Moju baku je silovalo nekoliko sovjetskih vojnika sa 14 godina. Druga, pošto je saznala da idem da radim u Rusiju, išla je u crkvu svaki dan u 6 ujutru i molila se da „ruski vajperi“ ne naškode njenom najstarijem unuku. A opet, za mojih 10 godina rada na člancima o našem istočnom susedu, pokušao sam da razumem Ruse i pokažem poljskim čitaocima ruska osećanja, fobije i opsesije, kao i njihove svete stvari i razliku u našim stanovištima. Moje namere nisu bile da bilo koga prosvetlim o ruskim argumentima u korist aneksije Krima, da iznesem narative da se Rusi ubijaju u Donbasu, Putinove istorijske laži itd. – o tome se nije govorilo – ali ruskost mi je bila bliska srcu. Uvek sam se osećao obrazovanijim od ruske književnosti nego poljskom, preferirajući ironično turobnu gravitaciju ruskih misli i filmova nad lakom dobrom prirodom Poljaka. Interkontinentalni, holistički pogled Rusa na svet mi se činio privlačnijim od poljske ograničene zapadno-centričnosti.
Nikada se nisam žalio na nedostatak posla, jer stereotipi o Rusima čvrsto ukorenjeni u poljskoj svesti, savremena ruska umetnost i pop kultura su iz očiglednih razloga potpuno nepoznati polovima, a društvene promene kao što su emancipacija ruskinja, zapadnjaštva stanovnika velikih gradova, aktivnosti zanimljivih nevladinih organizacija i mnogi nevladini mediji ostaju gotovo nevidljivi
Mogao bih dalje, ali to je besmisleno jer je 24. februara 2022. godine Vladimir Putin precrtao decenije mog rada. I ne samo moj. U Poljskoj ima bar nekoliko ljudi koji pišu o Rusiji ne sa stanovišta azijske stepe, već o Rusima kao deci Džingis Kana. Međutim, to je prestalo da bude relevantno, jer je ruski predsednik preusmerio sve što smo razvili na šine statističke poljske percepcije: da je ovo zemlja iz koje ništa ne izlazi osim nasilja, silovanja i agresije. Da Rusija treba da se plaši i preventivno udara Rusa čekićem po glavi, inače će „ruski unuci“ doći kod vas i uzeti vašu zemlju, gazeći i pljačkajući im sve na putu.
I šta ljudi poput mene sada imaju da kažu? Šta nije u redu sa tim? Nažalost, izgubili smo mandat da to radimo već dugi niz godina. Kao i sopstvena uverenja.
Miloševu banalnost
Adam Mičnik je skoro celog života govorio da je antisovjetski rusofil. Skoro celog života sam osećao užasnu averziju prema terminu jer sam mogao sebe da nazovem i „anti-Putinovim rusofilom“. Ali šta to znači ako Vladimir Putin nije pao na glave Rusima kao deus ex machina, i da li je to proizvod ove nacije i društva? U određenoj meri ih personifikuje i projekcija je njihovih težnji, strahova i karaktera. Na kraju, Rusi vole njegove ramene i snagu. Sviđa im se njegov cinični, brutalni smisao za humor i njegov ulični razgovor u situacijama kada je to zabranjeno političkim bontonom. Sviđa im se njegova hrabrost i spremnost da rizikuje u međunarodnim odnosima. Sviđa im se što je užasno ponosan na Rusiju i, kako kaže ruska ulica, „nije ponosan na svoju domovinu i sunarodnike, za razliku od domaćih liberala devedesetih“.
Stoga sam verovao da kada volim Rusiju i Ruse, kako mogu da budem anti-Putin Rusofil ako volodju iskovaju oni? Da li bi trebalo, kao i većina poljske inteligencije“, zapitala sam se, da volim samo ruske profesore i umetnike koji misle, kao i ja, koji čine samo delić društva? Da li bih, kao i mnogi Poljaci, pogledao sa dole takozvanog jadnog Rusa: taksistu, prodavačicu iz mesare, pijanicu i „baku“ iz sela koja putina posmatra kao ikonu?
„Ne, kurva, ne“, odgovorio je sebi.
Niko ne zahteva od poljskih eksperata i novinara koji rade sa Avganistanom, Kinom ili Turskom – na kraju svega, takođe ne baš lepim zemljama – želju da se te zemlje demokratizuju i vesternizuju ili čak tamo promene režim, ili, na kraju, da se druže samo sa demokratskim piscima, da sa strane gledaju na bespomoćno, često arhaično stanovništvo. Zato sam insistirao da ne mogu da odvojim Putina od Rusa, i da ga volim ili ne, pošto je on sam projekcija i zastupnik interesa Rusa.
