Ono što se desilo u Buhi i drugim naseljima kijeva, još gori zločini koje su Rusi počinili na drugim okupiranim teritorijama, posebno u Marijupolju, teško je sagledati, razumeti, a ne rasplamsati mržnjom, besom i željom za osvetom. Reakcija na svaki naredni ratni zločin Rusa takođe će biti jasna. Međutim, postoji širok spektar opcija između prirodne reakcije i narednih radnji.
Od reakcije javnosti društva, političara, istoričara, umetnika i publicista, postoji nekoliko pravaca u kojima u jednom trenutku preduzimamo iste korake kao Rusija. Jasno je da vredi opisati i objasniti sve događaje koji se trenutno odvijaju u Ukrajini. Neophodno je usmeriti emocije i energiju ljudi na stvari korisne za državu i društvo. Ali za to ne bi trebalo da birate sovjetsku terminologiju i alate.
Mi nismo ubice!
Postoji veoma tanka linija u reakciji na akcije Rusa kada smo na korak od toga da postanemo kao oni. Pozivi na ubistva, uništavanje njihovih žena i dece, bombardovanje gradova su ponavljanje puta istog ruskog ubice.
Uništiti neprijatelja je delo vojske, i privesti pravdi i kazniti – čuvare reda i relevantna odeljenja. Vredi kazniti kriminalce onima koji ga poseduju, u skladu sa zakonom. A društvo je moralo da usmeri svoje napore ne da se osveti, već da pronađe mehanizme i prikupi informacije kako bi kaznilo krivce, podržalo branioce i obnovilo zemlju.
Vredi tražiti odgovorne za zločine i kažnjavati ih, a ne generalizuti ih. I ovde ne govorimo o činjenici da postoje „dobri Rusi“, već o našem ponašanju i preuzimanju odlika Rusa.
Ubistvo je ubistvo i teško ga je opravdati. Stoga su pozivi na uništenje Rusa imitacija njihovog ponašanja. Prelišaćemo sliku ubice. Rusi su ti koji sada viču da Ukrajince treba ubiti, jer su oni „nacisti“, „fašisti“, „zli duhovi“. Međutim, mnogi Ukrajinci su usvojili svoju retoriku prema samim Rusima. Tome su dodati pozivi poput „trebaju nam njihove žene da budu silovane“, „njihova deca treba da se osećaju isto kao i naša“. Mržnja prema Rusima je razumljiva, ali ne treba ličiti na njih i odobravati zločine protiv čovečnosti.
Međutim, ideja o stvaranju specijalne jedinice koja će tražiti i kažnjavati ubice Ukrajinaca je veoma uspešna. Na taj način ćemo moći da kaznimo počinioce (privedemo pravdi) zločine u Ukrajini i zadovoljimo javni zahtev za kažnjavanje krivaca.
Kult rata
Rat za Ukrajince nije način da se zapleni strana teritorija, da se uspostavi njihov uticaj u regionu. Mi se samo branimo i borimo za život i budućnost. Stoga ne bi trebalo da herojizujete rat u stilu Rusa.
Rat je smrt, bol, tuga, strah, uniљtenje i tragedija za milione. Pokušaj da se herojizuje i pretvori u veliki događaj za „ukrajinsku naciju“ takođe nas voli Rusima.
U Evropi je Drugi svetski rat tragedija, a dan njegovog završetka postao je Dan sećanja i pomirenja. Samo SSSR i njegovi sateliti još uvek slave Dan pobede.
Ne pozivam na pomirenje sa Rusima. Ali ne bi trebalo da uzmemo rat kao nešto veličanstveno, i našu buduću pobedu kao veliki praznik i izgradimo našu politiku na njemu. Kult rata rađa samo rat. Reći ćete da zemlje Evrope nisu toliko želele da ponove tragedije iz Drugog svetskog rata da su „pomogle“ Putinu da napadne Ukrajinu i započne još jedan krvavi masakr. I bićeš u pravu. Međutim, mi već imamo to iskustvo i razumemo da Rusija nigde neće nestati. I imati dobro obučenu i opremljenu vojsku, spremnu da uništi neprijatelje, i da uvede kult rata i militarizova sve sfere života su dve različite stvari.
Izrael je takođe potpuno drugačije iskustvo. Tamo je rat uobičajen, a zaštita države dužnost za sve bez „posebnih dozvola u inostranstvu“, „oklopa“ i prebacivanja odgovornosti. Oni ne hvale rat i ne stvaraju kult pobede, već razumeju uzroke, posledice, sopstvene i tuđe sposobnosti.
„Dedovi su se borili“
Svako poređenje rata u Ukrajini sa Drugim svetskim ratom je nelogičan pokušaj da se doda razmera junaštvo ukrajinskih branitelja i branitelja i neshvatljiva želja da se događaji od pre 80 godina nametnu sadašnjosti.
