
Kritičari opozicije namerno apeluju na istoriju stranke, znajući dobro da su za većinu stanovništva i u Nemačkoj i u inostranstvu „zeleni“ oličenje ekoloških, antiratnih i antinuklearnih masovnih demonstracija u 70-im godinama dvadesetog veka. Rođeni su na studentskim protestima 1968. Patlati hipici su se zalagali za seksualnu slobodu i legalizaciju kanabisa, protiv NATO-a i za kraj Vijetnamskog rata. Na svojim brojnim demonstracijama nisu se plašili da učestvuju u tučama sa policijom, kao što je to učinio budući nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer (Jozef «Joška» Fišer). Takođe je bilo bliskih veza sa Maoističkom komunističkom unijom Zapadne Nemačke (KBW). Vizuelno, sa svojom dugom kosom, ova generacija sada podseća na jednog od „jastrebova“ partije, Antona Gofritera (Anton Hofreiter), čije oštre izjave izazivaju najveći požar kritičara opozicije kao odgovor i čak primoravaju lidere zelene stranke da se distanciraju.
Formirana 1980. u Nemačkoj, stranka sa takvom ideologijom i radikalnim elementima odmah je postala predmet interesovanja istočnonemačkog specijalnog servisa Štazi i njihovih kustosa iz sovjetskog KGB-a. Nedavno se postalo poznato da je, prema nekim izveštajima, od 15 do 20 članova stranke blisko sarađivalo sa ovim specijalnim službama, a drugih 450 do 500 su bili doušnici. Osamdesetih godina Zeleni su došli širokim političkim putem i postigli neki uspeh, ne samo zahvaljujući velikom pokretu protiv raspoređivanja američkih raketa Peršing-2 u Zapadnoj Nemačkoj i krstarećih raketa sa nuklearnim bočnjacima. Nesreća u nuklearnoj elektrani Černobilj 1986. dodala je nove pristalice među nemačkim glasačima te stranke, koji su se zalagali za ograničavanje upotrebe nuklearne energije, a Zeleni su osvojili 8,7 odsto glasova na saveznim izborima 1987. Međutim, posle ujedinjenja Nemačke, stranka, koja je svoju pažnju usmerila na ekološka pitanja, zanemarujući socijalna, značajno je izgubila podršku birača. Samo je ujedinjenje sa istočno-nemačkom „Alijansom 90“ (prilično heterogenom grupom aktivista za građanska prava) omogućilo novom političkom savezu da prevaziđe izbornu liniju od pet odsto. Ali Zeleni su izgubili jednog od svojih lidera, partijskog „osnivača“ Ota Šilija (Oto Sсhily). On je izgubio izbore na mestu lidera stranke i pridružio se SPD- u, a kasnije je postao ministar unutrašnjih poslova.
„Zeleni kao celina nikada nisu bili pacifisti. Na primer, nikada nisam verovao, čak ni kada sam bio mlad, da Hitler može biti poražen belim zastavama i toplim rečima. To je više puta dovelo do razgovora sa pacifistima, koje smo, naravno, imali i mi,“ – sanedavno jedan od predstavnika „starije“ generacije „zelenih“ Huberta Klajnerta (Hubert Kleinert). Bio je jedan od poverenika Joshke Fischer, član Bundestaga i ministar u zemlji Hese (Špigl, 18/2022). Klajnert je napisao i knjigu Uspon i pad Zelenih (1992). Vredi poslušati reči još jednog uticajnog predstavnika starije generacije članova stranke. Krečman, koji je već gore pomenut, uverava: „Nisam bio pacifista, ali sam bio nuklearni pacifista. Nisam verovao u princip nuklearnog odvraćanja, za mene je to bilo slično pretnji samoubistvom.“ Još jedna potvrda takozvanog. „lažni pacifizam „zelenih“ može biti činjenica da je inicijator „Otvoreno pismo» još jedan predstavnik seniorske generacije „zelenih“ RalfA Fiksa postao je zahtev da se Ukrajini obezbedi teško naoružanje (Ralf Fücks), sada šef uticajnog Centrum Liberale Moderne.
