Imajući drugu najdužu granicu sa Rusijom, region Sumy je bio jedan od prvih koji je patio od ruske invazije i aktivno je učestvovao u odbrani. Već 24. februara počele su borbe u Sumiju, Glukhovu, Konotopu, Okhtirki, Velyka Pysarivki. Tokom 40 dana rata, ruski tenkovi su se kretali skoro celim regionom nekoliko puta. I u noći 4 aprila u Sumy OVA Prijavioda je ruska oprema zapravo napustila Sumy region – postojale su samo neke oružane formacije koje čiste Oružane snage Ukrajine i teritorijalnu odbranu.
Reći ćemo vam kako su Sumy, Okhtyrka i ostatak regiona živeli od početka rata.
Sve u Kijev
Suosnivač i menadžer gradskih onlajn medija „Šugar“ Dmitrij Tiščenko probudio se 24. februara u 6 sati ujutru od poziva kolege koji je rekao da bombarduju Krasnopiliju, selo 10 km od granice sa Rusijom i 40 kilometara od Sumija. U roku od sat vremena otišao je u kancelariju po opremu koja će biti potrebna za rad, i dostavio je kolegama.
„Kada sam se vratio kući, vozio sam ka nekoliko kilometara automobila koji su napuštali grad. Izgledalo je paradoksalno: ljudi su bacali kese na krovove automobila – a ja samo idem kući. Ne mogu da se setim niиega drugog od danas, pretpostavljam. Čak i od trećeg ili sedmog dana sećam se samo prolaza, a ponekad se ne sećam šta se desilo pre 3-4 dana“, kaže Dajtro.
Dmitrij Tiščenko (fotografija sa Fejsbuka)
Rusi su napali Sumija direktno prvog dana rata: Borbe su počele u blizini kadetskog korpusa u Kondratijevoj ulici, a kao rezultat toga poginula su tri ukrajinska branioca. Uveče se ruska oprema kretala po gradu, a trupe su kampovale u selima i šumskim pojasevima okruga Sumi. Kontrolni punktovi organizovani su na periferiji grada.
Narednih dana Rusi su nastavili granatiranje Sumija i okoline, kao i dalje kretanje – kroz Nedrigailiv i Romni prema Kijevu. Takođe u pravcu Kijeva, trupe su pokušale da idu sa drugih strana od Sumija – preko Buryna, Bilopillya i Konotopa, preko Krasnopillya, Trostyanets i Okhtyrka. Zapravo nije bilo bezbednih odlazaka iz regiona odjednom. I dan danas, Sumy region ostaje jedan od tri regiona sa kojima uopšte nema železničke veze (druga dva su Luhansk i Kherson). Samo od 8. marta dogovoreni su humanitarni koridori u regionu. Tih dana, oko 50.000 ljudi napustilo je Sumy za region Poltava.
Situacija pod kontrolom
Dmytro Tishchenko je odlučio da ostane u gradu i setio se svoje volonterske prošlosti. Na ovaj ili onaj način učestvovao je u organizovanju procesa u gradu, posebno radu štaba volontera, koji je počeo da se otvara drugog dana rata, i obezbeđivanju teritorijalne odbrane svime što je neophodno. On je takođe u stalnom kontaktu sa vojnom administracijom u regionu, nazivajući sebe šaljivim savetnikom savetnika.
„Oživeli smo aktivnosti javnog fonda „Sumi“, koji je nastao protiv pozadine rata 2014. godine za podršku vojsci. Tokom meseca punog rata, prikupili smo oko 6 miliona UAH za teritorijalnu odbranu Sumija i regiona, ali nismo potrošili sve, jer je sada teško pronaći ono što je zaista potrebno. Ali radimo na tome“, kaže on.
U gradu postoji nekoliko velikih humanitarnih štaba, od kojih je jedan otvoren po potrebi OVA. Tu su odmah došli veliki obimi humanitarne pomoći. Za javni fond „Sumy“ organizovano je još jedno sedište, a drugi radovi na osnovu kabineta stranke „Sluga naroda“. Pored toga, u Sumy-u postoji mnogo malih inicijativa preduzetnika i volontera. Ima i onih kojima je stalo, koji, na primer, donose „L-tiroksin“, koji je potreban osobama sa odstranjenom štitnom žlezdom, i distribuiraju ga besplatno. Potrebu za ovim lekom, kaže Dmitrij Tiščenko, ne bi mogle da zatvore apoteke, bolnice ili štabovi.
S obzirom da je ponekad bilo teško isporučiti humanitarnu pomoć iz Sumija u druge oblasti, okružni centri su organizovali sopstveno sedište. Nekim gradovima je bilo lakše da donesu humanitarnu pomoć iz susednih regiona, kao što je Lebedin iz regiona Poltava. Autobusi koji su došli u Sumi na evakuaciju iz regiona Poltava takođe su bili napunjeni humanitarom.
„Prvih 5-6 dana, kada su radili zeleni koridori, bili su posebno stresni, jer gradske vlasti nisu organizovale dovoljno prevoza za evakuaciju. Autobusi su saobraćali iz Poltate sa humanitarcima, i to je bio kolosalan posao: istovar autobusa, ukrcavanje na ljude, pratnja. U određenom trenutku počeli smo da uživamo u danima kada nije bilo zelenih hodnika, jer smo tada mogli bezbedno da razumemo situaciju“, kaže Ditro Tiščenko.