Czesław Milosz je jednom priznao da je upao u tipičnu poljsku banalnost: voli Ruse, ali ne voli ruske vlasti. Želeo sam da izbegnem Miloševu banalnost po cenu. Ali posle 24. Svaka pristojna osoba koja se bavi Rusijom nema drugog izbora nego da napusti neutralno, zoološko posmatranje životinje Putina i upadne u banalnost Miloša. Pa, da imam svu tu trafiju, usred života sam postao anti-Putin Rusofil i počeo iskreno ne vole ruske vlasti. Adame Mičnik, ne izvinjavaj se ni za šta!
Ali onda je naљao drugi problem. Na vrhuncu rata, Milošeova banalnost je prestala da bude banalnost, jer su simpatije prema Rusima koje sam još voleo prestale da budu očigledne. Još uvek nemamo pouzdane podatke o odnosu ruskog društva prema ratu, pošto je teško prepoznati kao takva istraživanja javnog mnjenja koja sprovodi državni institut Sveruškog centralnog izvršnog komiteta, a koja pokazuju da više od 70 odsto Rusa podržava „rusku vojnu operaciju“. Ali mi već znamo nešto. Nezavisni istraživački projekat „Da li želite ruske ratove?“ izveštava – na osnovu telefonskih intervjua sa ispitanicima i studije društvenih mreža – da 59 odsto odraslih Rusa podržava agresiju svoje zemlje na Ukrajinu.
S tim u vezi, čak i osoba poput mene, koja je upoznata sa širokom ruskom dušom – njenom tamom, dubinom i brilijantnošću – koja je doživela mnoge razgovore sa Rusima oko votke, u vozovima i na putovanjima, u parkovima i demonstracijama, u pabovima i tokom intervjua, i dalje sebi postavlja jedno pitanje. Kako se desilo da 2022. godine, sa univerzalnim pristupom internetu, Rusi najvećim delom mogu da podrže gađanje tenkova na ljude sa kojima su živeli nekoliko stotina godina u jednoj državi i među kojima žive milioni njihovih rođaka? Da ne spominjem da nazivamo Ukrajince bratskim narodom, jer to zvuиi okrutno. U takvim trenucima mnogim ljudima, uključujući i mene, verovatno je teško da se izdignu čak i do nivoa Miloševog „banalnosti“. Uprkos ponavljanju unutrašnjih mantri kao što su „ne možete kriviti ceo narod“ ili „ne možete sve Ruse baciti u jednu kesu“.
Čak i ako povratim ravnotežu, osećaću se kao anegdota o čoveku koji je nepravedno optužen za krađu – objekat je pronađen, ali je talog ostao. Dugo, dugo se neću osloboditi ogorčenosti prema Rusima, iako ću po svaku cenu izbeći mržnju svojstvenu obema bakama. Kraljevstvo je nebesko za njih.
Kokain te neće spasiti od depresije
Čak i bez gubljenja saosećanja, ili možda prilično osećanja prema Rusima, nijedna pristojna osoba ne može bolje da se ophodi prema njima od roditelja koji ga, iz ljubavi prema detetu narkomanu, izbaci iz kuće i pošalje na rehabilitaciju. Nažalost, sankcije demokratskih zemalja sveta imaju i obavezne su da pogode svakog Rusa, čak i jednog koji nije kriv ni za šta. Prvo, da bi rusima oduzmu carski kokain, koji njuškaju svakih nekoliko godina. Posle aneksije Krima, toliko su ga vukli da su im nos otekli. Oni njuše carski lek čak ni da bi se zabavili, već da ne bi trezveno pogledali oko sebe i postavljali pitanja o sebi. I, na kraju, moraju to da urade bez hemije koja teče u njihovoj krvi. Inače, upadaju u petlju iz rada Kukona i Julije Mikule:
Lubisz akty miłości z odrobiną agresji
Kouka nie užice ci w depresji
Zasypiamy, popijam pigułę Pepsi
Obiecuję, że sada dzie będzie lepszy.
(„Voliš dela ljubavi dodirom agresije
Kokain te neće spasiti od depresije
Zaspim, progutam Pepsi pilulu.
Obećavam da će novi dan biti bolji“).
