Čak i sada, kada se skoro ceo svet divi podvigu Ukrajinaca i pristojnom držanju predsednika Ukrajine, kritike našeg političkog rukovodstva ne jenjavaju iz određenog segmenta. Donedavno je izgledalo kao fantomski bol zbog postizborne povrede. Nezadovoljstvo velikim gubitkom na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Međutim, još uvek je postojala nada da će, nakon što predsednik Zelenski i njegov tim potvrde istinski patriotsku poziciju, mnogi otvoriti oči. Oni će proći i bar prestati da napadaju rukovodstvo Ukrajine u ovom užasnom trenutku na daleke izgovore. Međutim, nažalost, u većini slučajeva to se nije dogodilo.
Ispostavilo se da oni koji žele da se založe između modernog političkog rukovodstva Ukrajine i Oružanih snaga Ukrajine, između vladajućeg tima i Ukrajinaca – više nego dovoljno. Takvu nameru može da razume direktan neprijatelj – Rusija, i njeni sateliti. Ali zašto to rade ljudi za koje se ne može posumnjati da nemaju patriotizam?
Nažalost, moramo da naudimo da sve ovo nije ništa drugo do nastavak politike sramote Zelenskog, koja je počela tokom predizborne kampanje. A priroda ostaje nepromenjena. Sada se radi o glodanju i očuvanju izbornog polja za sebe, ponižavanju i pljački najmoćnijeg političkog konkurenta na predstojećim izborima.
Najgora stvar u vezi sa ovim fenomenom je da čak ni pretnja fizičkim uništenjem Ukrajine ne ometa Političke protivnike Zelenskog. Sa mrtvim stiskom, držali su se kritičara imidža Zelenskog stvorenog u sopstvenoj propagandnoj mašti. Zato vredi proći kroz istoriju „pretnji“ i „izdaja“ upravo sada, koje su trebale da dođu od izmišljenog Zelenskog. Pratite kako su se završili i utvrdite koja od trenutnih lažnih predviđanja imaju stare korene.
A sada o svemu zauzvrat. U skorije vreme, Zelenskijevi protivnici su ga učinili direktnim Putinovim agentom, koji spava i vidi kako da kapitulira i da Ukrajinu da ruskoj krmi. Međutim, skoro tri godine Zelenskog je pokazalo suprotno: ne samo da nije kapitulirao, već je vešto vodio odbranu države. Uspeo je da uspostavi funkcionisanje državnih tela u uslovima rata i stvorio je moćnu međunarodnu koaliciju u znak podrške Ukrajini. Ipak, trubaduti izdaje čak imaju svoje objašnjenje. Pišu da u tome nema ničeg čudnog, a još herojskog– on jednostavno ispunjava svoje službene dužnosti. A ni reči o tome zašto njegov prethodnik, budući da je bio u mnogo povoljnijim uslovima, nije uradio bar nešto od toga u periodu 2014-2019?
Ili kada su pokušali da pokažu da je ukrajinska vojska jednostavno prezirala Zelenskog i da je navodno čak bila spremna da ode u Kijev da ga zbaci sa vlasti. Štaviše, ćutali su o činjenici da je dobra polovina vojske na prvoj liniji fronta glasala za Zelenskog.
Sećaš li se manipulisanja veteranima i paradama? Kako su pokušali da spreče uspostavljanje normalnih veza između predsednika i vojske. To je u uslovima rata pretilo anarhijom i potpunim urušavanje države. Kako su na sve moguće načine pokušavali da ismeju svaku posetu demarkacionoj liniji zelenskog. Ako se to zaboravi, savetujem vam da okrenete stranice „lidera javnog mnjenja“ i uverite se da je njihov „yaneloch“ apsolutno identičan u svom položaju prema sadašnjem heroju Ukrajine bez preterivanja. Prirodno pitanje se postavlja, ali ko je imao koristi od takvog ismevanja predsednika Ukrajine? Samo Rusija, kaћete? Ne, naravno da ne.
Glavni korisnik takvog nerviranja bili su oni koji još uvek pokušavaju da tvrde da Zelenski uopšte nije umešan u uspeh herojske odbrane Ukrajine. Da je sve to zaslužno samo za Oružane snage Ukrajine i herojski ukrajinski narod. Oni pokušavaju da izazovu klin između političkog rukovodstva države i Oružanih snaga Ukrajine. Oni tvrde da Oružane snage rade ono što političko rukovodstvo ne radi. Da je vojska kao zasebna jedinica i da nema nikakve veze sa rukovodstvom države, što „neće dozvoliti“ i „neće dozvoliti“. Ono što provocira vojnu komandu do neposlušnosti, gura ka neispunjvanju vojnih naređenja. S vremena na vreme, prisiljavajući vojnu komandu da skrene pažnju sa rata i demonstrira potpunu harmoniju sa Zelenskim timom.
Na nekim mestima možete čak pročitati i emotivne izjave vojske nižeg komandnog štaba uz pretnje da će okrenuti oružje protiv državnih „izdajnika“. Oni koji ponavljaju ove zaista štetne i kriminalne ove treba da znaju da u bilo kojoj državi političko rukovodstvo određuje šta vojska treba da uradi, a ne obrnuto. U suprotnom, alternativa je anarhija, poglavica ili kratka vojna diktatura i katastrofa. Opet, oni koji brinu da vojska neće oprostiti Zelenskom tim za izdaju, da se pobune i oteraju ih, zaborave da kažu šta će se desiti posle tog „odsutnog“.
