Ruski rat punih razmera protiv Ukrajine podelio je svet na pre i posle i primorao mnoge Ukrajince da ponovo razmisle o svojim životima, vrednostima i principima. Niko ne zna kada жe se zavrљiti, ali definitivno neжemo biti isti kao pre.
Socijalni psiholog Oleg Pokalčuk smatra da rat nije počeo 24. februara i da se neće završiti posle prestanka neprijateljstava, jer je cilj Rusa da unište Ukrajince kao naciju i odgovaraju njenoj teritoriji. Kako da živimo sa tim s vremena na vreme, rekao nam je u jednom intervjuu.
***
Skoro dva meseca rata, Ukrajinci ne prestaju da budu iznenađeni i prestravljeni zločinima za koje je ruska vojska sposobna, kao i zato što je miroljubivi Rusi podržavaju. Zašto se tako ponašaju? Pročitao sam mišljenje da se Rusi nisu razvijali civilizacijski i da i dalje žive u skladu sa pravilima uslovnog pećinskog doba: došao je, ubio i uzeo ono što je video.
Ovaj zaključak je blizu stvarnosti. Pad morala i etike u Rusiji počeo je posle boljševičkog udara 1917. i brzo se razvio. Putin jednostavno završava ovaj proces u vidu ruskog nacizma i lišava svoje građane savesti. U okviru njihovog trenutnog političkog ponašanja, to su prihvatljive stvari: ako ne tretirate Ukrajince kao ljude, onda nema razloga da sumnjate da se prema njima može postupati u skladu sa tim. Lovci love ћivotinje, ubijaju ih i jedu. Ovo je zemlja koja vreba Ukrajince. Ovo nije iznenađujuće u smislu njihove degradacije, a paralele sa Trećim Rajhom su apsolutno očigledne.
Da li se ovakvo ponašanje odnosi samo na Ukrajince? Rusi smatraju da je ceo Zapad neprijatelj.
Ukrajinci za Putina su kao Jevreji za Hitlera. Hitler je, naravno, mrzeo ceo svet, ali Jevreji su za njega bili neobjašnjiva trauma. Uzmite bilo koji antiukrajinski manifest, zamenite reč „Ukrajinci“ sa „Jevreji“ – i dobijte čisto Hitlerov tekst.
A kakvu su povredu Ukrajinci naneli Rusima?
Иinjenica njegovog postojanja. Bez Ukrajine, bez Kijeva – Rusija ne postoji bez njih. Kada je postojala kultura i civilizacija, oni su se još peli na močvare. Oni očajnički treba da odgovaraju Ukrajini i uključe bar prisilno njenu teritoriju u svoju imperiju, jer bez toga ne postoje, jer je „Kijev majka ruskih gradova“. I ovde žive ljudi koji se mešaju u ovo. U Majn Kampf [теж] govorimo o životnom prostoru Velike Nemačke – potpuno isto kao što sada kažu ruski propagandisti.
„Putinova pratnja je jedno odeljenje psihijatrijske klinike“
Mnogi sada kažu da je Rusija teroristička država. Čini mi se da se Rusija ponaša kao manijak.
To je stvarno tačno. Terorizam je fenomen van države koji ima za cilj zastrašivanje većine sa manjinom koja „može da ponovi“. Zbog toga su došli do tog koncepta „državnog terorizma“, ali to nije terorizam – ovo je zaista ponašanje manijaka. Manija je super vredna ideja koja nema nikakve veze sa realnošću, već upija osobu i pretvara je u paranoičnu.
Različite dijagnoze se mogu napraviti do ruskog vrha, ali sve je ovo veoma slično Trećem rajhu, gde je Hitler bio čist manijak, a ostali nacisti su imali različite dijagnoze, ocene. Naučno je nekorektno govoriti o društvu manijaka, jer manijak ima negativnu harizmu. On dijabolično potčinjuje volju svog bliskog okruženja, to dodatno zrači ovim satanističkim signalima ostatku društva, koje uzima ove signale zdravo za gotovo.