Drugo, reč je o uništavanju zone udobne ravnodušnosti Rusa, što im je uvek dozvoljavalo da kažu: „Ovde stojimo, obični ljudi, i tu stoji moćna vlada na koju nemamo uticaja. Ona je taj koji donosi odluke u nas.“ Nikada nisam delio mišljenje da se mozak Rusa pere propagandom. Nikad. U SSSR-u su najbolje anegdote o prvim sekretaricama, uključujući Staljina, izmislili i ispričali obični Rusi u redu za toalet papir. Savršeno su dobro razumeli u kojoj zemlji žive i šta se dešava oko njih, jednostavno nisu želeli da idu na rehabilitaciju. Ti ljudi na Zapadu su se uobličili da Rusi ništa ne razumeju i da su vlasti sposobne da ih zgaze bilo kakvim glupostima. A Rusi su se samo poigrali! Nula odgovornosti i čist nebeski život, jer je Putin kriv za sve.
Dok je Zapad verovao da Rusi veruju u Putinizme, Duginizme, evroazijce i konzervativizam, oni su pokidali svoje stomake smehom jer se još nije rodila osoba sposobna da ih preobrati u neku ideologiju. Zdrav razum i nezainteresovanost Rusa oplode ih protiv svakakvih ismova. Njihov imuni sistem se uspešno brani od liberalizma koliko i od Putinizma, a pre toga od staljinizma, komunizma, carizma i bilo kog drugog glupaka. Putin, Hruščov i drugi mogu da čitaju izveštaje sebi u izobilju, najavljuju otopljavanje i perestrojku, ili, nasuprot tome, stežu orahe, kolektivizuju, uvode petogodišnje planove i oni su na svojim mislima.
Pisac Viktor Jerofejev nazvao ga je „poh-zm“, a to je da nadležni o nečemu pričaju, ali baš me briga. Međutim, patološka suprotnost „poh-zmu“ je manje-više očigledna nemoć pred vlastima. Takođe i ovoctualno, u epoletama. Vlasti bombarduju ukrajinske gradove, a Rusa nije briga na sve načine, jer i pored toga, kako tvrde, ne mogu ništa da urade. Sankcije koje će pogoditi svakog Rusa i ženu treba da ih izvedu iz udobnog stanja lista vođenog vetrom, dokazujući im da su odgovorni za svog lidera, koji je vrh ruskog ledenog brega. Zarad Evrope i same Rusije, sankcije treba da stave tačku na princip „nismo mi, onda naša moć“, a to je drevna filozofija Rusa, njihova sloboda za i sloboda od. Njihova oslikana nevinost je da Putin ili prvi sekretar preuzmu sve zločine, besmislice i grehe na sebe, za šta mu Rusi dozvoljavaju da radi šta god poželi, uključujući i postojeće u čauri vlasti koliko god želi. Umesto „invazije u Ukrajini, i žao mi je..“, Rus bi trebalo da kaže „invazija u Ukrajini je veoma x-yov“. Pa, Putin, naravno, „x-lo“.
Mrtve duše
Kao i pomenuti Jerofejev, verovao sam i verovao da je prva decenija Putinove vladavine donela Slobodu privatnosti Rusima. U intervjuu sa mnom u januaru 2015, pisac je rekao: „Objasnio sam Zapadu da je Putin dobio podršku Rusa, jer je prvi put u istoriji Rusije rekao: moć sam ja, a iza ograde radi šta hoćeš. Sada vlasti pokušavaju da ograniče slobodu privatnosti (takav pokušaj je, na primer, ofanziva pravoslavne crkve), ali je niko suštinski ne krši. Štaviše, podignuta je na zastavu protesta. Kada je osoba slobodna iza ograde, želi da bude slobodna i pored svoje kuće, a zatim u svojoj ulici, u svom gradu. Tako je pokrenut mehanizam onoga što se u Fransoaz Španiji zvalo „susedna demokratija“.
Ja, Kuba B., sam mislio da čim Putin dozvoli implementaciju ruske verzije poljske izreke wolnoć Tomku w swoim domku („Tome, budi slobodan u sopstvenom domu“), Rusi će, pošto su preživeli staljinistički totalitarizam i nekoliko decenija komunističke diktature, konačno slobodno disati. Čak i sa ograničenjima demokratije, oligarha u zatvorima, čekističkog ponosa i anti-gej propagande – na kraju svega, u Južnoj Koreji, na primer, demokratiju i kapitalizam je vojska izgradila mnogo brutalnije – ali bez ratova, revolucija i nasilnih političkih transformacija. Zato će ostaviti za sobom svoju surovu istoriju, pronaći mir i relativan prosperitet i zato će se za 30-40 godina razvijati u sopstvenom evroruškom, ali mirnom pravcu. Oni će odbaciti carske fetiše i netrpeljivost, ljubav prema kaiševima za ramena i sejanje straha vojnom moći. Na kraju svemu, ne moraju odmah da pristanu na ulogu neuteredne Kanade; njihov nuklearni potencijal biće dovoljan argument za tešku utakmicu u njihovom interesu. (Na to mišljenje, uzgred, gurnula me je glupost i zločini Zapada: invazija na Irak, uspostavljanje nezavisnosti Kosova, i podrška „Arapskom proleću.“ Demokratska raketa koja pada na iračku bolnicu ubija koliko i autoritarna koja je pogodila bolnicu u Karkivu. A Rusi su bili u pravu za Bliski istok, zapadne intervencije su samo dovele do haosa i smrti.)