Uprkos činjenici da je do poslednje Sumy bio okružen značajnom količinom ruskih tehenniki, postoje prodavnice u gradu u ograničenom režimu, tamo su doneti osnovni proizvodi, ali da biste nešto kupili, potrebno je da branite red. Humanitarna pomoć se pruža onima koji ne mogu sami da kupe hranu ili lekove, odnosno socijalno ugrožene segmente stanovništva – to su velike porodice, samohrane majke, članovi porodica vojske, teritorijalna odbrana, osobe sa invaliditetom itd. Što se tiče ratnog perioda, kaže Dmitrij Tiščenko, situacija je podnošljiva.
Mesto rođenja legendi
Sumy region od prvih dana rata postao je legendaran zahvaljujući civilima koji su se golo suprotstavili neprijatelju. Odavde dolaze prve mimove o traktorima koji vuku tenkove i o vešticama koje proklinju Ruse. Video snimci iz prvih dana rata u sumi regionu, kako obični ljudi zaplene neprijateljsku opremu i zarobe rusku vojsku, postali su viralni i inspirisali Ukrajince širom zemlje. Onda je Sumy region počeo da se zove severna ispostava Ukrajine.
Simbolično je da su u regionu Sumi oružane snage Ukrajine, zahvaljujući bajraktaru Uavs, pobedile prvu veliku kolonu ruske opreme – 96 tenkova, 20 Grad instalacija i 8 tankera. Pored toga, u regionu je često bilo slučajeva kada su se Rusi masovno predali ili pobegli, prerušeni u civile.
„Dvojica mojih prijatelja golim rukama su izvadila 2 ili 3 zarobljena Rusa, samo sprovodeći tako psihološku specijalnu operaciju. Pronašli su štap za pecanje, stavili belu krpu na njega, došli u rusku vojsku, koja je stajala na periferiji grada , i ubedili ih da se predaju, a onda ih stavili u kola i doveli do teroborona. Kada sam to иuo od osobe koja je ovo uradila, pomislio sam, „Pa, da li жemo pobediti u ratu? Dobro, ne smeta mi“, kaže Ditro Tiščenko.
„Direktan prenos sa pi***ts“
Nisu svi dani rata bili inspirisani i optimistični. Kasno uveče 7. marta, u vazdušnom napadu na stambenu četvrt u Rimskoj ulici u Sumiju poginula je 21 osoba, uključujući celu porodicu 16-godišnjeg ukrajinskog šampiona u sambu Artema Prajsenka. Pored samog Artema, Rusi su ubili njegove roditelje, baku i dva mlađa brata.
„Poznati vojnik na 200 metara od tog mesta čuvao je objekat. I on mi piše: „Dima, negde blizu mene, rekao sam ti“, i počinje da ispusti fotografije i video snimke. Gledam sve to – i kao da nije u nama, kao da je direktan prenos od nekog pi***ts. Razumem da to neću pokazati ni majci ni ženi – ostajem sama sa tim. To je bio trenutak kada smo pipali dno i shvatili da još uvek nema opasnosti tako blizu, da se desilo najgore. Posle toga, ne mogu da kažem da me je nešto više uplašilo“, priseća se Ditro Tiščenko.
Najčešće se „direktan prenos iz pi***tsya“ odvijao iz Trostyanetsa i Okhtyrke. Za nedelju dana Rusi su potpuno okupirali Trostjanete, stavili tenkove skoro u blizini svakog dvorišta i mučili lokalno stanovništvo. Bilo je moguće osloboditi grad posle tronedeljne okupacije snaga 93. brigade Kholodny Yar, uz pomoć teritorijalne odbrane i lokalnih partizana. Tamo postepeno Vratite snabdevanje električnom energijom i gasom, kao i planiranje obnove uništenih zgrada.
U Okhtyrki, drugog dana rata, Rusi su granatirala obdanište i skladište sa ljudima, 1. marta su bombardovali vojnu jedinicu, 3. marta su uništili CHP, REM i železničku stanicu, a za još dva dana bombardovali su bazu hrane. Granatiranje i bombardovanje grada zapravo se nastavilo do kraja marta, pa je prirodno Okhtyrka postala jedan od 10 gradova heroja Ukrajine – u blizini Marijupola, Irpina, Kersona i Buke.
Elena Adamenko (ime promenjeno na zahtev heroine) sa mužem i roditeljima bila je u Okhtyrki od prvog dana rata. Kaže da nisu hteli nigde da odu jer nisu verovali da to može dugo da traje. A onda viљe nije bilo prilike.
„Najgora stvar ovde je noću: s vremena na vreme avion stigne i baci bombe ili rakete ne samo na infrastrukturu, već i na stambene zgrade. Možete čuti vibracije od eksplozija koje se čuju u celoj kući. Svaki put kad se sakriješ, samo se moliš jer ne znaš kako drugačije možeš da se ponašaš u ovoj situaciji. Teško je obuzdati drhtavicu. Čak i sada pišem i drhtim“, kaže Olena.
Sada se grad postepeno vraća u život, neke prodavnice i apoteke rade, a uvodi se i humanitarna pomoć. Ljudi izlaze na ulice da otklone posledice ruskog „razvoja“. Svi oni čekaju pobedu, kaže Elena: „Kada je bilo tuča u gradu, moja majka je tada rekla: „Da, tu je Divlji [полковник Денис Дикий, командир військової частини в Охтирці]Stvarno je divlji! Umreće, ali neće dati Ahtyrku.“ Nije ni čudo što je dobio heroja Ukrajine. On i naši drugi momci su ponos, možeš samo da sanjaš o takvim braniocima. Oni nisu predali grad, mi smo Ukrajina!“