To jest, nemoguće je govoriti o Rusima kao o naciji manijaka?
Sa političke ili kulturne tačke gledišta, moguće je, jer su svi bolesni od manične psihoze. Ali ako govorimo o primenjenom trenutku, Ruse vodi glavni manijak, njegova pratnja je jedno odeljenje psihijatrijske klinike, a ja bih govorio o Rusima kao društvu psihopata predvođenih manijakom.
Psihopatija je društveno normativno ponašanje, ali psihopata nema empatiju. Reći će da jedemo ljude – pa, ovo je takođe meso, šta je tu je? Upravnici koncentracionih logora u svakodnevnom životu takođe su bili slatki i obrazovani ljudi, dobro su se ophodili prema svojim porodicama, voleli životinje, Hitler je generalno bio vegetarijanac. Prema tome, psihopatija u kontekstu Rusa je tačniji izraz ako govorimo o nekoj vrsti kliničkih dimenzija.
„Katacizma pogoršava dobre i loše ljude“
Novinarka Lena Čičenina, koja se evakuisala iz Buhe, Rekao o komunikaciji sa ruskom vojskom – kaže da su u početku bili sasvim fini, prijateljski nastrojeni pa čak i ljubazni ljudi koji su se za nekoliko nedelja ili čak dana pretvorili u ubice i silovatelje – iz straha, razočaranja Ukrajincima koji ih ne susreću sa cvećem, zbog ogorčenosti prema [свою] moć koja ih je bacila, poniženje koje su pretrpeli. Kako se to može kombinovati u jednoj osobi?
Pravilno ste naveli dinamiku ove jeseni. Ljudska priroda, kao drvo, raste i na gore i nadole, a korenje vidimo samo kada se drvo iščupa tokom oluje. Pored ratova, postoji mnogo dokaza o tome kako se ljudi u slučaju kataklizme brzo vraćaju u životinjsko-kriminalnu državu. Na primer, poplava u Nju Orleansu u SJEDINJENIM Državama posle uragana Katrina, a u njemu su i Sjedinjene Države – civilizacijski i kulturno zemlja br. 1.
Ovo se ne odnosi na sve ljude, naravno. Od pada ljudi su uzdržani snažni unutrašnji stavovi – vera, moral, tradicija. Ako to nije slučaj, onda ljudi brzo postaju razmetljivi.
Samo sam hteo da pitam, koje su zaštitne mere za takav pad? Jer, kada sam pročitao ovu priču, postalo je pomalo zastrašujuće da svi mogu da se toliko „preporode“ pod određenim uslovima.
Ne sve. Kataklaizma pogoršava dobre i loše ljude. U telu svakog od nas postoji mnogo različitih bakterija, virusa. Kada imunitet padne, neki se razbole jer virusi postaju aktivniji. I ljudska priroda, vidovita, je ista: svi demoni i duhovi žive u nama, ali ako imamo moralni imunitet, to ne dozvoljava demonima da se aktiviraju. Ovo je podsvest, ne amputiraљ je ni na koji naиin. Stoga, jedina zaštitna mera je civilizacija.
Rekao bih da liberalni svet koji je postojao pre rata mora da stavi tačku na to. Propustljivost svega, pa i u okviru Krivičnog zakonika, doprinela je toleranciji lošeg ponašanja. Ne možemo da koristimo ružne reči jer to uznemirava ljude, a ako im se nežno obraćamo, to će ih učiniti boljim. Ovo nije istina i velika greљka koju plaжamo za sada. Potrebna nam je demokratska civilizacija sa jakim merama zaštite od unutrašnjeg zla.
Ako je liberalni svet stvar prošlosti, šta bi trebalo da bude umesto toga?
Nisam politikolog, ali vidim znake promene ponašanja. Ono što smo tolerisali prethodnih decenija nas je oslabilo. Da smo išli bar putem Poljske još od devedesetih, bili bismo jaki kao oni. Družili smo se sa komunistima, „crvena“ većina je sedela u Radu, a onda korumpirani zvaničnici u izvezenim košuljama. Mi to smo išlo, i to je naša kolektivna krivica. Tolerisali smo zlo, koje je reklo: „Pa, mi nismo tako zli, hajde nekako ljudski.“ To je rezultat.
