Zapamti, mnogo je roditelja u pobedi, a poraz je siroиe. Ujutru 24. Izjave „opozicije“ su prestale, patentirani spasioci nacije su nestali sa horizonta, a čak i oni koji su optužili predsednika Zelenskog i njegov tim da su proruski nestali su negde. Očekujući brz poraz Ukrajine, snimljene patriote su se sakrile i razmišljale o opcijama za spasavanje sebe i svog kapitala. Jer je ovo pitanje od izuzetnog značaja za njih. Pretnja od oružanog osvajanja Ukrajine im se nije dojala. Rizici su bili ogromni. Ne bi se svi složili sa Putinom.
Iako su u skorije vreme blisko sarađivali sa njim, podvrgavši predsednika Zelenskog slomljenim i neosnovanim kritikama. Pripremali su državni udar i planirali su da sklone Zelenskog sa vlasti. Međutim, čim je postalo jasno da će Ukrajina stajati i odbiti neprijatelja, tradicionalni „štapovi“, kritičari i kontrolori ponovo su stali u vitke redove i pokrenuli napad na ukrajinske vlasti. Radi se o tome ko su ti ljudi, šta im je krajnji cilj i o kom sredstvima i metodama rade, a o tome će se govoriti u ovom tekstu.
Od kampanje za predsedničke izbore, Volodymyr Zelenskyy je postao najveći neprijatelj onih koji su kasnije počeli da sebe nazivaju „nacionalnom opozicijom“. Oni su morali tako da se nazovu zato što se pro-kremljski OPFL takođe izjasnio protiv Zelenskog. Bilo je neophodno odvojiti se bar formalno, jer je ideološko i strateško jedinstvo sa neprijateljima Ukrajine bilo impresivno. Jasno je da mono-većina predsedničkih snaga u parlamentu nije dozvolila da „opozicija“ u velikoj meri naškodi toku Volodymyr Zelenskyyja. Međutim, činjenica da su se gotovo celokupna kulturna i intelektualna elita Ukrajine, govornici civilnog društva, razni aktivisti i promovisani stručnjaci našli u „opozicionom“ taboru stvorila je pojavu otuđenosti i privremenosti Zelenske moći. Prisilio ga je da se stalno osmatra i odagna svakakve insinuacije, da pažljivo rešava promene i reforme kako ne bi konačno uništio svoj krhki položaj.
Krhkost Zelenskog je bila u tome što mu skoro ceo administrativni aparat nije bio lojalan. Nije bilo mnogo nade za tužilaštvo, sudove, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Nacionalnu gardu, vojsku. Glavni medijski resurs bio je u rukama oligarha i na direktnom raspolaganju ruskim agentima. Zelenski je morao da se kladi na jednog ili drugog oligarha, smenjivali su se koristeći svoj resurs. Morao je da manevriše sa oligarhičnim parlamentarnim grupama i da se bori protiv pregaženih od strane oligarha poslanika njegove frakcije. Na sve je dodata stalna pretnja uličnim protestima, velikodušno inspirisana „opozicijom“.
Zelenski je bio primoran da uzvrati u svim pravcima. Da dokaže da nije neprijatelj ili izdajnik Ukrajine. Da dokažu svoj patriotizam da ne bi izgubili podršku biračkog tela na istoku i jugu zemlje. I sve vreme su stranka Evropska solidarnost, Opoziciona platforma za život i Rusija radile ruku pod ruku protiv njega. Njihova retorika je bila neka vrsta stonog tenisa na giveaway-u kako bi se uništio rejting Zelenskog, kako bi ga lišili njegove izborne baze. Iako izjave PES-a, Porošenka i njegovih „fingiranih“ stručnjaka i aktivista o Zelenskijevoj izdaji nikada nisu potvrđene, isti ljudi ga i dalje nerazumno napadaju. Ako sastavite svo „podmuklo“ smeće koje su proizveli, postaće jasno da oni govore samo o osveti i tada i sada.