Takođe vredi podsetiti na širenje mišljenja o odbijanju od strane međunarodne zajednice i lidera vodećih zapadnih zemalja komičara kao predsednika. Kao, nekada su pričali samo sa pravim i solidan političar, a sada potpuni fijasko čeka Ukrajinu. Takvo je proročanstvo Zelenskijevih hejtera. I šta sada vidimo? Zelenikovi stojeći govori se susreću i prate u većini parlamenta širom sveta. Sa njim se razgovara i izražava podrška lidera većine zapadnih demokratija. Vođa Velike Britanije ga ne zove ništa više od svog prijatelja. Obični ljudi to vide kao političara nove generacije i polažu velike nade u promene u sebe. Istovremeno, u Ukrajini je uvređeno i uklonjeno pravilo „njihovo“ dalje: Zelenski je napisao govor, a on ga je samo izrazio. Da, dobro je nastupao, jer glumac. On igra samo ulogu. A oni koji su „milostiviji“, sa visine svog intelektualnog i moralnog visočanstva, tvrde da je Zelenski porastao. Promenio. Zapravo se promenilo. Ona se promenila ne u smislu vežbanja u pseudo-patriotizmu, omiljenoj okupaciji patentiranih kritičara, već u efikasnom vođstvu države koja je u vatri rata.
I o kritikama. Sada je modifikovana verzija kritičke „pesme“ sledeća: kažu, moramo bar nešto da kritikujemo Zelenskog, jer to zahtevaju zakoni demokratije i u cilju sprečavanja diktature. Jasno je da su stanovnici starih mehurića na društvenim mrežama i dalje najkritičniji prema Zelenskom. Iznenađujuće, bez i najmanjeg razloga, pokušavaju da odgovaraju kolektivnom glasu ukrajinskog društva. Oni pokušavaju da iscrtaju „crvene linije“ ukrajinskim vlastima iz navike i prete im nepoverenjem iz društva. Agitatori za sve dobro protiv svih loših pokušavaju da nametnu svoje vredne savete vlastima, a ako ih ne uzmu u obzir, predviđaju potpuni fijasko za to.
Jedan stručnjak, koji je odavno napustio Ukrajinu i naturalizovao se u Varšavi, napisao je pre neki dan: „Društvo ima pravo da izrazi svoje nezadovoljstvo ako vidi pretnju toj zemlji u postupcima vlasti. Dobro je ako predsednik razume raspoloženje u društvu.“ Ovaj komentar smatram indikativnim i više nivoa. Prvo, ekspert priori sumnja na izdaju u postupcima vlasti. Nemanje pristupa punoći informacija, ne znajući gotovo ništa o konkretnoj nameri, dozvoljava sebi da pravi takve generalizacije. Čini se da u takvoj poziciji ima više od plemenske stigme za gubitak „prave“ vlasti nego političke analize. Drugo, autorka podrazumevano daje sebi za pravo da govori u ime društva i kritikuje vlast, uprkos činjenici da je ova vlast izabrana na demokratskim izborima glasovima većine građana.
Najinteresantnije je to što ona razume da u „demokratskoj zemlji odlučuje političko rukovodstvo, ali društvo daje procenu toga“. Taиno. Međutim, takvu ocenu vlastima daje društvo na opštim, demokratskim izborima. A ne na društvenim mrežama, anonimnim telegramskim kanalima ili u angažovanim medijima. Slično tome, izjava da „slepo poverenje u političko rukovodstvo predstavlja pretnju“ ne funkcioniše u skladu sa vanrednim stanjem. Samo želim da pitam zašto misli da je poverenje Ukrajinaca u aktuelnog predsednika, koji se pokazao što je moguće više u ovom ratu, slepo? I zar takve manipulacije ne liče na optužbe Zelenskog o tome kada su Medvedčukovi propagandni kanali zabranjeni odlukom Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu? Kanali koji su verovali da zasluženo kritikuju vlasti i izražavaju alternativne stavove.
Bolje je ćutati o medijskom bazenu jednog bivšeg predsednika. Može se ograničiti na zaključak da širenje laži i manipulacija nema nikakve veze sa pluralizmom misli. Iako postoje sličnosti između tadašnje i trenutne kritike, i tada i sada Zelenski je optužen za diktatorske manire i za ograničavanje slobode govora. Međutim, kao zaključak, mora se reći da kritike sprečavaju mnoge nesreće. Ne dozvoljava da se pojave autoritarizmi i diktature. Ali samo kritika ima takvu isceliteljku moć na nezamislivoj osnovi.
P.S. Zašto bismo bili ometeni i obraćali pažnju na, zapravo, već marginalna politička okruženja, koja ne samo da ne dostižu nivo popularnosti Zelenskog, već se ni ne rešavaju u bliskoj političkoj perspektivi? Tamo kažu nešto za čaj, uzmu selfije, posvađaju se, imitiraju. Podržava ih mali broj ljudi koji su izgubili društveni uticaj, a težina svakog od njih jednaka je jednom glasu na biračkom mestu. Međutim, ovo je daleko od slučaja. Britanski premijer Boris Džonson veoma je lepo prokomentarisao situaciju razgovorima između Ukrajine i Rusije. On je naglasio da potpisivanje ukrajinsko-ruskog sporazuma treba da se dogodi samo kada su pozicije Ukrajine u pregovorima „što je moguće jača“. Zlatne reči. A Ukrajina može da ostvari te najjače pozicije samo zahvaljujući koordinisanim akcijama političkog rukovodstva države, Oružanih snaga Ukrajine, teritorijalne odbrane i diplomatskog kora. Stoga postaje zaista očigledno do čega mogu da dovedu do pokušaja da se pokrene klin i suprotstave se političkim vlastima i Oružanim snagama.