„To je istorijska trauma za ceo život“
Čuo sam od prijatelja ideju da se zapad Ukrajine dobro seća koji su Rusi i upozorio istok, ali istok je trebalo da pamti sve više i bolje, jer je dobio više, ali je iz nekog razloga zaboravio i dozvolio ono što se desilo.
Ovo mišljenje je tačno samo u svom prvom delu. Istočna Ukrajina je uništena, većina ljudi koji sada tamo žive su dovedeni. I ne samo na istoku. Rođen sam u Lutsku 50-ih, i posle rata bilo je samo nekoliko starih lokalnih porodica koje su se plašile da posete jedna drugu. Kada su stari poznanici došli kod mog oca, majka mi je rekla: „Ako pitaju o čemu su pričali, recite šta je sa cvećem.“ Galicija je formirana drugačije, ostalo je više porodica koje se sećaju. Istočna Ukrajina, počevši od građanskih ratova, bila je veoma turbulentna, bio je Kuban, koji je Anton Denikin smatrao većim centrom ukrajinskog nacionalizma od Kijeva. Bilo je brojnih pobuna, pobuna, a onda su to bile spržene teritorije sa stanovišta ukrajinskog mentaliteta.
Dolazim iz Sumy regiona, pam‘Sećam se te dominacije ruskih TV kanala i stavova o prijateljstvu sa Rusijom kao detetom. Ali ja sam odrastao u nezavisnoj Ukrajini, i moji roditelji i baba i deda su živeli pod Sovjetskim Savezom, moja prababa i preživeli Holodomor, morao bih da ga se setim‘Zapamti. Ali niko niљta nije rekao.
Ljudi su se plašili jer su znali da mogu da izgube život ako bilo šta kažu. I to je ono što sada vidimo na teritorijama koje je okupirala Rusija. Istok Ukrajine je Petliurov period, i ljudi sa jakim mentalitetom koji su preživeli emigrirali su pre Drugog svetskog rata. Tvrdnje koje je tamo trebalo da znaju i pamte su neprimerene: ne bi. Odrasli su u strahu i bili su u velikoj meri razvodnjeni od dovedenih Rusa koji su bili na rukovodećim pozicijama.
Da li nam preti ponavljanje ovoga u budućnosti – lažno prijateljstvo sa Rusima, potraga za „dobrim Rusima“?
Smatram da je ovo veoma ozbiljna pretnja. O tome je teško konstruktivno govoriti, jer su Ukrajinci pre rata bili skloni kompromisu, a biće mnogo ljudi koji će tome dodatno doprineti. Zapad će nas takođe pogurati da to uradimo, i to će biti pitanje političke volje ukrajinskog naroda, koji bi trebalo da diktira tu volju političarima, a ne da razgovara sa njima.
Kad smo kod Zapada. Ambasador Ukrajine u Nemačkoj Andrij Melnik dao je pre dve nedelje Intervju listu Frankfurter algemajne cajtung, u kojem je rekao da su sada svi Rusi neprijatelji Ukrajinaca. Novinarka je odgovorila da je šokirana ovim rečima jer nije imala pojma kako da okonča rat sa njima. Zašto – posle Mariupola, Bucha, Borodyanks – Zapad je i dalje šokiran našim rečima, a ne postupcima Rusa koji su doveli do ovih reči?
Na ovo pitanje bih rekao novinaru: idite u Izrael i pitajte Jevreje šta misle o Nemcima 80 godina posle rata. Ovo je retoričko pitanje, odgovor koji je svima jasan. To je istorijska trauma za ceo život, i imamo istu situaciju. Moramo da razgovaramo sa Zapadom sa ovim primerima, a posebno sa Nemcima. Moramo stalno da povlačimo paralele sa Izraelom, sa Jevrejima, sa koncentracionim logorima i drugim stvarima koje je Zapad već osudio, ali zaboravio. Mora se ponoviti da su Ukrajinci Jevreji XXI veka. Ovo je genocid, Holokaust Ukrajinaca, a plan Rusa je da unište Ukrajince kao naciju.