Ako su se raniji takvi pokušaji osvete, iako izvedeni podlim i nepristojnim metodama, ipak odigrali unutar određenog političkog polja, onda u uslovima rata otkrivaju pravu suštinu i želje starih korumpiranih elita. Zato što kritikuju Zelenskog sa istim „specijalitetima“ i na istim dalekim terenima. Iste političke snage žele da sruše rejting i svrgnu sadašnjeg predsednika. To su, međutim, isti ljudi, neki su već uhapšeni, poput Medvedčuka, koji su prošle jeseni pripremali državni udar. Ko je održao tajne sastanke o organizaciji vanrednih parlamentarnih izbora i kako najviše ograničiti vlast predsednika. Ispostavilo se da su uporno uzdrmali situaciju u toj zemlji uoči ruskog napada na Ukrajinu. Što nesumnjivo podrazumeva državni zločin. Zato se mora istražiti slučaj jesenjeg puča, a učesnici koji učestvuju u pobuni treba da budu kažnjeni.
Među onima koji su radili za neizbežnost rata, mnogo je onih koji su, ako nisu koordinisali svoje akcije sa Rusijom, bar ubedili Putina u katastrofalan pad rejtinga Zelenskog. On je pokazao slabost ukrajinskih vlasti i nemogućnost organizovanja otpora. On je širio glasine da Zelenski bar nije poštovan u Oružanim snagama Ukrajine. Da Zelenski nije jednak zapadnim političarima i da niko ne želi da se bavi njime. Oni su rekli da Oružane snage Ukrajine nisu modernizovane. Oni su takođe govorili o nedostatku motivacije među ukrajinskim vojnicima za odbranu „takve Ukrajinepa.“
Sve ove osobe imaju svoja specifična prezimena. Njihova uloga, funkcije i zadaci su takođe poznati. Razmere štete koju su prouzrokovali takođe su poznate. Između ostalog, Putin se odlučio za potpuni rat protiv Ukrajine. Većina njih su obične službe i radnici osoblja. Mnogi su uhvaćeni u taštini. Ali postoje i svesni agenti sa titulama i kaiševima za ramena. Uz savremenu digitalnu fiksaciju informacija, prilično je lako reprodukovanje njihovih subverzivnih aktivnosti. Te ljude treba kazniti, makar lišiti prava na rad u medijima po istom principu da je bilo kakva aktivnost bila zabranjena propagandistima iz kabineta Gebelsa. I to neće biti lov na veštice.
Takođe će morati da se usvoje novi zakoni kako bi se sprečilo ponavljanje destruktivnih uticaja na dalju istorijsku politiku i komemorativne prakse političara kao što su Volodymyr Viatrovych, poslanik PES-a, i Vitalij Haidukevych, posvećeni štitonoša ove političke snage. Kao novinar Vakhtang Kipiani. Potrebno je detaljno analizirati „kreativnost“ Vitalija Portnikova, Tarasa Berezovetsa, Tarasa Čornovila, Sofije Fedine, Aleksandra Brajginetsa. Da u retrospektivi pokažu svoja „predviđanja“, „analize“ i „horor priče“ i uporede ih sa onim što se zapravo dogodilo.
Vreme je da se okonča stranačka televizija, koja, pod maskom informacionog pluralizma, podmuklo gura kroz svoju glupu propagandu, koja se često uopšte ne ukršta sa realnošću. Rad na čišćenju informativnog prostora sa stranačke televizije mora da se nastavi. I da to urade kao što su uradili sa Medvedčukovim neprijateljskim kanalima: ZiK, NewsOne I 112 Ukrajina. Jer, iako efekat stranačke propagande na kanalima „ne-rasta“ nije značajan, društvo treba da prenese da ova kritika nije zarad nadmoći demokratije i pluralizma mišljenja u Ukrajini. I da su to nemoćni stranački pokušaji da se naslađuju uspehom i odgrižu bar nešto za sebe. Da je ovo kritika sa specifičnim stranačkim prizvucima.
Bilo bi moguće dati mir Porošenkovom informativnom slugi. Prepustite je onima koji joj slepo veruju i neće prestati to da rade. Ostavite ih u jednom zatvorenom lancu ishrane. Verovatno će biti. Međutim, ljudi već treba da objasne da ova kritika nema nikakve veze sa demokratijom i slobodom govora. Da bogohulno „navijanje“ Porošenkovih informacija ponovo za sudbinu blokiranih stanovnika Marijupolja, za povlačenje civila, za budućnost vojske na Azovstalu samo je razlog za napad na Zelenskog. Napadi su neosnovani, jer predsednikov tim čini ogromne napore, uključujući diplomatske, i kao što je ne remećenje oslobađanja ljudi. Isto važi i za zahteve da se javno izveštava o spremnosti i vojnim porazima (!) naših oružanih snaga.