Ali sam se preračunao.
U drugoj deceniji desilo se nešto što nisam predvideo. Doљli su Krim i rat u Donbasu, a sa njima i moжna propagandna maљina koja je zavrtela sumorne scenarije ruske istorije. Pre svega, militarizacija, televizijska mobilizacija i spremnost da se borimo protiv neprijatelja, braneći domovinu opkoljenu odasvud. A onda sam napravio još jednu grešku. Još veći. Znao sam da to sve više patologizuje zemlju i društvo, ali sam to doživljavao kao „jednostavan“ nastavak legitimizacije i podizanja rejtinga podrške autoritarnoj vlasti. Nisam verovao da bi bilo koji drugi lider – Navaljni, Ivanov, Medvedev, bilo ko – branio nacionalne interese države koja trpi fantomski bol na drugačiji način. Kako se ispostavilo, nisam dobro pročitao Putina, potcenio stepen njegove odlučnosti koji ga primorava da počini bilo kakve zločine u ime nadnacionalnih ciljeva i istorijskih zadataka koje je očigledno sebi postavio.
U mojim najgorim košmarima, nisam sanjao o invaziji ukrajine u punom obimu, bombardovanju ukrajinskih gradova, uništenju Kijeva i Karkiva, ubijanju civila i potrazi za ukrajinskim predsednikom koga su Rusi možda želeli da pogube na Maidanu. Ali nisam sanjao o vojnoj diktaturi, koja je sada uspostavljena u Rusiji. Ono što sada vidim, i što će se samo intenzivirati, čini mi se zastrašujućom distopijom sličnom „Danu opričnika“: militarizacija svakodnevnog života, blokiranje Facebook, Tviteru i svi nezavisni mediji, cink kovčezi koji se vraćaju u Rusiju na hiljade, masovne represije koje izazivaju odliv Rusa, kao posle boljševičke revolucije, i konačno izolacija zemlje od zapadnog sveta.
Uvek sam bio blizak nemačkom pristupu Rusiji, a to je da sa Moskvom treba razgovarati i poslovati sa njom kako bi se ekonomski vezala za sebe i izjednačila militantne reflekse nuklearne države sa Vajmar kompleksom. Sa datumom 24. februara, okrenula sam se za 180 stepeni. Verujem da Vladimira Putina i Rusiju treba pobediti svim mogućim sredstvima u korist Ukrajine, Evrope i same Rusije. A Rusija mora da zaslužuje ekonomske veze sa Evropom, pošto je prethodno prošla kroz bolnu psihoterapiju i vivisekciju ruske duše, koja će je izlečiti. U suprotnom, neka moja Rusija i moji Rusi budu neopozivo skrhani sopstvenom težinom. Za Rusiju se imperijalni kokain upravo završio, kao u Gogoljevoj pesmi grupe Lenjingrad.
I mrtve duše u našoj divljini.
Ovo je poslednji vapaj ruske duљe!
Ne sećam se više grehova. Ja, kurva, žalim za svima njima.
Prevod sa poljskog
Tekst je objavljen u sklopu projekta saradnje između nas i poljskog časopisa Nowa Europa Wschodnia.
Prethodni članakProjekcioni projekat: Ukrajina – EU: vruć finiš pregovora, Ukrajina – bekstvo od izbora, Istočno partnerstvo posle arapskih revolucija, U iskrivljenom ogledalu, prezren, Lukašenko ide u rat sa Putinom, između Moskve i Kijeva, Kobasica je kobasica, Moj Lviv, Putin na galijama, poluostrvo straha, Ukrajina izmišljena na Istoku, Novo staro otkriće, i trebalo je da bude tako lepo, Da li diskutovati o istoriji, zastoj u Minsku
Originalni naslov članka: „W svinjobich koszmarach nie przyśniła mi się inwazja na Ukrainę“. Spowiedź rusofila