Izgleda da je među „zelenima“ da u nemačkom društvu nalazimo najmanje predstavnike „EMMA-generacije“. Ovaj konvencionalni izraz nazivam nemačkom generacijom od 70+ intelektualaca koji su se pridružili „Otvorenom pismu“ čuvene feministkinje i urednice časopisa EMA Alice Schwarzer (Alisa Švarcer) sa zahtevom kancelarki da prestane da snabdeva Ukrajinu oružjem, da pomogne našoj zemlji da pregovara sa agresorom, kažu, nikada nećemo moći da dobijemo rat u Rusiji (F.A.Z., 29.04.2022). Nedavno je teorijsku osnovu za ovakve stavove pružio čuveni filozof Jirgen Habermas, koji je koren problema savremenog nemačkog društva video u „mentalnoj“ razlici između dve generacije i, posebno, u iskustvu sagledavanja posledica Drugog svetskog rata (Süddeutsche Zeitung, 28.04.2022). Nećemo se raspravljati sa čuvenim filozofom, ali imajte na kraju da se, pored „kolektivne empatije“ tragičnog iskustva, mora se setiti i individualnog iskustva, koje je drugačije za sve, pa i unutar iste generacije. Nije slučajno što u Krečmanu hiljade ukrajinskih izbeglica u Nemačkoj evocira uspomene na svoje izbegličke očeve tokom Drugog svetskog rata, što ga primorava da se suprotstavi „sablasnom pacifizmu“ koji mu ne dozvoljava da se bori protiv zla, a argumente Švarcerovih pristalica naziva „banalnim“.
Na osnovu toga, nije iznenađujuće da su se Zeleni 1999. Krečman se priseća: „… Zajedno sa Džoškom Fišer, 1999. Prema Klajnertovim rečima, odlučujući trenutak za takvu odluku bio je masakr u Srebrenici. Uprkos tome, Joska Fišer (koga su zvali „Džoška Gebels“) ipak je dobio svoj deo crvene boje u lice, a sama stranka je počela ubrzano da gubi pristalice. Očigledno je da je dve godine kasnije stranka odbila da podrži odluku vlade Šredera da pošalje nemačku vojsku u Avganistan i počela da vraća svoju poziciju zbog zahteva za zatvaranje nuklearnih elektrana u Nemačkoj. Prema rečima nemačkih analitičara, ovi događaji doveli su do toga da Zeleni postanu stranka koja pokušava da sledi pragmatičan pristup (Realpolitik) unutrašnjim i spoljnopolitičkim pitanjima, o šta je dokazano podrškom vlade Angele Merkel. Tih 14,8 odsto i 118 mesta u Bundestagu koje je ta stranka osvojila na izborima 2021.
Današnji lideri Zelene stranke su mlađa generacija koja nije opterećena odrazima straha od neminovnosti trećeg svetskog rata (na primer, kopredsedavanje stranke 28-godišnji Rikardo Liang). 26. februar 2022( subota – treći dan rata) bio je jedan od značajnih dana za Zelenu stranku. Na ovaj dan Habek i Berbok su zapravo primorali kancelara Šolca da obezbedi Ukrajini prve grupe odbrambenog oružja. Od ovog trenutka, možemo reći da su „zeleniši“ bili obučeni u maslinasto-zelenu kamuflažnu uniformu. Anton Gofreiter, botaničar po obuci koji nikada nije služio u Bundeswehru iz zdravstvenih razloga, poslednjih meseci je postao specijalista za teško naoružanje. „Imamo posla sa imperijalnim kolonijalnim ratom osvajanja“, kaže botaničar, koji zna imena svog cveća i biljaka u berlinskom Tirgartenu i sada pravi razliku između svih vrsta teškog naoružanja. Njegovi kritični napadi na kancelara Šolca i optužbe da nije brzo reagovao suočeni sa ratovi izazivaju iritaciju među Esdeksima: „Izgleda da je slogan „nikad više warˮ“ promenjen u slogan „nikad više rat bez nas“ (Špigl, 18/2022).
Veći deo nemačkog društva očaran je starim „pacifističkim“ stereotipima, a neki su i otvoreni pristalice pro-Kremljske leve partije i krajnje desničarske Alternative za Nemačku (AfD). Možda je zato bilo incidenata pokušaja bacanja jaja na Berboka u Vupertalu tokom njenog govora na predizbornom skupu (Fokus, 09.05.2022). Ali teško da je njen koncept „feminističke spoljne politike“. Sadašnja nemačka ministarka spoljnih poslova rođena je u Hanoveru za borce za životnu sredinu i čistu životnu sredinu, a plakat je okačen u njenoj dečijoj sobi. Grinpis. Sasvim je očigledno da je slogan feminističke politike – „Razoružanje i demilitarizacija“ – trebalo da postane vodič za nju. Ali u uslovima rata, sve je radikalizovano. „Suština feminističke spoljne politike je da se svi ljudi imaju na umu“, rekao je nedavno ministar (Špigl, 19/2022). Pomalo apstraktna i nejasna definicija daje osnov za kritiku protivnika koji pokušavaju da je optuže za činjenicu da snabdevanje Ukrajine oružjem doprinosi militarizaciji. Međutim, moramo odati počast Berbocku, jer ona i dalje tvrdi da je najviše moralno pravo da žrtva mora da se zaštiti. Bez obzira da li se tiče žene pre silovatelja ili države pre agresora. Voleo bih da verujem da će njen dolazak u Ukrajinu 10. U svakom slučaju, Berbock i Zelena stranka suočavaju se sa teškim zadatkom – da prevaziđu kompromitovane Ostpolitik.