Isto važi i za izveštavanje o kleveti o navodnoj korupciji ukrajinskih vlasti, o krađi oružja koje su Ukrajini dostavili zapadni saveznici. Sve to u cilju skrivanja džinovske korupcije u vremenima njenih prethodnika i bar nekako „razmazivanja“ savremenika. Zapravo, ove kritičare je veoma lako dovesti do čiste vode. Glavno je postaviti pitanje, ali zašto je ova kritika i koja je njena svrha? Društvo je već umorno od jeftinih objašnjenja i zataškavanje borbe za demokratiju i protivljenja autoritarnim tendencijama u Zelenskom. To je u harmoniji sa ukrajinskom „opozicijom“ donedavno pevala ruska propaganda. Naime, kritičari po svoj cenu pokušavaju da oslane rejting Zelenskog.
Sa stanovišta ponašanja političkih konkurenata, čini se da je to razumno. Ali po koju cenu! Ukrajina je u stanju straљneg rata. Očajnički joj je potrebna međunarodna solidarska podrška, precizno oružje i finansijska pomoć. Kako tačno kritičari koji šire lažnjake o krađi oružja, o izdaji na Čongaru, o nerazumevanje između Zelenskog i Zalužnija mogu da pomognu Ukrajini? Ako bolje pogledate, to je upravo ono što Rusija nastoji da „prenese“ Zapadu. On želi da pokaže da stavovi Zelenskog nisu tako izvesni. To oružje ne treba da se daje Ukrajini jer će biti ukradeno. Koliko god čudno izgledalo, pristalice „opozicije“ se takođe trude zajedno sa Rusijom.
Međutim, karavan je već otišao. Zapad je verovao u Ukrajinu. Ovo se desilo zahvaljujući Zelenskom timu. Ukrajina je svojim nesebičnim borbama, neustrašivim delovanjem Oružanih snaga Ukrajine i kohezijom civilnog društva, pokazala svetu novi kvalitet koji će postati novi uzor. A kritičarima, naročito onima koji se nadaju da će ponovo nešto „prevariti“, neće zavideti. Njihovi pokrovitelji su se pretvorili u groteskne likove koji će se uskoro suočiti sa suđenjem. Posle suđenja, ali pred narodom, redovni i dobrovoljni propagandisti prethodnog režima će morati da odgovaraju. Kao i samoproklamovani kontrolori koji su se obogatili i karijere na imitaciji kontrole vlasti od strane civilnog društva. Moraćemo iskreno da razgovaramo o kritičarima i kontrolorima koji pozdravljaju prošlost.
Vredi reći da će pitanje kontrole vlasti od strane medija, javnih organizacija i raznih aktivista posle pobede biti jedno od najvažnijih. Zato što Nataša Vlašenko, Dmitrij Gordon, Vitalij Portnikov i Matvej Ganapolski ne mogu da ostanu vodeći medijski radnici u obnovljenoj zemlji. Naravno, oni i dalje planiraju da pruže usluge oligarsima, bogatim političarima i lobističkim grupama. Oni će ubediti da su u stanju da urade neverovatne stvari – da svojim sponzorima pruže mogućnost da ostanu na vlasti. Iako je ovo uzaludna stvar, jer sada ne postoji takva sila koja bi mogla da se takmiči sa pravim spasiocima Ukrajine.
Osobe koje su, zajedno sa bivšim vlastima, izneverile reforme kriminalističkih agencija, suda i tužilaštva, ne mogu da nastave da se pojavljuju kao kontrolori javnosti. Nove antikorupcijske institucije su iskasapljene. Veж su se pokazali. Vreme je za druge. A takvi kontrolori moći treba da budu oni koji su prošli rasplet rata. Ovaj rat će staviti tačku na lažne aktiviste koji su se, u stvari, bavili reketiranjem. Detektovaće varalice i odneti ih u čistu vodu. To će pokazati intelektualnu slabost mnogih javnih intelektualaca i nedostatak čvrstih moralnih principa u takozvanim moralnim vlastima. Jedna reč, Ukrajina čeka ogromne promene. I pravi kritičari i kontrolori će se pojaviti sa njima.