Sa kakvim rečima onda možeš da okončaš rat? Da li treba da prestanemo da razmatramo Ruse kao neprijatelje zbog ovoga?
Rat nije počeo 24. februara i neće se završiti posle prestanka neprijateljstava. Ukrajinci će biti jaka politička nacija kada to shvate. Vlasništvo ljudske psihe je da izmesti užasne stvari na margine sećanja do zaborava. Ali ako govorimo o obrazovanim ljudima, a Ukrajinci su obrazovana nacija, onda moramo negde da je ugraviramo za sebe, tako da ljudi stalno vide da je ovo rat svetlosti i tame. Civilizacija koju sada branimo izgrađena je na idealima svetlosti, a ideali za koje ubijamo druge ljude i uništavamo druge narode su čisto zlo.
U prvim danima rata, ruska Nastoyashchaya Gazeta sprovela je istraživanje među Rusima o ratu, a jedna žena je rekla: „Da, voyna – это плохо, но будет stыдно проиграть, поэтому нужно выигрывать».
Ako nema ništa u mozgovima tih ljudi, osim Putinove imperijalne ideje, onda je za njih poraz Rusije gubitak identiteta. Ovo su pacovi koji su saterani u mentalni ugao. Oni će opravdati bilo šta, jer će se u suprotnom njihov svet raspasti. Plaše se da će biti privedeni pravdi – ako ne kriminalni, onda moralni sigurno. I oni su već osuđeni.
„Politička nacija Ukrajinaca ne treba da razmišlja kao jedan Ukrajinac – treba da razmišlja o Ukrajini“
Rat je izbrisao mnoge razlike izmeрu razliиitih oblasti, sada svi imamo jednog neprijatelja protiv koga se borimo. Kako da ne izgubimo ovo jedinstvo kasnije?
Ujedinjenje u traumatičnoj situaciji je zaista brzo i bezuslovno, ali ne pruža izglede za rast. Moraćemo da održimo određeni pluralizam misli, od kojih su obale Ukrajina i njene vrednosti. Mi nismo Moskalovi ili nacisti, ne možemo se formirati ein Volk, ein Reich, ein Firer – to je pogrešno i ne funkcioniše. Politička nacija Ukrajinaca ne bi trebalo da razmišlja kao jedan Ukrajinac – treba da razmišlja o Ukrajini i dozvoli ljudima da se razvijaju.
Mnogi imaju strah da ćemo izgubiti rat jer ćemo se sada posvađati i izgubiti jedinstvo.
Definitivno neжemo izgubiti rat jer se svaрamo. Rat podiže ljude na veoma visok nivo svesti, a svi ti sratchi su ili napravljeni od čoveka ili čisto Fejsbuk, a zapravo mali broj ljudi brine o njima. To ne utiče na rat. Kada se borbe završi, sve će se sliti i aktivirati, naravno, ali nećemo videti ništa novo, prošli smo kroz sve to posle 2014.
Posle Buhe, Borodjanke, Kramatorska, često vidim i čujem pitanje: kako da nastavimo da živimo, znajući da je Rusija u blizini? Neжe potpuno nestati. Kako živeti sa tim?
Postoje ljudi koji žive visoko u planinama, iznad provalije, ili na drugim opasnim mestima. Oni ne idu tamo gde su možda u nevolji, već idu u suprotnom smeru. Naši životi su uvek bili civilizacijski usmereni ka Zapadu, s druge strane – ambis.
U priči Džeroma Dejvida Selindžera „Hvatač u raži“, glavni junak Golden Kolfild ima san: stoji nasred polja raži, iza kojeg ambis, deca trče preko terena, a on ispravlja ruke i pokušava da ih upozori da ne padaju u ambis. Takođe apelujem na sve da se sete da iza terena možda postoji ambis, a svi u drugom smeru.