Novinar Pavel Kazarin sada piše „vojni dnevnik“ u teritorijalnoj odbrani Kijeva. Zaključio je jedan od postova sa sledećom rečenicom: „Uzmi.“ Dedy“, koji „voevals“ – ovo je sada naše“.
Ovo je javni dokaz vitalnosti ruske ideologije u ukrajinskom društvu. Poznati publicista u jednom od vodećih medija postavlja temelje ukrajinske agresije i ideologije, koja nije naša, destruktivna kako za ukrajinsko društvo, tako i za svet u celini. Međutim, to se veoma dobro uklapa sa osećanjima koja već postoje u društvu i pomaže ruskoj propagandi da pokaže koliko su „neadekvatni“ Ukrajinci.
Sada smo počeli naše kretanje ne razvoju i analizi situacije, već da idemo tim istim koracima kao Rusi u poslednjih 30 godina. Ovde moramo razumeti da su se „dedovi borili“, ali su takođe silovali, ubijali, mučili. A ako Ukrajina i Ukrajinci žele da „povrate istoriju Drugog svetskog rata“, moraju da shvate da ćemo oduzeti ne samo pobedu nad nacizmom, već i sve što je sovjetska vojska uradila. Događaje iz rata ne možete podeliti na dobre i loše, one koji vam se doliknu i one koji vam se ne doliknu, birajte samo ono što mi želimo. Sada nije vreme da bacamo glasne izjave i borimo se za nasleđe koje je izmislila Rusija.
Još uvek ne razumemo sve događaje koji se odvijaju u Ukrajini, nismo razumeli šta se dešavalo tokom Drugog svetskog rata, ali tvrdoglavo tražimo paralele i pokušavamo da odvučemo mit o „velikoj pobedi“ Ukrajini i dodamo joj ukrajinsku boju.
3,8 miliona pregleda spota Iryne Fedyshyn „Pogubljeno proleće (Bucha)“, više od 7.000 komentara i više od 145 hiljada lajkova. Ovo nije ruska propaganda ili operacija FSB, ali ruski narativ o Drugom svetskom ratu jasno je vezan za tragične događaje u Ukrajini, tačnije za linije „Ovo je 41, fašisti, Nemci“. Nemci i fašizam nemaju ništa zajedničko, a rat je počeo 1939. Ali zašto razumeti, lakše je ponoviti.
Patriotski rat
Ovaj izraz je veoma aktivno korišćen u Ruskoj imperiji, SSSR- u, koristi se u stvarnoj Rusiji. Za nas, iza sebe stoji negativna konotacija. Istovremeno, u velikoj meri pojednostavljuje percepciju događaja i ne zahteva da poznaje i razume odnose uzroka i posledica.
Sada imamo rusko-ukrajinski rat. Govoriti o „narodu je stalna žrtva“, „zemlja koja je svima potrebna“ i „druga je Palestina“ je ista terminologija kao i Rusi.
Sada je neophodno predstaviti novi narativ, dati razumevanje događaja i ne pokušati graditi našu istoriju, sadašnjost i budućnost, počevši od ruskih narativa i njihove vizije sveta.
Moramo da razgovaramo o tragediji rata, a ne o veliиanstvom „ukrajinske nacije“. Želja za stvaranjem nove posebne nacije u Evropi je imitacija Rusa. Ne može se roditi „nova ukrajinska nacija“. Tu je ujedinjenje Ukrajine, formiranje ukrajinskog naroda u celini, razumevanje našeg identiteta i zajednička vizija budućnosti. Ovo je normalan razvoj zemlje i društva, a ne pojava nekog jedinstvenog.
***
Tužilaštvo, a ne osveta, sada bi trebalo da bude ključno za nas. Ako ћelimo osvetu, neжemo se razlikovati od Rusa. Oni se, takođe, uvek svima svete zbog nečega. Donošenje nacionalne ideje želja za osvetom će nas na kraju pretvoriti u one od kojih se sada branimo. Pokušaji sovjetskih i ruskih koncepata i razumevanje istorije i događaja da ukrase i nateraju naše da nam dodaju više problema nego dobrog. Počeli smo da formiramo kult rata, da pričamo o „jedinstvenoj naciji“ i militarizovamo društvo ne radi zaštite, već zbog ideologije koja će se suprotstaviti Rusiji. Ali ovo je pogreљan pristup. Moramo da razmišljamo o našoj budućnosti i našem razvoju, a ne samo o konfrontaciji Ruske Federacije.
Ovo nije pokušaj da se ukaћu Ukrajinci, druљtvo ili individualne zajednice. Ovo je upozorenje i želja da se razgovara o klicama problema dok ne postanu kočnica za zemlju.
